Хоће ли дубока криза СДС на чело „Караџићеве странке“ вратити Крајишника или Калинића?

ГЛАВЕ ЈОЈ ДОШЛО ШУРОВАЊЕ СА АЛИЈИНИМ СИНОМ И „МЕЂУНАРОДНОМ ЗАЈЕДНИЦОМ“

Момчило Крајишник

• СДС није доживио дебакл на локалним изборима само због грешака предсједника Босића и једног од подпредсједника странке Тадића, него прије свега због лоше политичке оријентације о којој је морала постојати сагласност бар најужег вођства, ако не и Главног одбора
• Већ у предизборној кампањи 2014, СДС је критиковала Додикову коалицију СНСД-ДНС-СП због, наводно, систематске производње конфликата са другим ентитетом и „међународном заједницом“. Сама је пак раширила руке према бошњачким комшијама и тзв. међународној заједници, те заузврат из Сарајева, ЕУ и САД добила издашну подршку против Додика
• Посегли су за грамом власти у заједничким органима, што је подразумијевало пакт са Бакиром Изетбеговићем као старијим партнером. Већ када су на самом старту отћутали програмски говор предсједника Савјета министара БиХ у коме је Денис Звиздић најавио одузимање још два ентитетска министарства (пољопривреда и просвјета) дало се наслутити како ће изгледати наставак бошњчко-српске сарадње у Сарајеву
• Као кандидат за предсједника из млађе генерације помиње се Вукота Говедарица, агилни парламентарац из Гацка који је интерно био најгласнији опонент поражене политике СДС. Али, насупрот кадровском подмлађивњу, неки би дали предност ветерану из славне оснивачке генерације СДС-а - Моми Крајишнику, који је и даље политички врло активан. Или, чак, шефу партије из најбољих послијератних година - Драгану Калинићу, кога је СДС одбацила и који посљедњих година, на челу маргиналне странке, даје подршку патриотској политици СНСД

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Фонд стратешке културе

        ШТА ће бити са СДС-ом? Да ли ће се подијелити или распасти? Да ли ће нестати или опстати?

        Да ли ће се брзо обновити или дуже таворити на маргини вишестраначког живота? - питања су које послије локалних избора постављају посматрачи политичких прилика у РС.

        Тријумф Додикове коалиције и фијаско СПЗ-а, односно прије свега СДС-а, заиста треба навелико славити као побједу патриотских снага. Али, ваља се упитати и каква је перспектива СДС-а послије већ којег по реду изборног пораза, од којих посљедњи дјелује као фаталан?

        Не треба заборавити да је то странка која је почетком 90-их, у драматичним годинама по судбину српског народа у БиХ, окупила национални покрет и створила РС.

        Јесте да данашњи СДС воде неки други људи и да воде неку сасвим другачију политику, али било би штета да се угаси свијетла традиција ове странке. Да ли је, међутим, СДС способан да се политички и кадровски регенерише како је најавио шеф странке у изборној ноћи шокиран већ првим прелиминарним резултатима?

        У суботу, 8. октобра, у Бијељини на састанку Главног одбора, Босић, а за њим и Тадић, као потпредсједник, поднијели су оставке, и то је у БиХ била вијест за прве стране новина.

        У западним демократијама, послије сваког изборног неуспјеха, оставка партијског шефа је рутинска ствар и питање политичког бонтона. Партија не мора да је прихвати, али у случају и Босића и Тадића одлучиће тек изборна скупштина, тим прије што нису рекли да је „неопозива“.

        Занимљиво је да, уз Тадића, исти потез нису повукли и Шаровић‚ Мићић и други страначки прваци, иако се ни они не могу похвалити резултатима избора у „својим“ регионима, нити су, када је требало, опонирали политичким потезима свога шефа.

        Сигнал да је задњи час за политички заокрет добио је једино од колеге у СЗП-у - Младена Иванића, и невјероватно је како то није схватио.

        СДС није доживио дебакл на локалним изборима само због грешака предсједника Босића и једног од подпредсједника странке Тадића, него прије свега због лоше политичке оријентације о којој је морала постојати сагласност бар најужег вођства, ако не и Главног одбора.

        Већ у предизборној кампањи 2014, СДС је критиковала Додикову коалицију СНСД-ДНС-СП због, наводно, систематске производње конфликата са другим ентитетом и „међународном заједницом“. Сама је пак раширила руке према бошњачким комшијама и тзв. међународној заједници, те заузврат из Сарајева, ЕУ и САД добила издашну подршку против Додика.

        Послије тијесног пораза СЗП-а на општим изборима, у којим је Иванић био једини добитник на губитничкој страни, вођство СДС-а као да није имало стрпљења да нову шансу сачека још четири године.

        Посегли су за грамом власти у заједничким органима, што је подразумијевало пакт са Бакиром Изетбеговићем као старијим партнером. Већ када су на самом старту оћутали програмски говор предсједника Савјета министара БиХ у коме је Денис Звиздић најавио одузимање још два ентитетска министарства (пољопривреда и просвјета) - дало се наслутити како ће изгледати наставак бошњачко-српске сарадње у Сарајеву под спонзорством OHR-а.

