Каран: Преко пресуда „Сејдић-Финци“, „Пударић“ и „Ковачевић“ укида се дејтонска БиХ

НАМЕТАЊЕ ФОРМУЛЕ „ЈЕДАН ЧОВЕК-ЈЕДАН ГЛАС“ БиХ ВОДИ - НЕСТАНКУ

Синиша Каран

* „Један човек – један глас“ у плуралном бх друштву је тоталитарна идеологија и управо због тога БиХ није, не може и неће бити унитарна – грађанска (тоталитарна)

* Тумачи се да би нови устав БиХ дефинисао државни народ, "босанску нацију", а народ као заједницу језика, порекла, религија и свих обележја која обухвата реч култура. Нешто слично су Срби дали (одрекли се) другим народима приликом успостављања Краљевине СХС (Један народ - три племена, тронарод). Дакле, по њима, Срби, Хрвати, Бошњаци су етничке групе, а нација је "босанскохерцеговачка"

* Принцип један човек - један глас додатно поспешује и отвара сукобе, супротан је бићу плуралног друштва, није механизам опстанка већ нестанка, доводи до доминације једних у односу на друге, неодржив је опасан, политички, социолошки и укупно друштвено је немогућ

____________________________________________________________

         ПРЕСУДЕ Европског суда за људска права "Сејдић - Финци", "Зорнић", "Пилав", "Пударић" и "Ковачевић" нису посматрале етничко као специфичан, суи генерис /sui generis/ федерални облик представљања у Предсједништву БиХ и Дому народа Парламентарне скупштине БиХ, већ стављајући искључиво у контекст дискриминације ушле су у покушај промјене Устава БиХ која би имплементацијом пресуда промијенила облик државног уређења и претварање БиХ у грађанску, унитарну, истакао је професор уставног права Синиша Каран.

         Колумну професора Карана за Срну преносимо у цијелости:

         Пресуде су изашле из домена Европске конвенције због неразумијевања специфичног уређења БиХ по коме ово питање није само питање људских права, оно је питање суштинских односа државне власти, представљања федералних јединица – ентитета преко конститутивних народа етнотериторијалним принципом као јединим могућим представљањем у асиметричној федерацији са двије федералне јединице (енитета) али и три суверена, државотворна, конститутивна народа као супстанцију новонастале дејтонске БиХ.

         Увођења федералног уређења у новонасталој дејтонској државној заједници је представљало императив, јер није било могуће замислити супротно решење - увођење унитарног уређења. У случају БиХ федерализам представља једино право решење, прилагођено реалним друштвеним условима, није вјештачка творевина, није резултат неких теоријских спекулација и представља објективно најбоље решење, без обзира да ли је пронашла и најбољa рјешења за своје организовање и функционисање.

         БиХ са свим својим специфичностима и са свим формативним фазама кроз које пролази не може мијењати концепт и природу федерализма чији су кључни принципи представљање двије федералне јединице (енитетета) и три конститутивна народа. Примјеном ових пресуда ови принципи нестају.

         Базна основа противника садашњег уставног уређења БиХ је, по њима, потреба обнове цјеловите, мултиетничке, функционалне, одрживе, грађанске, унитарне просперитетне и европске државе. Сматрају да је заустављање рата једино позитивно достигнуће Дејтонског споразума, а да су сви каснији догађаји показали изостанак успоставељања БиХ као функционалне демократске државе, све у духу изјаве Педи Ешдауна који је рекао: "Даћу БиХ златни кључ за излазак из дејтонске тамнице".

         У прилог констатацији о неодрживости оваквог стања наводе пресуде Еуропског суда за људска права према којима је уставни систем у БиХ дискриминаторски и противан Европској конвенцији о људским правима. Све што је етничко проглашава се ретроградним и анахроним, узроком свих недаћа, кочницoм даљег развоја друштва, функционалне државе и препреком европском путу.

         Тумачи се да би нови устав БиХ дефинисао државни народ, "босанску нацију", а народ као заједницу језика, поријекла, религија и свих обиљежја која обухвата ријеч култура. Нешто слично су Срби дали (одрекли се) другим народима приликом успостављања Краљевине СХС (Један народ - три племена, тронарод). Дакле, по њима, Срби, Хрвати, Бошњаци су етничке групе, а нација је "босанскохерцеговачка".

