Праве поданичку војску, све тепајући јој као малоумној
Стражарска и керећа кућица шљаште, а на госн` нареднику дроњци од нечега што је некад било униформа
* Уредно гледам информативну понуду националног и анационалних тв сервиса, али не видех да су министар војних дела и недела и врховни командант му, партијски шеф, председник и премијер уједно, кум, тутор и пајтос, у толико беспризорном неукусу отварања свега и свачега, присуствовали фарбању стражарске и кереће кућице, на капији можда (?) стратешки важног објекта по даљи просперитет растурене Српске војске
* Истински ме је разочарао овај дует српских несрећа, јер улазимо у зиму кад више нико не фарба ништа, бар напољу, па ће изостати поправни у реалном амбијенту. Али, биће фарбе и унутра и изнутра, јер имамо њих, способне да учине и немогуће, нарочито у финишу ове четворогодишње тираније
* Ако су могли да поруше темеље српске војне моћи, историје и морала, да обезглаве ову сироту и поштену војску трансформишући је у поданичку, а све тепајући јој као малоумној, да је регионални униформисани лидер, и да обману добар део српске добромислеће, достојанствене и високоморалне популације – какав би им проблем био и да на минус 30 нешто јавно префарбају?
* А ловци Србије нема шта да фарбају јер је њихов рејтинг по ватреној моћи надмашио Српску војску 21. века – то види и зна свако ко има бар два грама сиве масе
Пише: Лазар Стефановић
Кад ће Србија опет имати војску која дејствује и кад не пуца?
(Као што Британци говоре за своју морнарицу)
ТРАГАЈУЋИ ономад за кућом познаника у околини Београда, скрајнух с пута, пред капијом некаквог војног складишта или касарне, шта ли је већ, да упитам за одредишну улицу. Војска све зна, па тако и мене упутише: друга лево, па ...
Уљудан инструктор моје личне оријентације, допаде му се како га ослових: „господине наредниче“, и потом уследи кратак и опуштен разговор. Понуди ме цигаретом, `не хвала, не дуваним`, али имадох у колима рекламни упаљач добре српске фирме, који му поклоних, и би то гест захвалности за тражену информацију.
Осмотрих касарнски (складишни, полигонски - ?) улаз – па по оној народној да се по капији газда препознаје – закључих да газде ту нема. Сиротињски запуштено и аветињски празно, али вешто око види да је ту некад било реда. Мој саговорник свеже избријан, као да ће поподне на свадбу, а на њему дроњци од нечега што је некад било униформа, она шарено-зелембаћка, беретка пекарског облика, а на ногама нешто – ни ципеле, ни патике.
Од суморног утиска војне збиље одудара стражарска кућица за војника и поред ње друга, мала, за пса. Офарбане ваљда јуче, или пред ове кишне дане, шљаште и кваре општу слику.
Наведох госн` наредника на причу, па потече бујица тако да ми на моменат поста непријатно – „фасада је, мој господине, битна“, а оно унутра – улетех с потпитањем. „За унутра – ко те пита, нема више праве војске, а с овим дођошима, шта нам драги Бог да“. Па потом понешто о плати, газдарици, сутрашњици... Хвала и срећно, извукох се некако из саучесништва о тоталној пропасти српске војне силе...
БИЛА ВОЈСКА: Повлачење 1999. са Косова и Метохије
Касније се пресабирам – уредно гледам информативну понуду националног и анационалних тв сервиса, дође ми некако у опису радних делатности, али не видех да су министар војних дела и недела и врховни командант му, партијски шеф, председник и премијер уједно, кум, тутор и пајтос, у толико беспризорном неукусу отварања свега и свачега, присуствовали фарбању стражарске и кереће кућице, на капији можда (?) стратешки важног објекта по даљи просперитет растурене Српске војске.
Како је то било могућно и где је у војној организацији учињена грешка да војни и државни врх не посете тај обред фарбања смб кућица и да се ту на молерском хепенингу не нађу пратеће страначке мирођије, јастребови из „пријатељских“ амбасада и полтронски профилисани представници медија? Зашто нам није уприличена радост новим српским доприносом регионалном и иним партнерствима и непроцењивом напретку Србије ка натовском сазвежђу среће, како каже дежурна коалициона спикерка, или зла, како га тумачи већина овде живућих Срба?
А био би то драматуршки изазован призор: блокирана сеоска џада, борбена и неборбена возила запосела оранице, `кобре` на дрвећу и по крововима, а министар с четком и кантицом у руци. Врховник шета стражарског булдога и нешто као разговара с њим, генерали и ађутанти мешају боје и разређиваче, журналисти праве рапорте живота, камермани бележе историју... Па увече слика у сваком српском дому, у свакој задњој пошти, у свакој кафани – да гласачи виде какви се напори чине и какви резултати остварују у реформисаној војној сили Србије.
Баш штета, какав би то био континуитет активности шефа државе, који је прошле недеље миловао неке прасиће, претпрошле питао кокошке да ли им је хладно, а оне испред мазио ждребад на неком салашу. А истовремено, кобајаги одлучан и спреман, како га је Устав овластио, да колико сутра, дигне на ноге и под оружје сву војну силу у какав одсудни бој за одбрану интегритета отаџбине. Па онда прексутра да каже по хиљадити пут да Србија никад више неће метка опалити и да се према тој одредници нашег пута напред кроји њена војска!!!
БИЛА ВОЈСКА: Битно утицала на ток и исход Првог светског рата
Или естрадни перформанс-министар, да мало олади од продаје и препродаје оружја, војне опреме и шарених лажа, од калкулација и процената, од срљања у нигде и ништа, па да својим виртуелним генералима луткарско-салонског имиџа, израслим на фразама и почетним лекцијама евроатлантских курсева, одржи и мало примењене обуке – како дати натовски изглед стражарским и керећим кућицама, како то мало ремек дело верификовати и кодификовати, и којој то ресорној натовској агенцији поднети елаборат.
А да претходно генерал задужен за технологију фарбања ствари и стварности, појава и армијског живота, објасни нацији како се то ради тамо на атлантском обзорју, јер, Боже мој, једном месечно је тамо, па онда да нам домаћи сурогати логистичке провенијенције елаборирају изводе из садржаја планова интероперабилности и сличних будалаштина, и на крају да се огласи и војно кокодакало како ће то поздравити традиционални српски пријатељи од Бундестага и Брисела до Вашингтона.
Истински ме је разочарао овај дует српских несрећа, јер улазимо у зиму кад више нико не фарба ништа, бар напољу, па ће изостати поправни у реалном амбијенту. Али, биће фарбе и унутра и изнутра, јер имамо њих, способне да учине и немогуће, нарочито у финишу ове четворогодишње тираније. Ако су могли да поруше темеље српске војне моћи, историје и морала, да обезглаве ову сироту и поштену војску трансформишући је у поданичку, а све тепајући јој као малоумној, да је регионални униформисани лидер, и да обману добар део српске добромислеће, достојанствене и високоморалне популације – какав би им проблем био и да на минус 30 нешто јавно префарбају.
А ловци Србије нема шта да фарбају јер је њихов рејтинг по ватреној моћи надмашио Српску војску 21. века – то види и зна свако ко има бар два грама сиве масе.