        Два референдума су била посљедњи предизборни тест лојалности Републици Српској на коме су пали са својим тактичким полуподршкама.

        Размјере пораза СЗП-а, и посебно СДС-а, можда и јесу неочекиване, али узроци су толико очигледни да их је сувишно шире образлагати.

        Није толико важно ко је за лошу политику персонално највише одговоран, колико јесте: шта и како даље.

        Јасно је да по старом више ништа не може, али не и шта би требало да буде ново.

        То би једино могло да буде, а шта друго до ли промјена курса попуштања и уступака према захтјевима СДА и OHR-а, који ће временом расти, и озбиљна корекција у национално-патриотском смјеру. СДС ће, међутим, тиме упасти у вишеструке колатералне невоље.

        Прво, наћи ће се у политичком простору који већ веома успјешно покрива СНСД. Друго, тиме ће изгубити политички идентитет и постати непрепознатљива на вишестраначкој сцени РС. Треће, СДА ће отпустити СДС као некооперативног партнера кога у сваком моменту може да замијени једнаким бројем посланика коалиције СНСД-ДНС-СП, који релано држе власт у РС - и у глобалу, и на локалу. Четврто, СДС ће изгубити антидодиковску подршку спољних центара моћи, која је ионако доведена у питање са два изборна пораза заредом.

Младен Босић

        И најзад, оно што представаља највећи проблем, и послије оставки и најављених интерних избора, затечени највиши руководиоци странке остаће на високим положајима у заједничким органима БиХ.

        Тешко да ће Шаровић у Савјету министара, Босић и Тадић у Парламентарној скупштини БиХ и бројни други анонимни кадрови СДС-а распоређени на нижим степеницама заједничких органа, бити спремни да прате политички заокрет странке по цијену губитка оног грама власти или, како то они воле да кажу, „другог нивоа власти“.

        У таквој апсурдној ситуацији, у којој би СДС-овци у партији били у раскораку са СДС-овцима у власти, неизбјежна би била подјела СДС-а на двије партије или бар двије снажне фракције.

    У потоњем случај, у најбољи кандидат за новог предсједника био би опет Босић, који никада и није био класични партијски вођа, него више вјешт координатор регионалних лидера на функцијама потпредсједника странке, а његова оставка не мора бити прихваћена на Главном одбору. Мало је је ипак вјероватно да ће сваки од њих, са својим присталицама, кренути својим путем и вјероватније је да ће се, поред Босића и Тадића, и Мићић и Шаровић тактички повући у Главни одбор и из позадине наставити да владају преко млађих насљедника.

        Ако новог шефа СДС-а треба тражити међу четворком најмоћнијих, онда би то тебало да буде најприје Мићо Мићић. На посљедњим унутарпартијским изборима већ је конкурисао Босићу, у свом атару се показао,бар и само за длаку,изборно непобједив, а његова Бијељина представља материјалну базу странке.

        За Тадића то не важи, због маргинализације странке у главном граду и хипотеке вишеструког губитника на предсједничким изборима. Зачудо, као о фавориту међу четворицом, говори се о Шаровићу, иако је управо он био главни протагониста јалове политике кооперације са Изетбеговићем - јуниором и ино-фактором. А овај парадокс неки објашњавају његовом нараслом финансијском снагом, која се данас лако прелива у политичку.

        Као кандидат за предсједника из млађе генерације помиње се Вукота Говедарица, агилни парламентарац из Гацка који је интерно био најгласнији опонент поражене политике СДС-а. Али, насупрот кадровском подмлађивњу, неки би дали предност ветерану из славне оснивачке генерације СДС-а - Моми Крајишнику, који је и даље политички врло активан.

        Или, чак, шефу партије из најбољих послијератних година - Драгану Калинићу, кога је СДС одбацила и који посљедњих година, на челу маргиналне странке, даје подршку патриотској политици СНСД-а.

        Како год се завршио избор или дјелимичан реизбор руководства, остаје неријешено питање - шта и како промијенити у политици СДС-а?

        Уз много више родољубја и домољубја, које подразумијева и болно отказивање дилова са Бакиром и Инцком, требало би јој додати реалан социјално-економски програм који би био убједљивији од онога који нуди актуелна власт.

        У предизборној кампањи и 2012. и 2014, СДС се залагао за борбу против корупције, за запошљавање и економски раст. Али, да су до сада ишта од тога хтјели и умјели - показали би на локалу па не би изгубили толике силне општине. Требаће им заиста много политичке креативности и принципијелности да би повратили изгубљеноповјерење народа.

        Криза у којој се послије фијаска на локалним изборима нашао СДС, па са њом и СПЗ без ПДП-а, сувише је дубока и сложена да би била ријешена на брзину - пуким кадровским рокадама и козметичким промјенама политике. А све што је озбиљније изискује темељито престројавање и више од годину и по дана, колико преостаје до кампање за опште и предсједничке изборе 2018.

        Не би ваљало за РС да власт у РС дугорочније остане без јаке опозиције.