На прослави 500 година Косовске битке није било ни једног Црногорца
Како је Србију и Србе 1889. видео велики аустроугарски зналац наших прилика Лудвиг (Лајош) фон Талочи и шта његова запажања говоре о нама данас (2)
* Српска влада намерава да коначно почне са организовањем српске пропагаде у Босни, Херцеговини и Македонији. Тако главну српску агитацију у Македонији треба да води проф. Љубомир Ковачевић, а Ђаја у Далмацији
* Срби још увек сматрају да могу да придобију римокатолике ("als noch zu gewinnende betrachtet“), а исто тако су у Београду убеђени да се муслимани осећају као Срби ("die Mohammedaner sich als Serben fühlen“)
* И овај «штимунг» и осећање чврсто деле сви Срби. Дакле, или се наша влада у Босни вара у својим проценама, или пак Срби живе у једном сну ("oder leben die Serben in einem Traum“). Полазим од тога, да је ова друга, последња птетопоставка тачна
* Што се тиче босанског муслимана који је поверљиви човек Србије, он живи у Београду, а име му је Бег Љубовић. Србија га плаћа месечно 120 франака, а код нас је одавно познат. Он се по Београду поносно шепури са револвером и ханџаром за пасом. Бег Љубовић је љут, груб, но једноставан и добар момак. Он је такође стигао на прославу у Крушевац. Своју мисију је извршио срећно: пио је вино, гласно је изразио своје Српство, а све Швабе је послао дођавола
* На прослави нисам видео ниједног Црногорца. Било је за мене весело да чујем, да Срби своју браћу Црногорце зову „варварски крадљивци овнова“ („barbarische Hammeldiebe“). Срби желе да владају Црном Гором
* Праве, истинске религиозности код Срба нема много. Сви Срби љубе руку свештеницима, но то раде само зато што је такав обичај
Пише: Никола Живковић
НА основу информација које сам прикупио, могу са великом сигурношћу да тврдим, да до сада од стране Србије није у Босни и Херцеговини било озбиљних агитација против Аустроугарске. Истина, било је хајке против Беча и Пеште у београдској штампи, у пропагандним песмицама и здравицама, но све се на томе ограничило.
Босну озбиљније угрожавају само српски новосадски либерали као што су новинари Полит-Десанчић и Михаило Димитријевић. (стр. 175)
У последње време ствари се, међутим, почињу да мењају. Српска влада намерава да коначно почне са организовањем српске пропагаде у Босни, Херцеговини и Македонији. Тако главну српску агитацију у Македонији треба да води проф. Љубомир Ковачевић, а Ђаја у Далмацији. Срби још увек сматрају да могу да придобију римокатолике ("als noch zu gewinnende betrachtet“), а исто тако су у Београду убеђени да се муслимани осећају као Срби ("die Mohammedaner sich als Serben fühlen“).
И овај «штимунг» и осећање чврсто деле сви Срби. Дакле, или се наша влада у Босни вара у својим проценама, или пак Срби живе у једном сну ("oder leben die Serben in einem Traum“). Полазим од тога, да је ова друга, последња птетопоставка тачна.
Што се тиче босанског муслимана који је поверљиви човек Србије, он живи у Београду, а име му је Бег Љубовић. Србија га плаћа месечно 120 франака, а код нас је одавно познат. Он се по Београду поносно шепури са револвером и ханџаром за пасом. Бег Љубовић је љут, груб, но једноставан и добар момак. Он је такође стигао на прославу у Крушевац. Своју мисију је извршио срећно: пио је вино, гласно је изразио своје Српство, а све Швабе је послао дођавола („trank er Wein, documentierte laut sein Serbenthum, liess alle Schwaben zum Teufel fahren“, стр. 176)
Србији и њеном Оделењу за штампу морам одати пуно признање. Јован Ристић је за ову прославу ангажовао спретног, способног младог угарског Србина, а име му је А. Петровић. Њему је пошло за руком да у Крушевац доведе читаву гомилу страних новинара и при томе их је снабдео са пропагандним материјалом и одлично сроченим дезинформацијама. Петровић је информисао већину главних аустроугарских и европских листова у вези манифестације Петстоте годишњице Косовске битке. У Крушевац је стигло девет страних дописника и тројица српских. (стр. 177)
А сада ћу да реферишем „о општем утиску ("über den Totaleneindruck“). Програм Прославе био је урађен неспретно ("ungeschickt zusammengestellt“), а извођење самог програма и ред красио је неред и хаос. Ништа што је стајало у програму није и изведено. Специјални воз 26. јуна 1889. кренуо је из Београда. Укупно је 120 особа стигло у Крушевац. Већ се и 22. јуна у Београду, приликом „свечане академије“, када је говорио Чедомиљ Мијатовић, могло јасно приметити да није био „присутан неки нарочити ентузијазам за ову прославу“ ("dass kein besonderer Enthusiasmus vorhanden sei“, стр. 178).
У погледу држања сељака, оно је било „трезно, умерено“ („nüchtern, gemessen“). Они много раде за кору хлеба и немају много времена за политику. 27. јуна 1889 почела је црквена церемонија Прославе. Јасно се видело, да се том приликом није сакупило више од три хиљаде људи („dass nicht mehr als 3000 Menschen da seien“, стр. 179).
