Долазе маневришуће надзвучне нуклеарне главе

ШТА ЈЕ СВЕ У ПОЗАДИНИ НЕУСПЕШНОГ ТЕСТИРАЊА АМЕРИЧКЕ НАДЗВУЧНЕ ЛЕТЕЛИЦЕ X-51A WAVERIDER

• Нови неуспех успориће развој надзвучног програма САД, на који је потрошено 2 милијарде долара
• Ипак, то не анулира чињеницу да за тај програм САД већ има основну технологију – радни прототип хиперзвучног ваздушно-ракетног мотора, скрамџет типа
• Потенцијално, такви мотори способни су да развију брзину ваздухоплова до 17 пута већу од брзина звука користећи водоник и до 8 – на угљоводоничком гориву. Међутим, за његов рад неопходно је постићи стабилно сагоревање горива у надзвучном протоку ваздуха, што према речима једног од програмера, није ништа лакше него одржати упаљену шибицу у епицентру урагана
• Пресретање WaveRiderа могуће само ако га пресретач знатно превазилази у брзини и способности маневрисања. Сада таквих пресретача једноставно нема
• Постојећи комплекси ПРО такође нису способни да се боре са хиперсоничним ракетама класе Х-51. При том, чак и у случају принципијелне могућности погађања, велика брзина циља знатно смањује зону пресретања
• Обједињавањем класичне интерконтиненталне балистичке ракете са надзвучном маневарском бојевом главом може се постићи поуздан пробој одговарајућег ешалона противракетне одбране

Аутор: Јевгениј Пожидајев

         ИЗВЕДЕН је трећи пробни лет америчке надзвучне летелице Х- 51A WaveRider - прототипа будуће ракете. Међутим, 15 секунди после старта, пре почетка рада главног мотора WaveRider је изгубио контролу и пао у океан.

         Претходна испитивања, која су изведена прошле године, такође су била неуспешна – стартни мотор намењен постизању почетне брзине летелице потребне за старт главног мотора није се на време активирао и одвојио. Ипак, раније, 2010. године, мотор „машине“ успео је да ради 200 од планираних 300 секунди и постигао је брзину летелице пет пута већу од брзине звука (5 Маха).

         Тиме је трајање његовог рада три пута премашило претходни рекорд који је постигла руска/совјетска хиперзвучна летећа лабораторија „Холод“. При том је амерички, за разлику од нашег уређаја, уместо водоника као гориво користио авионски керозин.

         Наравно, садашњи неуспех успориће развој надзвучног програма САД, на који је потрошено 2 милијарде долара. Ипак, то не анулира чињеницу да за тај програм САД већ има основну технологију – радни прототип хиперзвучног ваздушно-ракетног мотора, скрамџет типа.

         Потенцијално, такви мотори способни су да развију брзину ваздухоплова до 17 пута већу од брзина звука користећи водоник и до 8 – на угљоводоничком гориву. Међутим, за његов рад неопходно је постићи стабилно сагоревање горива у надзвучном протоку ваздуха, што према речима једног од програмера, није ништа лакше него одржати упаљену шибицу у епицентру урагана.

         Уосталом, не тако давно сматрало се да при коришћењу угљоводоничког горива то и није могуће већ да је за набојно-млазни мотор једино прикладно гориво водоник који је лако експлозиван, ствара тешкоће у примени и због ниске густине „надувава“ запремину резервоара за гориво. Упркос томе, почев од 2004. г. на Западу је изведен низ релативно успешних испитивања ваздухоплова, како са водоником, тако и са керозином.

         У чему је практични смисао програма од две милијарде?

         Пројектована брзина Х-51 – 7М (око 7 хиљада км/ч. на висини од 20 км), пројектована даљина 1600 км, висина лета – 25 км. Другим речима, према домету он отприлике одговара крстарећој ракети BGM-109 „Томахавк“ (1600 км, са нуклеарном бојевом главом – 2500 км) или балистичкој ракети средњег домета, например, „Першинг-2“ (1770 км), која је на основу споразума искључена из наоружања.

         У чему су предности „таласојахача“ у поређењу са „конкурентима“?

         BGM-109 има подзвучну брзину – 880 км/ч. Дакле, лет на максималну удаљеност траје око два сата. Током тог времена ракета може бити откривена и уништена, а циљ се може преместити. Свакако да је крстарећа ракета, која лети на висини од 60 м изнад земље и поседује ниску радарску видљивост, уз то и због димензија, веома проблематичан циљ за ПВО. Ипак, познати су и успешни примери одбране објеката нападаних „Томахавцима“, као што је пример ирачког нуклеарног центра у време „Пустињске олује“.