         У моделу овакве замишљене грађанске, модерне, правне државе увели би у устав практичне основе за реакцију на етнички осјетљива питања (асимилације, мајоризације, културне, вјерске, етичке надмоћи једног народа), који су у основи механизами за ефективну заштиту (етничких) мањина (тиме би били Срби и Хрвати заштићени као мањина).

         Сматрају да је Устав тзв. Републике БиХ (насљеднице СР БиХ и Устава из 1974. године, који је амандмански промијењен 1990. и дао основ за проглашење тзв. "самосталне" БиХ), чиме су сторене фактичке и правне фикције: Устав Републике БиХ и држава Република БиХ.

         Стварност је сасвим другачија. Прије свега и веома важна је чињеница да у моменту настанка БиХ (дејтонска БиХ) функционишу двије државе - Република Српска од 1992. год. и тзв. РБиХ, касније Федерација БиХ од 1994. године, које се спајају (агрегација) у нову државну заједницу (готово унију) БиХ.

         Бивша СР БиХ није постојала фактички од 1991. године (што је најважнији елемент за постојање државе). Тако да је повратак на стари Устав беспредметан и са правног, а посебно политичког, историјског или било ког другог аспекта.

         Исто тако, заговарање принципа "један човјек - један глас" у плуралном бх друштву је тоталитарна идеологија и управо због тога БиХ није, не може и неће бити унитарна – грађанска (тоталитарна).

         Свака држава на свијету је више или мање плуралистичка и може бити различито уређена. Али, сваки други облик државног уређења сем сложеног, федералног у мултиетнички плуралним друштвима (политички организовано друштво) просто није могућ, није одржив и противрјечан је сам себи.

         Три доминантна народа (конститутивна) у БиХ уставно су позиционирани са уравнотеженим позицијама које превладавају природно постојање различитих вриједности које их, сваку за себе, карактеришу њихове етничке, вјерске, културне и све друге посебности. Те посебности по природи обиљежја која у плуралном друштву имају, представљају латетну нестабилност и немогућност консензуса о заједничким вриједностима.

         Могућност да дјелују унутар једне државе једни поред других је могућа само као политичка, државна организација која ће одржати и истаћи у државно-функционалном смислу етничку, вјерску, културну различитост. Ако се поремети та политичка организација, питање посебности и њеног очувања постаје прворазредно питање, а пресуде из Стразбура их отварају.

         Оваква друштва по природи не опстају, али јесу могућа ако почивају на уравнотеженој супротстављености, политичкој, уставној организацији која препознаје и фаворизује етнос и културну различитост, а везивно ткиво треба да буде консоцијацијска демократија као једини пожељан облик демократских рјешења у подијељеним друштвима, али и једини механизам управљања конфликтима као крајњим циљем у плуралним друштвима спречавајући тиранију већине, интегрише посебности кроз вето, паритет и консензус у механизмима одлучивања државних институција законодавне и извршне власти, као и сегмената судске.

         Заговарање принципа један човјек - један глас у плуралном бх друштву је тоталитарна идеологија која не препознаје различитости, посебности и заступање тих посебности као политички легалан и легитиман процес. Додатно тај принцип поспјешује и отвара сукобе, супротно је бићу плуралног друштва, није механизам опстанка већ нестанка, доводи до доминације једних у односу на друге, неодржив је опасан, политички, социолошки и укупно друштвено је немогућ.

         Закључно, најважније начело опстанка плуралног друштва треба бити толеранција, видљива посебност, политичка организованост, консоцијацијска демократија.

         Политичка демагогија тоталитарног карактера у облику злоупотребе и изговора кроз појмове људских права, међународних стандарда, демократије, непримјењива је у дубоко поларизованом плуралном бх друштву и не одражава његову друштвену подлогу, а није у стању рјешавати конфликте који су својствени мултиетнички плуралним друштвима.

         Позивање на грађанску државу је фактор нестабилности друштва, изговор за реализацију парцијалних циљева, представља негацију природне неједнакости, посебних вриједности, које природно не захтјевају заједништво тоталитарног типа.

         И не да етничко није ретроградно, оно је у плуралном друштву стабилизација, политички оквир, посебна вриједност која има интерес да штити заједнички оквир само у мјери у којој није и сама угрожена.

          У сваком случају заговорницима "новог" устава БиХ и "континуитета" СРБиХ, грађанске државе засноване на принципу један човјек - један глас, ове пресуде дају снагу да наставе да руше Устав БиХ и чине будућност неизвјесном.