Дојчин и Марко језде кроз потиснуто памћење свога преосталог народа

МАРГИНА Драгана Лакићевића

* КАД НЕСТАНУ ЈУНАЦИ: Кад се они који не воле јунаштво ојуначе, такви онима који јунаштво воле – укину и лектиру о јунацима, па се приче и песме о јуначким делима не уче и не причају и не певају, а памћење јунака и подвига прогласи се штетним, назадним и примитивним

* Филмске слике о боланом Дојчину ређају се у десетерцима савршеног звука и облика: јунак сличан онима из Троје, или онима са Газиместана…

* Врхунска песма епска, са античком снагом части и витештва, поновила се и у време Марка Миљанова...

         ДОЂУ, тако, времена, или тренуци, у историји или у поезији: нестану јунаци.

         Били, па их нема.

         Неко примети, неко не примети; неко се чуди, неко не чуди. И на то се навикне: поверујемо да јунака никад није ни било.

         Они који не воле јунаштво, тад се ојуначе, па онима који воле – укину и лектиру о јунацима, па се приче и песме о јуначким делима не уче и не причају и не певају, а памћење јунака и подвига прогласи се штетним, назадним и примитивним.

         Наше народне песме памте такве године и примере.

         Нимало случајно, наш пример је из покосовског цилуса, у којем доминирају усамљени јунаци, преостали или се родили после косовског колективног подвига.

         Пријезда, Кајица, Дојчин.

         Песму о боланом Дојчину Вук Караџић је добио од “једног трговца из Босне”, ког је нашао у Срему 1815. године.

         Војвода Дојчин историји није познат. Али поезија о њему много зна. У песми, он девет година болује у граду Солуну, толико да су га многи заборавили и помислили да је одавно мртав. То је зачуо и Усо Арапин, па се запутио у Солун, заузео солунско поље и на мегдан позвао цео Солун. У  Солуну, међутим, јунака није било.

Дојчин био, па се разбољео;

био Дука, па га боли рука;

јест Илија, луда аџамија:

оно боја није ни виђело,

а камоли с киме учинило…

         Кад Арапин види да у Солуну нема јунака, он на Солун удари порез: јело пиће, дукате –

И по једну лијепу ђевојку,

ја ђевојку, ја невјесту младу,

којано је скоро доведена,

доведена, јоште нељубљена…

         И сав Солун даје, кућа по кућа све оно што Арап тражи. Дође ред и на Дојчинов двор. Он има сестру и жену. Оне су спремиле први део пореза: “све на двора по јалова овна, / по фуруну љеба бијелога, / и по товар вина црвенога, и по кондир жежене ракије, / и по двадест жутијех дуката…” Али уз тај порез мора да иде и Дојчинова сестра. Сестра рони сузе болесном брату изнад главе:

Двори моји, огњем сагорели,

а каде ми брже прокапасте?

да ми није умријети с миром!

         Кад је разабрао шта се из његовог двора (и из целога Солуна) тражи, Дојчин шаље љубу Анђелију своме побратиму – да му поткује коња. Побратим неће ако му Анђелија не “пружи љубавне услуге”.

         Дођу, тако, времена, пад пропадну све институције: кумство, побратимство, пријатељство, не само јунаштво…

         Дојчин узјаше некованог коња, сестра и жена утегну платном његово ослабљено тело

од бедара до витих ребара,

да се моје кости не размину,

не размину кости мимо кости…

         Коњ препозна некадашњег јунака, па му поиграва, а из градске калдрме искаче камење:

Ал говоре солунски трговци:

“Вала Богу, вала јединоме!

откако је Дојчин преминуо,

није бољи јунак проишао

кроз Солуна града бијелога,

ни бољега коња пројахао…

         Као да је устао из мртвих, тек толико да спаси образ свога двора и свога града – Дојчин језди кроз осрамоћену чаршију, кроз српску јуначку традицију…

         Филмске слике ређају се у десетерцима савршеног звука и облика: јунак сличан онима из Троје, или онима са Газиместана…

         Врхунска песма епска, са античком снагом части и витештва, поновила се и у време Марка Миљанова. Тадашњи главар Подгорице, у којој се некад родио Стеван Немања, опет Јусо, Јусуф Мучин, обећао је небројено благо ономе ко му донесе главу јунака Марка Миљанова Поповића. Марко је то чуо, оседлао коња и сам се са Медуна запутио у шехер-Подгорицу. О томе пева популарна песма Трифуна Ђукића:

А кад бану кроз облаке праха,

стаде јека тијесних сокака,

Подгорица, нијема од страха,

сва се сакри иза ћепенака…

         Били су то исти они солунски трговци…

         Налик Дојчину, Марко на свом коњу језди кроз подгоричке сокаке… Кроз потиснуто памћење свога преосталог народа…