Варуфакис: Зар сапасавање капитализма и либерализма помоћу Маркса не би било добар парадокс?

БИВШИ МИНИСТАР ФИНАНСИЈА ГРЧКЕ  УПОЗОРАВА НА ЛИБЕРАЛНИ ТОТАЛИТАРИЗАМ

• Способност да оградом одвојиш део свог живота и останеш суверен и самосталан унутар тих граница била је најважнији део либералне концепције слободног човека, а такође и његовог или њеног односа са друштвеном сфером. Али, испоставило се да је немогуће сачувати границу која нашу личност одваја од спољног света
• Прва повреда те границе појавила се када су индустријски производи изашли из моде, а на њихово место дошли брендови који су привукли пажњу, емоције и жеље друштва. Након кратког времена брендови су направили нови радикални заокрет, дајући предметима особине “личности”. А чим су брендови добили особине личности (а то је јако повећало лојалност потрошача и, наравно, приходе), људи су осетили неопходност да себе представљају као брендове
• За победу над тим тоталитаризмом, то јест за спасење либералне идеје слободе као личног суверенитета, можда ће бити потребна свеобухватна реконфигурација имовинских права над све дигитализованијим средствима дистрибуције, сарадње и комуникације

Пише: Јанис ВАРУФАКИС, бивши министар финансија Грчке*

          СПОСОБНОСТ да оградом одвојиш дио свог живота и останеш суверен и самосталан унутар тих граница била је најважнији дио либералне концепције слободног човјека, а такође и његовог или њеног односа са друштвеном сфером.

          НЕКАДА је то био аксиом либерализма - слобода је означавала неотуђиви индивидуални суверенитет. Били сте своје власништво.

Могли сте себе изнајмити послодавцу на ограничени период и по узајамно договореној цени, али ваше право власништва над собом није могло бити ни купљено ни продато. Током два века та либерална, индувидуалистичка тачка гледишта легитимизовала је капитализам као “природни” систем, насељен слободним људима.

          Способност да оградом одвојиш део свог живота и останеш суверен и самосталан унутар тих граница била је најважнији део либералне концепције слободног човека, а такође и његовог или њеног односа са друштвеном сфером.

          Да би користили слободу, поједницима је било потребно сигурно уточиште унутар којег су могли да се развијају као праве личности, пре него што ће ступити у неке односе - и послове - са осталима.

         Формиравши се, наша личност могла је да расте захваљујући трговини и индустрији, то јест мрежама сарадње између наших личних уточишта која су се правила и преправљала ради наших материјалних и духовних потреба.

         Ипак, испоставило се да је границу која нашу личност одваја од спољног света, то јест границу на чијој је основи либерални индивидуализам формирао своју концепцију аутономности, индивидуалног суверенитета, а на крају и слободе - немогуће сачувати.

         Прва повреда те границе појавила се када су индустријски производи изашли из моде, а на њихово место дошли брендови који су привукли пажњу, емоције и жеље друштва. Након кратког времена брендови су направили нови радикални заокрет, дајући предметима особине “личности”.

         Чим су брендови добили особине личности (а то је јако повећало лојалност потрошача и, наравно, приходе), људи су осетили неопходност да себе представљају као брендове.

         Данас, када колеге, послодавци, клијенти, недобронамерни и “пријатељи” непрестано прате наш живот онлајн, ми смо под непрестаним притиском - да постанемо низ догађаја, слика и особина који одговарају атрактивном, добро продаваном бренду.

         Лични простор, који је толико важан за аутономни развој аутентичног ја (а управо такво ја чини неотуђивим индивидулани суверенитет), сада је практично нестао.

         Нестаје сама природна животна средина либерализма.

         Јасна граница, у тој животној средини, између приватне и јавне сфере одвојила је и слободно време од посла. Али, не треба бити радикалан критичар капитализма да би се увидело да је и право на време у ком се човек не продаје, такође, нестало.

         Погледајте, на пример, младеж која се нађе у данашњем свету. Већина оних који немају повереничке фондове или великодушне пренесене приходе, на крају дође у једну од две категорије. Многи који су осуђени на рад по уговорима, који не гарантују запосленост (zero-hours contracts), за плате које су тако мале да морају радити и током читавог слободног времена да би саставили крај са крајем.

         Било какав разговор о личном времену, простору или слободи за њих постаје увредљив.

         Осталима говоре да могу избећи пад у то преживљавање које уништава душу ако се сваког часа и сваког дана буду уклапали у сопствени бренд. Као у затвору Паноптикон, они се не могу сакрити од пажње оних који би им могли дати предах (или знају друге који би то могли учинити). Пре него што објаве твит, погледају филм, поделе фотографије или снимак са чата, они увек морају да мисле о онима којима се могу свидети или онима којима могу бити несимпатични.

         Ако им се баш посрећи па их позову на интервју (или их чак приме на посао), послодавац ће одмах нагласити да су лако замењиви: “Хоћемо да будете верни себи, да следите своја осећања, чак и ако то значи да ћемо морати да вас отпустимо!”

         Управо зато они удвостручују напоре да открију баш она “осећања” која ће се свидети будућим послодавцима и потраже то митско “истинско” ја које се, како им говоре шефови, налази негде у њима.

         Ова потрага је без краја и конца. Џон Мајнард Кејнз једном је направио познато поређење - он је као пример навео избор за мис лепоте објашњавајући зашто никада није могуће сазнати “истинску” вредност акција. Учесници берзе нису заинтересовани да разјасне ко је од кандидата најлепши. Њихова одлука базира се на прогнозама ко је најлепши по просечном мишљењу и шта то просечно мишљење мисли да је просечно мишљење: то је ситуација у којој мачка покушава да улови сопствени реп.

         Конкурс за мис баца светло на данашњу трагедију многих младих људи.

         Они покушавају да разјасне које ће од потенцијалних “истинских” ја бити доживљено као најпривлачније за просечно мишљење које формира јавно мњење. Истовремено, они се труде да исфабрикују то “истинско” ја и онлајн и офлајн, на послу и кући, уопште увек и свуда.

         Појавиле су се целе индустрије саветника и коуча, а такође и различити екосистеми супстанци и самопомоћи које их воде кроз ту потрагу.

         Иронија је у томе што је либерални индивидуализам, изгледа, изгубио од тоталитаризма, који није ни фашистички, ни комунистички, али је израстао из сопствених успеха у легитимизацији најезде брендова и претварања нашег личног простора у производ.

         За побједу над тим тоталитаризмом, то јест за спасење либералне идеје слободе као личног суверенитета, можда ће бити потребна свеобухватна реконфигурација имовинских права над све дигитализованијим средствима дистрибуције, сарадње и комуникације.

         Зар не би то био прекрасан парадокс да 200 година након рођења Карла Маркса одлучимо да нам је за спасење либерализма потребно да се вратимо идеји да је слободи потребан прекид непрекидне робне размене (то јест претварање свега у робу) и подруштвљавање права на власништво над средствима за производњу?

          (Аутор је професор економије на Универзитету Атине)