         Балистичка ракета истог домета има просечну брзину око 10 хиљада км/ч. Међутим, као прво, ове ракете се могу открити из космоса већ у моменту старта – импресивни пламен ракетних мотора веома је приметан. Друго, максимална висина путање балистичких ракета средњег домета приближава се цифри од 400 км, због чега се прилично рано „засветле“ на радарима ПРО. Треће, балистичке ракете су циљ који не маневрише, што чини могућим њихово пресретање чак и противавионским ракетама које се наводе у тачку покретне мете. У принципу, у савременом развоју система ПРО, балистичка ракета средњег домета је прилично рањив циљ.

         При том, балистичке ракете су изузетно неефикасно средство за достављање у односу на почетну масу и носивост. Хемијски ракетни мотори комбинују велику силу потиска са још страшнијом халапљивошћу, а балистички летови у принципу захтевају енергетске трошкове. Као резултат тога, например, „Першинг 2“ при стартној маси од 7,4 т. носио је бојеву главу од 399 кг. Ради поређења – „Томахавк“ носи скоро исто толико при сопственој тежини од једне и по тоне.

         Упоредимо их са хиперсоничним ракетама. Њихова брзина и време лета може се упоредити са „Першингом-2“. Прво, при том Х-51 користи знатно економичнији ваздушно-млазни мотор. Друго, не пење се на висину од 400 км. „извештавајући“ о свом присуству све околне радаре ПРО. Треће, - способан је да активно маневрише.

         Како су показала испитивања која је извела шведска фирма SaabBofors 2007., при брзинама од 5,5 М, могући су сложени маневри, чак и у густим слојевима атмосфере. Стога је пресретање WaveRiderа могуће само ако га пресретач знатно превазилази у брзини и способности маневрисања. Сада таквих пресретача једноставно нема.

         Постојећи комплекси ПРО такође нису способни да се боре са хиперсоничним ракетама класе Х-51. При том, чак и у случају принципијелне могућности погађања, велика брзина циља знатно смањује зону пресретања.

         Другим речима, WaveRider комбинује време лета, које се може упоредити са балистичким ракетама средњег домета, са много мањом приметношћу и фактичком нерањивошћу у односу на савремене ПВО/ПРО. Међутим, руководство СССР-а је својевремено учинило све да би из Европе уклонило „Першинге“ и разменило их за много већи број сопствених ракета средњег домета и то не узалуд. Време лета америчких ракета од 8-10 минута претварало их је у скоро идеално средство удара за разоружање и „обезглављивање“, јер изложенима нападу једноставно није остајало времена да реагују.

         У случају серијског Х-51, поновиће се ситуација у лошијој варијанти, при том је сасвим могуће стварање нуклеарних варијанти „таласојахача“.

         Уз то, примена набојно-млазног мотора није ограничена употребом на ракетама средњег домета. По мишљењу консултатантске групе НАТО-а за космичко истраживање и проучавање (AGARD),  са једне стране „скрамџети“ могу имати широку примену у чисто тактичким системима малог домета – то су противоклопне ракете (такође предвиђене за наношење удара на утврђења, ракете „ваздух-ваздух“ и малокалибарска (30-40 мм) оружја за гађање циља у ваздуху. Могућ је још један правац – коришћење набојно-млазног мотора у ракетама предвиђеним за пресретање балистичких ракета на почетној деоници путање.   

         С друге стране, примена надзвучних технологија може довести до појављивања принципијелно нове категорије стратешких система. Најконзервативнија варијанта је – примена надзвучних уређаја као „маневарских бојевих глава“ за класичне балистичке ракете.   

         Треба истаћи да је балистичка ракета великог домета мало рањива на средњој деоници путање (будући да је окружена огромним бројем лаких лажних циљева, диполним радарским рефлекторима и активним ометачима), али је осетљива на почетној и крајњој деоници путање (лаки лажни циљеви осипају се у самој атмосфери тако да на крају бојеву главу прати само мали број тешких лажних циљева). При том и бојева глава и њена „свита“ су, заправо, „неманевришући“ комплет балистичких циљева, што задатак ПРО чини радикално лакшим. Ипак, за данашња средства ПВО и ПРО ова брза и маневарска „машина“ са набојно-млазним мотором практично је нерањива. Стога, обједињавањем класичне интерконтиненталне балистичке ракете са надзвучном маневарском бојевом главом може се постићи поуздан пробој одговарајућег ешалона противракетне одбране.

         Дакле, ради се о технологији која је уистину способна да учини преврат у војним питањима.

         Надзвучна опасност неминовно ће постати реалност у веома блиској будућности.

Превела:

         Ксенија Трајковић