Ари Ливне: Спилбергов јунак, Додиков саветник

О ДОДИКОВОМ САВЕТНИКУ ФИЛМСКИ АРХИВ „СТИВЕН СПИЛБЕРГ“

СНИМИО ДВОИПОСАТНИ ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ

• Деведесетогодишњи Ари Ливне заточеник немачких логора, Титов партизан, па Титов робијаш, па човек за посебне послове Израела и Светског јеврејског конгреса, а данас - један од најближих људи председника Републике Српске Милорада Додика

• Ливне је врло активан Светском јеврејском конгресу и у тој орагнизацији обавља и дужност специјалног изасланика за земље бивше Југославије. Он, у ствари, није званично Додиков саветник  већ представник Републике Српске у Јерусалиму, али више времена проводи у Бањој Луци него у Израелу чији је и држављанин

• У време, како су је назвали, највеће кризе од Дејтона до данас, када је заказан референдум и када су запретили Вашингтон и Брисел, Ливне је у Бања Луку у петодневну, званично је објашњено, приватну посету довео министра иностраних послова Израела Либермана, па је можда ту објшњење откуд Кетрин Ештон онако изненада у главног граду Српске

• Прича се да су по његовом савету изабране лобистичке куће у Вашингтону и Бриселу које раде за интересе Републике Српске. Водио је Додика код Шимона Переза. И у неким најмоћнијим светским медијима више нема оних утркивања у оцрњивању српског ентитета

Пише: Стефан Петровић

     ПАЖЉИВИЈИ су већ приметили да Република Српска, за разлику од неких не тако давних времена, све чешће у босанскохерцеговачким драматичним заплетима има подршку и са места и од светских центара моћи од којих се то баш не би очекивало. Поготово ако би се само гледали неки стари стереотипи по којима Балкан у последње две деценије функционише.

     Објашњење за ово, разуме се, није тако једноставно јер су и разлози различити. Али, свакако део објашњења лежи и у шароликом тиму који окружује председника Републике Српске Милорада Додика.

     Једно име, Ари Ливне, изазива знатижељу многих – од штокаквих истраживача до сасвим озбиљних дипломата. У причама које постоје о његовом утицају на светске центре моћи вероватно има много претеривања, али да је врло необична личност, са готово невероватном биографијом, то је сасвим сигурно.

     Уосталом,  филмски архив „Стивен Спилберг“, највећи на свету, о њему је снимио двоипочасовни документарни филм, а штампа у Израелу о њему пише да је „човек у чијем се животу најбоље одсликава судбина јеврејског народа“.

     Има деведест година и стално, чак и данас, путује по целом свету, врло је активан Светском јеврејском конгресу и у тој орагнизацији обавља и дужност специјалног изасланика за земље бивше Југославије. Човек, у ствари, није званично саветник Додика већ представник Републике Српске у Јерусалиму, али он више времена проводи у Бањој Луци него у Израелу чији је и држављанин.

     Родио се у Будимпешти, случајно му се мајка затекла тамо, а његова породица је у то доба живела у Новом Саду где је и он одрастао и можда због тог увек истиче да је одрaстао на српској књижевности, српској култури и као од шале у сваком тренутку је у стању да говори којег год зажелите српског песника старије генерације.

     У младости је, каже, много учио, али и радио. Са шеснаест година већ је био у Светској ционистичкој организацији, претечи данашњег Светског јеврејског конгреса, али је и, као средњошколац, учествовао у активностима тадашње левичарске омладине у Новом Саду.

     На почетку Другог светског рата, као и други новосадски Јевреји, одведен је у сабирни центар на аеродром, а онда као јак двадесетогодишњак пребачен је борски рудник где су Немци довели огромну радну снагу из Србије и средње Европе. Две године касније уз помоћ једне влашке породице, која је живела тик уз рудник, бежи и пребацује се у једно српско село.

     Сељани су бегунце упућивали најближој војсци, неки од његових другара су завршили у четницима, он у партизанима. Учествовао је и у ослобађању Београда. А онда добија заслужено одсуство да потражи породицу у Новом Саду, али је сазнао да су отац и мајка одведени у Матхаузен. Продужава у Будимпешту да потражи тетке и друге из шире породице, али тамо завршава у једној специјалној јединици руског НКВД-а која је гонила најпознатије мађарске фашисте. Водио их је млади генерал Реваз Геза, касније министар одбране Мађарске, а те догађаје безуспешно је покушао пре неку годину да расветли садашњи политички врх те земље.