Лудвиг (Лајош) фон Талочи
Што се тиче представника европске штампе, овде на првом месту мора да споменем Бриндсли-Ричардса (Bridndsley-Richards). Он је бечки дописник лондонског „Тајмса“ („Times“). За српског тумача Бриндсли-Ричардс је из Беча довео Вандорија (Vándory). Тај Вандори, и сам новинар, један је најобичнији белосветски пробисвет семитске расе, Јеврејин („einen einfältigen Schwindler semitischer Rasse, ein Jude). Поред те двојице у Србију је стигао и енглески новинар Барчиер (Burchier).
Он пише за месечник „Twentieth Century“. Трећи енглески новинар зове се Бимен (Beeman) из листа „Standard“. Dr. Esser, један веома образован човек, пише за „Келнише Цајтунг“ („Kölnische Zeitung“). Прича се да његове извештаје редовно прати сам гроф Херберт Бизмарк. Такође морам споменути младог Мађара, који ради за један будимпештански лист и има мало новаца. Стигао је човек и из „Münchner Allgemeine Zeitung“ који, као и Енглез Ричардс, све верује што му Срби причају.
Наше посланство било је представљено преко тумача аустроугарске амбасаде. Он је такође наш шпијун у Београду и током прославе није уживао много поштовања.
Од Руса стигле су следеће личности: Хитрово, тумач руског посланства у Београду; дописник „Ажанс ди Норд“ („Agence du Nord“); један ограничени Украјинац; Платон Кулаковски као дописник „Варшавског Дневника“; један Панслависта; Ларкин као дописник „Московских Вједомости“; једна протува; професор Качубински из Одесе, један добар певач и на крају још један честити Рус. Као што сте приметили, Руси су имали несрећу да су били представљени са сасвим безначајним људима („Die Russen hatten das Unglück, sich durch ganz unbedeutende Leute repräsentieren zu lassen“, стр. 180)
Од српских новинара у Крушевац су стигли следећи: Видаковић као дописник „Српског дневника“ из Будимпеште; Пера Тодоровић пише за „Мале новине“ и оне се много читају. Он је за мене најинтересантнији тип нове Србије. Тодоровић је лупеж већег стила ("Ein Schuft im grösseren Style“), пун дивљих страсти. А трећем је име Јездимировић. Он је из Шапца и пише за „Либерал“. Ниједан од ових српских новинара не ужива поштовање. Приликом свечаног банкета, на пример, српске новинаре нису ни позвали (стр. 181).
Све време током прославе моја личност није доживела ни најмање непријатности ("meine Person nicht die geringste Unbill“). Ја лично не могу да се пожалим на моје домаћине.
Веома ми је драго да могу да константујем да су се Немци из Немачке у Србији према нама односили као истинити другари ("die Reichsdeutschen in Serbien sich als wahre Genossen“), а у политичком погледу стоје на нашој страни ("und in politischer Hinsicht stehen sie an unserer Seite“, стр. 181).
Краљ Александар Обреновић
Драган Цанков, бугарски политичар, живи у Београду као политички емигрант (а у фусности стоји, „живео у Београду од 1886. до 1894.“). Срби су се према њему лоше понашали („von den Serben schlecht behandelt wurde“). Ниједан министар, рецимо, није му узвратио посету, а приликом свечаног банкета у Крушевцу, када се повела реч о Македонији, а он желео да одговори, умало да није био избачен из сале ("beinahe hinausgeworfen wurde“, стр. 182). То је и био разлог, да се Цанков у Жичи није ни појавио
Срби-пречани, из Монархије, били су слабо заступљени. Из Босне су стигли свега двојица: Лазо Новаковић из Бијељине и Ристо Стефановић из Сарајева. Из Угарске, из Срема, појавио се др Јован Шевић, државни нотар из Руме. Он је и посланик у Сабору у Загребу и то за срез Добринци. Присутан је био и Стефан Поповић испред Бачке епархије, др Љубо Радивојевић из Сремске Каменице, те Арсен Пајевић власник штампарије из Новог Сада; из Загреба је стигао адвокат др Богдан Медаковић, а Левин Хаврак, шеф земунске полиције, у Србију је послао двојицу доушника ("zwei Confidenten“, стр.182).
Једина симпатична личност био је мали краљ. Крај око Крушевца увек је био за династију Обреновића. Карађорђевићи су овде омрзнути.
На прослави нисам видео ниједног Црногорца. Било је за мене весело да чујем, да Срби своју браћу Црногорце зову „варварски крадљивци овнова“ („barbarische Hammeldiebe“). Срби желе да владају Црном Гором.
Током свечаности у првом плану стајао је београдски митрополит Михаил. Он ускоро треба да буде проглашен за српског патријарха. Он је типичан представник Фанариотске школе из Стамбула: лукав, слаткоречив, а жилав када ваља бранити сопствене интересе. Он просто жели да у Србији влада. Србија мора да с њим рачуна као политичким фактором. Он је Великосрбин и жели да постане духовни и црквени поглавар и то не само у Србији, него свих Срба.
У хијерархији Српске цркве после Михаила долазе Јероним Дучић, архимандрит из Жиче и владика нишки. Обојица су енергичнији од митрополита Михаила, но не поседују тако истанчану природу ("so feine Naturen“ стр. 183).
У погледу праве, истинске религиозности, тога код Срба нема много. Сви Срби љубе руку свештеницима, но то раде само зато што је такав обичај ("nur weil es Sitte ist“). Венце су послали «Чешка браћа и сестре» и са Бечког универзитета српско студентско удружење «Зора» ("Serbischenstudentenverein“, стр. 184).
