Савет бившег аналитичара ЦИА за Балкан: Србијо, научи да Западу кажеш “не”!

Шта стоји, а шта не стоји у гледањима на Србију америчког експерта Стивена Мејера

Стивен Мејер

* Ако је тачно, као што Мејер тврди, да САД нису имале нити сада имају дугорочну политику за Балкан, већ су деловале прагматично, идући за догађајима, зашто су онда САД са НАТО проигравале сценарио нестајања СФРЈ још при крају Титове владавине и зашто је ЦИА у тајној анализи, намерно процурелој у штампу крајем 1990.године, изнела чврсту процену да ће СФРЈ престати да постоји кроз 18 месеци, и то у крви

* Проф. Мејер за негативну политику САД према Србији и Србима окривљује Клинтона и његове сараднике. Случајно или намерно пропушта да види континуитет такве политике до наших дана. Јер, председник Клинтон је повео агресивни рат НАТО против СРЈ ради одузимања Косова од Србије, али је председник Буш 2007. године у Тирани објавио урби ет орби да су САД »одлучиле да Косово буде независно«, што је следеће године муњевито изведено

*А председник Обама је на свом обећавајућем почетку понудио свим државама с којима САД имају отворена питања спремност на ресетовање односа, чак и Ирану, сем Србији. У Београд је послао свог потпредседника, јастреба из времене југословенске кризе Џозефа Бајдена, да саопшти да је независност Косова завршена ствар која се има прихватити

* Можда најзанимљивији део разговора представља категоричко упозорење проф. Мејера да рутинско безусловно прихватање свих услова и захтева са Запада води Србију у све слабији политички положај. Његов савет да Србија треба коначно да научи и да каже НЕ, а не да стално понавља ДА, поред тога што одише разумношћу и добронамерношћу, мотивисан је и жељом да то прибави кредибилитет и другим ставовима које је изнео, а који немају исту уверљивост

Пише: Владислав Јовановић

 

       ТЕЛЕВИЗИЈА »Хепи« је емитовала занимљив разговор Миломира Марића са Стивеном Мејером, професором политичких наука на Универзитету националне одбране америчких оружаних снага и ранијим дугогодишњим аналитичаром ЦИА за Балкан.

       Представљен као амерички специјалиста за Балкан, који је »заљубљен« у Србе, проф. Мејер је изнео доста објективних судова о догађајима на бившем југословенском простору последњих двадесет година. Они одударају од стереотипа званичне политике САД према Србији и Србима као народу и делују као важан коректив. Ипак, стиче се утисак да проф. Мејер, бранећи Србију и Србе од неправедних осуда, води довољно рачуна да заштити званичну Америку од свих критика и налази за њу објашњења која су у сукобу са неким чињеницама. Ево неколико примера за то:

       Професор тврди да САД нису имале нити сада имају дугорочну политику за Балкан, већ су деловале прагматично, идући за догађајима.

       Ако је то тачно, како објаснити да су САД са НАТО проигравале сценарио нестајања СФРЈ још при крају Титове владавине или зашто је ЦИА у тајној анализи, намерно процурелој у штампу крајем 1990.године, изнела чврсту процену да ће СФРЈ престати да постоји кроз 18 месеци, и то у крви?!

___________________________________________________________________________

»Кад се погледају изборни програми двеју водећих политичких странака САД, видеће се да се проблемима у спољној политици прилази дугорочно, а не прагматично. Балкан није изузетак од тога. У име дугорочних стратегијских циљева САД на Истоку, Балкан је од раније виђен као искључива зона утицаја Запада, с перспективом његове потпуне интеграције у евроатлантске организације.«
___________________________________________________________________________

       Ова два примера показују да САД нису ишле за догађајима, већ далеко испред њих и да им је предвиђање краја СФРЈ после Тита била права фиксација!

       Кад се погледају изборни програми двеју водећих политичких странака САД, видеће се да се проблемима у спољној политици прилази дугорочно, а не прагматично. Балкан није изузетак од тога. У име дугорочних стратегијских циљева САД на Истоку, Балкан је од раније виђен као искључива зона утицаја Запада, с перспективом његове потпуне интеграције у евроатлантске организације.

       Професор такође тврди да је политици САД иманентно да на свет гледа црно–бело. Свуда виде добре и лоше момке. Пошто себе увек сматрају добрим момцима, лоше момке траже и налазе на другим странама. Несрећа Србије и Срба је у томе што су се још на почетку југословенске кризе наметнули као лоши момци, после чега је надограђивање те слике пропагандом и манипулацијама било ствар технике.

       Испада, по професору Мејеру, да је проблем у оптици, а не у политици, тј. у циљевима САД на Балкану после окончања хладног рата.

       Није уверљива тврдња да су САД биле недовољно обавештене о сложености ситуације у СФРЈ на почетку кризе, односно да су председник Клинтон и клан око њега игнорисали информације и анализе ЦИА и свесно форсирали једностран прилаз кризи на штету Срба и Србије.
___________________________________________________________________________

»Није уверљива ни тврдња професора да је државни секретар Џемс Бејкер, приликом посете СФРЈ 1991. године, био намерно неодређен у погледу могућности употребе силе од стране ЈНА ради очувања јединства Југославије.«
___________________________________________________________________________

       Зар поменута апокалиптична анализа ЦИА о скором крају СФРЈ то не потврђује? Зар неколико закона и одлука Конгреса 1990. и 1991. године којима се ускраћује финансијска подршка федерацији Југославије, а усмерава њеним републикама, не потврђује да се америчка званична политика руководила циљем слабљења заједничке државе и охрабривања њених република да се даље осамостаљују? Зар се федерални премијер Анте Марковић, упркос симпатија за његов економски програм, није због тога вратио из Вашингтона празних руку?

