Удружени „митрополит“ и монтенегрински агитпроп

Зашто Београд ћути поводом саопштења "ЦПЦ" о српском језику и напада на Тадића?

       ДРЖАВА смо и народ који лоше пролазе и зато што кратко и слабо памтимо и пребзо и олако заборављамо. Што као народ на својој страни често немо сопствену државу И оно „памћење“ од којег кључеве моше држати једино функционисање државе у националном интересу.

       Зато се и могло догодити да владајућа коалиција у Београду – у име државе и националне историје – поводом чињенице да је црногорска скупштина усвојила закон о династији Петровић Његош којим је прогласила да је Србија 1918. анектирала и окупирала Црну Гору – опере руке саопштењем да то питање препушта историчарима. Зато нико још није реаговао ни на овакво саопштење неканонске „Црногорске православне цркве“:

       „Увођење српског језика у школе продубљује поделе у ионако подељеној Црној Гори и представља атак на сувереност Црне Горе, саопштила је Црногорска православна црква (ЦПЦ) са потписом ‘митрополита’ Михаила.

       ЦПЦ упозорава да је у питању гажење суверености и уставности Црне Горе, раније утврђене двотрећинском већином, уз помоћ српског језика и истиче да је, у ствари, реч о спровођењу стратегије Владе Србије уперене против црногорске националне и државне еманципације.

       У ЦПЦ сматрају да је посебно опасно што се ради о увођењу српског језика у основне школе, јер се на тај начин индоктринирају најмлађи, како би српство већ у блиској будућности загосподарило Црном Гором.

       "У памет се добро, Црногорци! Мртвачка звона Српске православне цркве спремају ваш покој, као и у референдумској кампањи, а снаге великосрпства изнутра и споља припремају ваш крај да не чујете ни звона ни кокота. И да Божић славите у тами", наводи се у саопштењу ЦПЦ, објавио је ФоНет преносећи Аналитику.

* * * * *

       Званични Београд ћути упркос томе што се ‘митрополит Михаило’ не бави само оспоравањем, него и директним укидањем српског језика у Црној Гори и стварањем услова за насилну асимилацију Његошевих Срба. Не реагује поводом нечега о чему не би смео да ћути ни официјелни Брисел у који Борис Тадић, Мирко Цветковић и Вук Јеремић гледају као ‘у икону’. Нечега што би ЕУ морала и подржати и оценити као ‘проевропску позицију’.

       А једнако је несхватљиво што бар провладини пропагандисти ћуте поводом текста Андреја Николаидиса, једног од “славуја” подгоричког монтенегринског курса према Србији. Има разлога што власт од оваквих напада не брани Србију, али – с обзиром на њено досадашње функционисање – нејасно је због чега не брани ни Бориса Тадића.

       Уосталом, ево Николаидисовог текста, објављеног под насловом “Борис Тадић, лидер у дестабилизацији у региону”, па просудите сами:

       “Блокада преговора са ЕУ за Црну Гору би значила изгубљену и турбулентну барем сљедећу годину. Жртвовати европске интеграције због било којег из сета такозваних идентитетских питања не чини се мудро – јер блокада у ЕУ интеграцијама значи лошију позицију државе Црне Горе у свакој политичкој борби, па и оној коју је та држава присиљена константно водити: блокади настојања Београда да идентитетски ре-кодира Црну Гору и претвори је у још једну српску државу на Балкану. Сваким кораком којим је Црна Гора ближа ЕУ и НАТО-у, мања је способност Србије да дестабилише ту државу. У супротном, остварење циљева Београда у Црној Гори само је питање времена“

       Да се разумијемо: ја знам да фини, либерални и толерантни регионални интелектуалци о политици Бориса Тадића требају говорити у комплиментима. То је ем у духу помирења, ем у духу нове сарадње, ем у духу европских интеграција (како кажу: “У Европи ћемо сви ми са подручја бивше Југославије поново бити заједно”. Хоћемо, баш као и у смрти), ем помаже да се добије колумна у некој од Тадићевих новина.

