На славама се наздравља „Догодине у Сарајеву”, а ујутро - све заборави
Како је Србију и Србе 1889. видео велики аустроугарски зналац наших прилика Лудвиг (Лајош) фон Талочи и шта његова запажања говоре о нама данас (1)
* Талочијев „Извештај“ је резултат путовања по Србију године 1889. године, а дошао је да - буде посматрач прославе 500. годишњице Косовске битке
* Талочијево путовање није имало приватни карактер јер је његов извештај упућен на адресу тадашњег аустроугарског министра иностраних дела грофа Калнокија
* Циљ бечке политике тада је био исти као данас у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону: да се утиче на спољну политику Србије, како би руски утицај био сведен на минимум
* Талочи је оценио да је најзначајнији чиновник у Министарству иностраних дела Србије Јован Ђаја - Дубровчанин, римокатолик, који се залаже за то да сви Јужни Словени, без обзира на веру, буду Срби
* Једина јавна личност у Србију, коју човек мора да узме озбиљно, јесте Јован Ристић (стр. 170 Извештаја)
* Виши официри у Србији су либерали, а нижи радикали (стр. 171)
* Добри познаваоци прилика у Београду верују да, дугорочно гледајући, русофилство у Србији није могуће. Људи у Србији не могу да дуго воле, а ни да дуго мрзе. Тренутно су многи „из ината“ русофили (173 стр.)
* Што се тиче обележавања 500. годишњице Косовске битке, иза тог стоји великосрпска идеја. О томе исто мисли и српски сељак. Тако приликом Крсне славе („Sippenfest“) увек се наздравља са «Следеће године у Сарајеву!» Ово сам чуо у чачанском и ужичком срезу. После домаћин и гости иду на спавање, а следећег јутра све су заборавили
Пише: Никола Живковић
ПРОСЛАВЉАМО и с пуним правом обележавамо велику и значајну годишњицу: осам векова манастира Милешева.
У немачким путописима и извештајима аустроугарских дипломата нисам успео да пронађем неке значајниje радове, који би говорили о том манастиру. Благодарећи историчару др Славенку Терзићу, који ми је скренуо пажњу на један рад, који говори о обележавању Пет стотина година Косовске битке у Србији, решио сам да представим „Извештај“ Лудвига фон Талочија.
Његов „Извештај“ објавио је Харалд Хепнер: „Србија године 1889. на основу извештаја Лудвига фон Талочија“ (Harald Heppner: Serbien im Jahre 1889 nach einem Bericht Ludwig Ludwig von Thallóczy`s; Mitteilungen des Österreichischen Staatsarchivs, Sonderdruck 41/1990, 156-193).
Лудвиг Талочи (Ludwig von Thallóczy), а у мађарским изворима га зову Лајош (Lajos), мађарски историчар, архивиста и аустроугарски високи државни службеник, рођен је у Будиму, у породици Штомер (Stommer), 8. децембра 1856. Погинуо је 1 децембра 1916. у железничкој несрећи, када се враћао са сахране аустријског цара Фрање Јосифа Првог (Franz Joseph I.).
Талочи је сахрањен у Будимпешти. Његово најпознатије дело зове се „Студија историје Босне и Србије у Средњем веку“ (Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter,Munich- Leipzig 1914.).
Хепнер је утврдио да Талочи није стајао у „средишту пажње јавности, већ да је пре деловао иза кулиса као историчар и архивар“ („nicht im Rampenlicht der Öffentlichkeit, sondern eher hinter den Kulissen wirkte als Hitoriker und Archivar“). Веома је рано постао дописни члан Угарске академије наука.
Талочијев гроб
Даровитост и значај његовог рада запазио је веома рано Бењамин Калај (Benjamin Kállay). Тако се Талочи, благодарећи залагању Калаја, 1885. године преселио у Беч. Овде се Талочи (Ludwig von Thallóczy) убрзо прочуо као специјалиста „за јужнословенско питање“ („für die südslawische Frage“). За кратко време „за Бечку владу постао је ненадоместиви стручњак за балканска питања“ („für die Wiener Regierung zum unentbehrlichen Fachmann für Balkanfragen“)
Хепнер је Талочијев „Извештај“ („Bericht Ludwig von Thallóczy`s“), пронашао у картотеци Бечког државног архива („in einem Aktenbestand des Wiener Staatsarchives“). Овај извештај је резултат путовања у Србију године 1889. године. А циљ његовог путовања био је да буде посматрач прославе 500. годишњице Косовске битке.
Талочијево путовање није имало приватни карактер, а ово се види већ и по томе што већ је његов извештај упућен на адресу тадашњег аустроугарског министра иностраних дела грофа Калнокија (Graf Kálnoky).
Пре одласка у Србију Талочи се 20. јуна 1889. састао са Калнокијем. Веома је необично, каже Хепнер, да један државни службеник из Министарства финансија путује у страну земљу као представник Угарске академије наука, а после тога преда извештај о својим утисцима Министарству иностраних послова (стр. 159).
