Снајпери великог калибра

Амерички маринци и обична пешадија добијају убојитије наоружање

  

M24

ДЕВЕТ година непрекидног мепрекидног ратовања на Блиском Истоку можда је са највише новина суочило снајперисте међу америчким маринцима и у редовима обичне пешадије. Пушка калибра 7,62 је била њихово основно оружје, то јест - модели су се мењали, али је калибар увек остајао стари. Најбољи стрелци америчке армије сада су се побунили и затражили: траже пушке већег калибра које гарантовано `убијају` на даљинама већим од 1000 метара.

    Захтев су подржали и штаб копнених снага и команда Корпуса морске пешадије. Зато изјава пуковника Роберта Редклифа, главног за бојеву  употребу нових модела и типова стрељачкопг оружја у бази Форт-Бенинг, није никога посебно изненадила: "Сложили смо се да нам је свима потребна знатно далекометнија снајперска пушка. Међутим, појавио се проблем: маринци желе снајпер који ефикасно гађа на растојањима до 1800 метара, док је `прашинарима` довољно да буду успешни и на километар и по. Њихови експерти сматрају да се на већим даљинама - при данашњој оптици - јављају озбиљни проблеми са идентификовањем циља.

    Није ипак проблем само у калибру и домету. Америчка армија у свом наоружању већ има  `снајперски комплекс` са пушком калибра 12,7 мм који убија и на два километра, али је само пушка тог `убојног средства` тешка 13,6 килограма због чега све досад није постала стандардно наоружање снајпериста. Из истих разлога, понајвише се користи за пробијање лаких оклопа и дејства против заклоњене живе силе.

    Амерички снајперисти траже `велики калибар` који би по маси био упоредив са снајперским пушкама типа М24, М40 и М110, односно била тешка 7,7-99 килограма. Али, пошто ни један од постојећих модела није подесан за такву `дијету`, у Вашингтону су надошли на идеју да неки од тих модела прилагоде за муницију 338 `лапуа магнум` (калибар 8,6 мм).То би омогућило успешно гађање `живе силе` на удаљеностима до 1600 метара. Овим патронима већ се прилагођава пушка М24 (модификација "ремингтона-700" који је 1988. постао основни снајпер оружаних снага и полиције САД), а у 25-ој пешадијској дивизији у току је испробавање прерађених класичних снајпера за муницију 300 `винчестер магнум` која омогућава погађање и циљева на даљинама до 1200 метара.

M110

    Упркос свему, стандардна снајперска пушка 7,62 неће бити отписана. Остаће у употреби за дејства на даљинама до 800 метара. Поготово модел М24 (производи је "Ремингтон Армс" у Медисону, Северна Каролина) који се сматра поузданијим од полуаутоматика М110. М24 је у предности и зато што је један пук ренџера већ годинама комбинује са патронима 300 "винчестер магнум". Али, и М110 - коју производи фирма "Најтс Армамент Компани" има јачу лобистичку подршку и солидније шансе да буде прилагођавана магнум-мецима. Чак је `избоксовала` наредбу јединицама да постепено прелазе са М24 на М110.

    М110 тежи 6,94 килограма заједно са оптичким нишаном и оквиром са 20 метака. Са пригушивачем је дуга 1181 мм, а почетна брзина зрна (са патронима М118ЛР) износи 783 метра у секунди и успешно погађа на растојањима 800-1000 метара. "Најтс Армамент Компани" досад је армеричкој армији испоручила више од 700 снајпера М110.

    Американци рачунају да им прерада велике серије снајперских пушака неће узети много времена, а спремни су да плате колико треба. Упркос томе што се рачуна да ће модернизација сваке  или М110 коштати око 4000 долара. Можда и М24, с обзиром да у врху америчке војске јача струја која сматра да би било најбоље задржати оба снајпера у употреби.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

slobodan jarcevic's picture
slobodan jarcevic (није потврђен) 09:57 12.08.2011.

  • +48
Voting is closed.

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, Србија
Тел: 3077-028, [email protected] -
Бр. 1367/11 - 10. 08. 2011.

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Др Борис Тадић
11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

(Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству, уз ово писмо, упућују и прекор редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. године, не објављују крајинска саопштења. Ово је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење је новинарског кодекса).

ПРЕДМЕТ: Суштина Осимских споразума –
злочин геноцида над Србима у Хрватској, од 1941. до 1945.