Џемс Бејкер

       Није уверљива ни тврдња професора да је државни секретар Џемс Бејкер, приликом посете СФРЈ 1991. године, био намерно неодређен у погледу могућности употребе силе од стране ЈНА ради очувања јединства Југославије.

       Сам Бејкер је у својој мемоарској књизи написао да је у Београду нагласио да федерација не сме да употребљава силу ради спречавања Словеније и Хрватске да изађу из заједничке државе, док је Туђмана и Кучана упозорио да Словенија и Хрватска неће добити признање од САД у случају њиховог једностраног отцепљења. Ова оптичка еквидистанца није и политичка: федерацији се везују руке, док се сецесионистичке републике само опомињу да неће бити признате неко време. У суштини, тег је претегнуо на тасу сецесије а не на тасу очувања СФРЈ.

       Поменуте напомене оповргавају и тврдњу проф. Мејера да су САД почеле да се интересују за Балкан тек почетком 1992. године и да су циљеви политике оформљени тек за време прве владавине Клинтона.
___________________________________________________________________________

»Проф. Мејер је најдиректније стао у заштиту политике САД када је говорио о њеним циљевима у БиХ и на Косову и Метохији.«
___________________________________________________________________________

       Истина је да су они од тада само агресивно остваривани, а утврђени су током окончања хладног рата када је одлучено да у новој политичкој архитектури Европе, као кључном делу Новог светског поретка, више нема места за државу као што је Југославија: независну, несврстану, слободољубиву и да она треба што пре да буде замењена са пола туцета нових независних држава, са којима ће бити лако манипулисати.

       Проф. Мејер је најдиректније стао у заштиту политике САД када је говорио о њеним циљевима у БиХ и на Косову и Метохији.

       Избегао је да наведе да је идентификовање САД са муслиманском страном у грађанском рату у Босни и са терористичком ОВК у њеним сецесионистичким амбицијама било у функцији: 1) јачања позиција САД у исламском свету; 2) демонстрирања да ЕУ није способна да сама уређује своје двориште и 3) померања пажње и емоција исламских земаља са Блиског истока, где је био угрожен кемпдејвидски процес, на патње њихове верске браће у БиХ и на Косову.

       Проф. Мејер за негативну политику САД према Србији и Србима окривљује Клинтона и његове сараднике. Случајно или намерно пропушта да види континуитет такве политике до наших дана.

       Председник Клинтон је повео агресивни рат НАТО против СРЈ ради одузимања Косова од Србије, али је председник Буш 2007. године у Тирани објавио урби ет орби да су САД »одлучиле да Косово буде независно«, што је следеће године муњевито изведено.

       А председник Обама је на свом обећавајућем почетку понудио свим државама с којима САД имају отворена питања спремност на ресетовање односа, чак и Ирану, сем Србији. У Београд је послао свог потпредседника, јастреба из времене југословенске кризе Џозефа Бајдена, да саопшти да је независност Косова завршена ствар која се има прихватити.
___________________________________________________________________________

»Жеља да заштити владу САД од тврдњи да се иза Викиликса налази интерес да се, умањењем угледа читавог низа страних званичника, они учине још слабијим и послушнијим, налази се и у његовом одлучном демантију могућности постојања такве завере.«
___________________________________________________________________________

       Према томе, нити је тачно да САД »нису имале пса у југословенској кризи« као што је за јавност тврдио државни секретар Бејкер, нити да је за лоше постављање према Србији и Србима крива само Клинтонова администрација. Истина је оно што је амерички амбасадор Цимерман саопштио федералној влади када је стигао на дужност у Београд уочи избијања југословенске кризе: да САД више немају стратегијски интерес за Југославију.

       Није открио за шта имају интерес. То је 1991. открила Европска заједница када је, злоупотребљавајући своје добре услуге, на Међународној мировној конференцији о Југославији у Хагу у стилу блицкрига изрекла смртну пресуду федерацији и позвала свих шест њених република да се осамостале и затраже међународно признање своје независности, после испуњења извесних услова.

       Жеља да заштити владу САД од тврдњи да се иза Викиликса налази интерес да се, умањењем угледа читавог низа страних званичника, они учине још слабијим и послушнијим, налази се и у његовом одлучном демантију могућности постојања такве завере. Није, међутим, имао ваљани одговор на питање. зашто у објављеним депешама није погођен ниједан интерес САД, већ само других земаља и зашто администрација САД није нарочито узнемирена због настављања обелодањивања других депеша.

       Можда најзанимљивији део разговора представља категоричко упозорење проф. Мејера да рутинско безусловно прихватање свих услова и захтева са Запада води Србију у све слабији политички положај. Његов савет да Србија треба коначно да научи и да каже НЕ, а не да стално понавља ДА, поред тога што одише разумношћу и добронамерношћу, мотивисан је и жељом да то прибави кредибилитет и другим ставовима које је изнео, а који немају исту уверљивост.