Каква је у то време била политичка ситуација? По Хепнеру, циљ бечке политике био је овај: да се утиче на спољну политику Србије, како би руски утицај био сведен на минимум. Најповољнији човек за такву политику Беча био је Милан Обреновић. У том смислу он је године 1881 са Бечом склопио „тајни уговор“ („einen Geheimvertrag“). Он је гарантовао најуже везе Београда са Бечом. У марту 1889 Милан Обреновић се одрекао престола. Србијом је од тога времена владало Намесништво на чијем челу је стајао Јован Ристић. Намесништво се тајним уговором од 20. марта 1889. обавезало да ће поштовати тајни уговор из године 1881. Словом, министар иностраних дела Калноки је настојао да у спољној политици Србије не дође до битних промена.
Политичка пракса, међутим, тврди Хепнер, била је сасвим другачија. Штампа у Србији „почела је отворено да агитује против Аустроугарске монархије“ („begann offen gegendie k.u.k. Politik zu agitieren“). Митрополит Михаило, који је у очима Беча био „ултранационалиста“, вратио се из руске емиграције у Србију. Све је то наговештавало да Србија више не поштује Хабсбуршку монархију.
Србија је за Бечку политику представљала проблем. Гледајући спољнополитички, Аустоугарска и Русија биле су супарници. Србија је представљала и унутрашњи проблем Аустроугарске, зато што је у границама Монархије живело много Срба, а нарочито у Банату, Срему, Бачкој, Барањи, Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Хервеговини. У многим од тих покрајина Срби су били најбројнији народ, или су представљали знатну мањину.
гроф Калноки
Хепнер при крају 162. стране пружа читаоцима могућност да се упознају са извештајем који је Талочијевим упутио на адресу Калнокија. Талочи је тај извештај саставио по повратку из Србије, 14 јула 1889 у Бечу. Он гласи:
„У Београд сам стигао 23 јуна 1889. Одмах сам се представио српским политичарима: Сави Грујућу, Кости Протићу и Јовану Белимарковићу. Од свих сам био веома добро примљен ("sehr gut aufgenommen,“ (стр. 163). Ове личности издале су ми документ, којим ме препоручују месним властима. На тај сам начин и сам могао да си организујем пут по Србији. Тако сам чак могао да направим један излет и до Ужица („sogar einen Ausflug nach Uzice“, стр. 163). У фуности (стр. 163) стоји да се Талочи у Беч вратио 8. јула 1889.
Садашњи владика бачки са седиштем у Новом Саду, Василије Петровић, забранио је да се у његовој епархији обележава Петстота годишњица Косовског боја. И локалне власти ставиле су цео полицијски апарат на рапсологање, како би се спречило да људи из Новог Сада дођу у Нову Раваницу-Врдник. У Далмацији, Босни и Херцеговини власти су, међутим дозволиле да Срби прославе 500. годишњицу Косовске битке. (стр. 164)
Било би далеко боље да су обележавање Косовске битке дозволили у Срему и Бачкој. На тај би начин освојили симпатије Срба који би тако могли да манифестују своју лојалност Аустроугарској. Нама из тих крајева не прети никаква опасност ("keine Gefahr“, стр. 165).
Што се саме Србије тиче, она је у привредном погледу сасвим у нашим рукама ("ganz in unseren Händen“, стр. 167). Ово је свима јасно.
Генерал Грујић је добар човек, али је слаб политичар. Коста Таушановић на мене није оставио добар утисак. Глиша Гершић је добар правник, али је лакомислен. Светозар Милосављевић чак није способан да ни у Србији буде министар. Најзначајнији чиновник у Министарству иностраних дела јесте Јован Ђаја. Он је Дубровчанин, римокатолик, а залаже се за то да сви Јужни Словени, без обзира на веру, буду Срби (стр. 169).
Једина јавна личност у Србију, коју човек мора да узме озбиљно, јесте Јован Ристић (стр. 170).
Виши официри у Србији су либерали, а нижи радикали (стр. 171)
Наш посланик у Београду био је од 1881 до јула 1889 Хенгенмилер (Hengelmüller). Он је у опхођењу са Србима „показао мало такта“ ("zeigte Taktlosigkeit“), он је ценио само Јована Ристића, а сви остали у његовим очима представљају најобичнији олош (стр. 172).
Добри познаваоци прилика у Београду верују, да дугорочно гледајући, русофилство у Србији није могуће. Људи у Србији не могу да дуго воле, а ни да дуго мрзе. Тренутно су многи „из ината“ русофили (173 стр.)
Што се тиче обележавања 500. годишњице Косовске битке, иза тог стоји великосрпска идеја ("die großserbische Idee“, стр. 174). О томе исто мисли и српски сељак. Тако приликом Крсне славе („Sippenfest“) увек се наздравља са «Следеће године у Сарајеву!» Ово сам чуо у чачанском и ужичком срезу. После домаћин и гости иду на спавање, а следећег јутра све су заборавили.