       СТРАТЕГИЈА ЗА ДИЈАСПОРУ: Промовисати – шта промовисати, слиједити – политику самопроглашеног регионалног лидера у духу је времена. Проблем је, у најкраћем, у томе што је Борис Тадић регионални лидер само у једној ствари – у дестабилизацији региона. Стога се, тим прије што нисам ни фин, ни либералан ни толерантан ни интелектуалац, осјећам слободним да на Тадићева у знак регионалног помирења и заједничке будућности високо подигнута три прста узвратим подизањем средњег прста десне руке.

       У само десет дана, Тадићева Србија успјела је направити озбиљне свињарије у двије сусједне државе: Косову и Црној Гори. Драматични снимци царинског рата на Косову, који је почео тако што је голоруки српски народ убио косовског полицајца, претопили су се у телевизијске извјештаје из црногорске Скупштине, гдје је опозиција под контролом Београда учинила све да блокира усвајање Изборног закона, без којега Црна Гора не може добити фамозни почетак преговора са ЕУ.

       Оно што се дешава у Црној Гори само је реализација стратегије политике према дијаспори коју је раније ове године усвојила српска Влада. Тим су документом практично дефинисани циљеви црногорских политичких партија под контролом Београда, као и лидерска улога цркве у читавом процесу. Стратегија даје резултате. Практичну апликацију Стратегијом пројектоване синергије црквено-политичких активности видјели смо ових дана: док је српски патријарх Иринеј у пратњи главе породице Ђоковић обилазио Црну Гору и јачао духовно српско-црногорско јединство, политичке партије су у Скупштини блокирале усвајање Изборног закона.
Усвајање реченог закона опозиционе партије су условиле уступцима власти по питању српског језика и држављанства. Захтјеве није лако испунити, тим прије јер рјешења која опозиција тражи нису могућа по важећем црногорском Уставу.

       Photomontage: E Che
       Чини се како власт нема другу могућност него да направи уступке које тражи опозиција. Закон не може бити усвојен без двотрећинске већине. Које нема без гласова опозиције. Блокада преговора са ЕУ за Црну Гору би значила изгубљену и турбулентну барем сљедећу годину. Жртвовати европске интеграције због било којег из сета такозваних идентитетских питања не чини се мудро – јер блокада у ЕУ интеграцијама значи лошију позицију државе Црне Горе у свакој политичкој борби, па и оној коју је та држава присиљена константно водити : блокади настојања Београда да идентитетски ре-кодира Црну Гору и претвори је у још једну српску државу на Балкану. Сваким кораком којим је Црна Гора ближа ЕУ и НАТО-у, мања је способност Србије да дестабилише ту државу. У супротном, остварење циљева Београда у Црној Гори само је питање времена.

       ЧИЈИ ЈЕ ТЕРЕТ ОДБИЈАЊА: Ако Грк нешто зна, то је да се цјенка. Ако опозиција тражи језик и држављанство, даш јој једно од тога и покажеш да си за компромис. Онда је терет одбијања на њима. Наравно, црногорска опозиција је апсолутно способна да, након што владајуће партије пристану на њихове захтјеве, поставе нове. Још два. Па онда још два. Потом, зашто не, још три. Или четири. Итакодаље. Али тада би, чак и за највеће браве, а камоли за ЕУ-извјестиоце, било јасно ко је крив.

       Друга опција је: са опозицијом ући у медијски рат око тога ко је крив и уздати се да ће ЕУ неким чудом зажмурити и частити Црну Гору почетком преговора. То је опасна игра: позицију власти дугорочно ништа не може дестабилизовати тако снажно и, изгледно фатално, као неуспјех у ЕУ интеграцијама.

       Против Тадићеве политике не може се борити тако што ће јој се дозволити да реализује своје циљеве. Блокада у процесу интеграције Црне Горе у ЕУ недвојбено би значила Тадићев тријумф.”

* * * * *

       Ево, препознајете ли стару лукаву игру: преко “Тадићеве политике” се суштински оспоравају сама Србија и њени интереси и права српског народа у Црној Гори. Не изледа ли вам ово однекуд познато? Нису ли овако годинама бушили Србију тврдећи да на свим фронтовима ратују “само” против ауторитарног режима балканског касапина Слободана Милошевића”?!