     Ливне се поново вратио у Београд у зиму 1946. године и, како каже, неопрезно причао о томе како му изгледају ти први месеци слободе и нове власти. Поверио се у хотелу „Москва“ једном другом Јеврејину за кога није знао да ради у УДБ-и и већ сутрадан је био ухапшен и ускоро и осуђен на десетогодишњу робију у Срмеској Митровици. Две године касније ту је дочекао прве ИБ-овце, а ту је већ био готово цели Централни комитет Драже Михајловића.

     Преваспитавајући новајлије, Ибеовце, затворске власти су тражиле да тим сеансама присуствују и сви други затвореници. Ливне тврди да је то права филмска прича, јер је то било толико шаролико друштво – идеолошки, али и на свкаи други начин. Елем, он и ту прави, ничим изазван, нови проблем јер се побунио против клеветања Црвене армије и Стаљина што је био основни смисао тих часова преваспитања. Ни данас није одустао од тадашњег свог става. За казну му одређују затворску самицу.

     Кандидата, по мери затворских власти, за самице је било превише па су морали по двојица у ту једну малу просторију. И ту је, каже, имао среће.

     У самици је био више од две године са Драгољубом Јовановићем. Професор Београског универзитета, двоструки докторант Сорбоне, између два светска рата шеф левих сељака, посланик у првом парламенту ФНРЈ, Јовановић је ухапшен по директном договору Тита и Кардеља, јер је тражио скупштинску дебату о неким стварима за које је Политбиро већ био одлучио. Ливне тврди да Срби нису довољно истражили научни, полтички и уопште животни опус овог човека, јер је реч у сваком погледу о бриљантном уму. Уз њега је, каже, у самици научио штошта што га је профилисало и припремило за даљи живот.

     Ливне у затвору остаје нешто више од седам година, а пуштен је на оштру интервенцију светских јеврејских организација и у том тренутку је био једини Јеврејин који је био у казаматима тадашње Југославије.

     У Београду, након изласка из затвора, за годину дана је чак догурао до шефа филмског оделења посебног прес-биро који је израђивао кратке пропагандне филмове о тадашњим привредним предузећима.

     Ипак, 1956. године исељава у Израел и почиње као перач аутомобила, па радник у фабрици за израду пећи, али као најбољи на двогодишњем курсу за хебрејски језик запошљава се у „Јеврејској агенцији“. То је заједничко преузеће Светског јеврејског конгреса и државе Израел, скуп професионалаца различитих врста који су радили бројне послове – од усељавања у Израел, ширења јеврејске културе по целом свету, до оних најтананијих и најтајнијих послова које обично званични органи државе, па ни државе Израел не могу да раде.

     Ливне је почео са најнижих позиција да би завршио као дирекор те моћне организације. Пропутовао је цели свет безброј пута, радио каже, и што јесте и што није за причу, а у Израелу има статус посебног човека. Награђиван, одликован, снимали о њему филмове, хоће и књиге да пишу...

     Ово је, нешто опширнија, нипошто комплетна биографија, да би се схватило какав је то човек уз Додика и Републику Српску. У Србе је, каже заљубљен, у Републику Српску посебно а себе види као човека који има једну ципелу јеврејску а другу српску.

     Са Додиком и целом његовом породицим се дружи приватно.

     Шта он може у босанском колоплету и какав је његов значај, наравно да неће рећи, али рецимо, у време, како су је назвали, највеће кризе од Дејтона до данас, када је заказан референдум и када су запретили Вашингтон и Брисел, Ливне је у Бања Луку у петодневну, званично је објашњено, приватну посету довео министра иностраних послова Израела Либермана, па је можда ту објашњење откуд Кетрин Ештон онако изненада у главном граду Српске.

     Прича се да су по његовом савету изабране лобистичке куће у Вашингтону и Бриселу које раде за интересе Републике Српске. Водио је Додика код Шимона Переза. И у неким најмоћнијим светским медијима више нема оних утркивања у оцрњивању српског ентитета.

     Велики број амбасадора моћних светских земаља обично након сусрета са званичницима траже и сусрет са Ливнеом. Он сам то објашњава као желе да чују једног старог човека, али постоје и приче да многи добију и налоге из својих централа да обавезно уприличе и тај сусрет. Постоји и прича да је амбасадора једне баш моћне земље готво понизио када је овај почео да прети. Само му је рекао: ''Ви нисте добили такве инструкције, ви блефирате'' и човек је занемео и отада се он у БиХ не понаша баш као дресер, већ све више као дипломата.

     У баш дугом и опширном претресању свих светских и домаћих тема Ливне је изнео и, каже, предлог, а можда је то и решење негде већ уобличено: „Овде људи не живе у великој љубави, и није то само последњи рат или онај пре њега, већ је то тако вековима и паметно би било да се БиХ претвори у неку врсту федерацији, можда боље конфедерације и сви ће бити срећнији, јер овде услова за добар живот има“.