Памћење Србије гласало за гусле и хармонику
MARGINA Драганa Лакићевићa
Зашто је публика у забавној серији Државне телевизије Ја имам таленат листом била за Пековиће?
* Можда зато што су се заједно појавили сестра и брат, Бојана и Никола, иако је та врста заједништва помало заборављена и у савременој породици и у савременој Србији
* Можда зато што су се заједно појавили гусле и хармоника – инструменти чији звуци одавно изражавају неке лепе и дубоке национално-историјске мисли и осећања
* Можда и зато што се у првом делу њихове композиције поменула мати Србија, а не “региони”, а у другом делу беху довољна два стиха славних речи кнеза Лазара, које су кључ косовског опредељења, дефиниција српског идентитета и садржај некадашњих читанки
* А десило се то само неки дан после званичног пристајања режима Србије да у Европу и у представљање у “региону” иде без Косова
* Овај пут је публика, тражећи себе, открила гусле и хармонику: казали су им више и разговетније, ближе срцу и памћењу. Памћење лако бледи, а мало му треба да букне
ОХРАБРЕНА међународним успесима певача и спортиста, и међународним признањима певању и игрању – историјa, наукa, културa намењени су другима – државна телевизија је покренула серију забавних програма под насловом “Ја имам таленат”, где се ревијално представило доста даровитих људи – опет из света музике, плеса и блиских начина извођења.
Показало се да је Србија препуна талената из области музике и игре.
У финалу, по оцени жирија и публике – нашло се њих десет – појединаца и група, који су се представили аудиторијуму Првог канала Радио-телевизије Србије у недељу на дан председничких избора у Русији.
Дабоме, свако од њих могао је бити најбољи. Можда, најпре, намлађи – нека чуда од девојчица и њихових гласова.
Право изненађење, међутим, били су брат и сестра Пековићи: она с гуслама, он с хармоником. Извели су музичку комбинацију која је изненадила и директора Филхармоније. Похвале и аплаузи нису били неискрени, као и у нумерама других уметника, али да ће се гусле у данашњој Србији пробити до финала није се баш могло очекивати. Тим пре што је највише песама – оперских, забавних и осталих – певано на страним језицима, највише на енглеском.
Публика је, међутим, гласала за Пековиће: за хармонику и гусле.
Зашто?
Можда зато што су се заједно појавили сестра и брат, Бојана и Никола. Није ли та врста заједништва помало заборављена и у савременој породици и у савременој Србији.
Можда зато што су се заједно појавили гусле и хармоника – инструменти чији звуци одавно изражавају неке лепе и дубоке национално-историјске мисли и осећања.
Можда су инструменти поново ујединили душе присилно раздвојене браће из епских динарских предела (уз гусле) и оне шумадијске са ритмом: “Играле се делије…” (из хармонике) чију су мелодију брат и сестра исто “уплели” у свој наступ или таленат.
Можда зато што се у првом делу њихове композиције поменула мати Србија, а не “региони”, а у другом делу беху довољна два стиха славних речи кнеза Лазара, које су кључ косовског опредељења, дефиниција српског идентитета и садржај некадашњих читанки: “Земаљско за маленo царство, а небеско увек и довека!” Десило се то само неки дан после званичног пристајања режима Србије да у Европу и у представљање у “региону” иде без Косова.
Или, на крају, можда, најважније: од најбољих певаних нумера, само се ова певала на српском.
На Евровизији, вероватно не би прошла; овде је победила.
Да је победила девојчица Емилија, опет би било лепо. Можда и лепше.
Али је, овај пут, нама се чини, тражећи себе, публика открила гусле и хармонику: казали су им више и разговетније, ближе срцу и памћењу. Памћење лако бледи, а мало му треба да букне.