Господине Председниче,
Желимо Вас подсетити на тренутни спор око власништва над имовином римокатоличког манастира Дајла код Пореча, у Истри - између Владе Хрватске и Ватикана (Римокатоличке цркве). Влада Хрватске је сматрала да имовина овог манастира припада Хрватској, јер је Осимским споразумима (1975) између Републике Италије и СФР Југославије предвиђено, да сва непокретна имовина прогнаних Италијана (1943-1945) из Југославије, припадне држави Југославији, а да ће Италија вредност те имовине исплатити прогнаним Италијанима - који су живели у Италији и трећим земљама.
Супротно објашњењу Владе Хрватске, Ватикан је изнео став, да Осимски споразуми, ниједним чланом, не дотичу имовину Римокатоличке цркве и да се његове одредбе не могу применити на манастир Дајла код Пореча, те правно лице из Хрватске „Абација (Абазиа) д.о.о“ из Праље, не може поседовати некретнине манастира Дејла код Пореча, него су те некретнине (као црквене) власништво Римокатоличке цркве.
Господине Председниче,
Пошто је Република Србија наследница СФР Југославије, она је надлежна за Осимске споразуме,
о чијим одредбама треба да заузме став, јер су те одредбе регулисале део надокнаде за ратну штету – проистеклу на основу злочина геноцида над српским, ромским и јеврејским народом у Независној Држави Хрватској – чије су наследнице Република Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине. Наравно, за злочине у Независној Држави Хрватској и осталим крајевима бивше Југославије су одговорне и државе које су обавиле агресију и окупацију Краљевине Југославије: Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. Посебно се истиче одговорност Немачке и Италије, које су и основале Независну Државу Хрватску и одобриле њен план биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја.
Феномен времена после Другог светског рата је у чињеници, да је Југославија једина жртва фашистичких држава - којој није исплаћена ратна штета. Немачка и Италија су то избегавале – под изговором да Југославија није ратну одштету тражила од Мађарске, Бугарске и Албаније – јер им је то Југославија опростила зато што су биле социјалистичке државе. Немачка и Италија су замерале Југославији и што не тражи део ратне одштете од Демократске Републике Немачке, која је, такође, социјалистичка држава и чланица Варшавског уговора.
Но, формално је постојао захтев да Немачка и Италија исплате ратну одштету СФР Југославији и тај захтев је био неугодан владама Немачке и Италије – нарочито у деценији од 1970. до 1980, кад је углед Југославије и њеног председника, Јосипа Броза Тита, био на високом нивоу – у целом свету. Захваљујући угледу Југославије, владе Немачке и Италије су одлучиле – да исплате ратну штету Југославији, али да се то подведе под неку врсту међудржавног споразума, како се не би спомињао Други светски рат и страховити злочини фашистичких држава над Србима, Ромима и Јеврејима. Јосип Броз Тито је пристао на овакав предлог Италије и Немачке, мада је реч о одштетној своти која је само делић онога што је Југославији требало да буде исплаћено. Тако је дошло до билатералних споразума Југославије с Италијом и Немачком и то овако:

1. С Немачком на Брионима, 1973. Састали су се немачки канцелар, Вили Брант и председник Југославије, Јосип Броз Тито. Потписали су „Брионску формулу“, која је била строго поверљива – није објављења, мада је ратификована у Савезној народној скупштини – 26. 12. 1974. Зна се само то, да је уместо ратне одштете, Немачка уступила Југославији 700 милиона марака – у виду кредита и Немачка се одрекла потраживања имовине Немаца, који су се из Југославије (после 200 година боравка на српским земљама) вратили у Немачку. Вратили су се у Немачку и Немци из Чешке, Русије, Белорусије, Украјине, Пољске... где су их Немачка и Аустрија досељавали – у циљу својих колонијалних интереса. Ових 700 милиона немачких марака, Народна банка Југославије је регистровала као кредит. По „Брионској формули“, Савезно извршно веће је требало, да Народној банци пошаље решење о невраћању тог кредита Немачкој, али је то Савезно извршно веће, под председништвом Веселина Ђурановића, пропустило да учини, па је Народна банка Југославије вратила Немачкој свих 700 милиона марака, уз одговарајућу камату. Тим новцем је подигнута НЕ „Кршко“ у Словенији, а новац је враћен Немачкој из савезног буџета. (Према овој чињеници, НЕ „Кршко“ је требало да буде предмет расподеле (сукцесије) на све новостворене државе са тла бивше Југославије).

2. С Италијом, 10. 11. 1975, у Осимо-у код Анконе. Ратификован је у оба парламента, 11. 10. 1977. Мада су у њему одредбе о добросуседским односима, признавању граница и о развијању привредне сарадње, најважнија одредба је она о италијанској исплати надокнаде италијанским породицама за некретнине, које су им остале у Хрватској и Словенији - кад су прогнани из ових република током последње две године Другог светског рата и непосредно по његовом завршетку. Југославија се тада сложила, да Италија не исплаћује ратну одштету Југославији директно, него да то буде решено тако што Југославија не треба да новчано обештети прогнане италијанске породице – за приватну имовину у Словенији и Хрватској. Види се, да је Ватикан у праву – у погледу имовине манастира Дајла, јер Влада Италије није исплаћивала Ватикану вредност црквених католичких добара у Словенији и Хрватској. (И по овој одредби, вредност имовине прогнаних Италијана у Словенији и Хрватској је требало да буде предмет расподеле (сукцесије) на све новостворене државе са тла бивше Југославије, а не да остану, у целости, имовина Словеније и Хрватске).

Господине Председниче,
Јасно је да су „Осимски споразуми“ итекако важни за српске државе (Србију, Републику Српску, Црну Гору и Републику Српску Крајину) и да они нису затворена књига, како је изјавила председница Владе Хрватске, госпођа Јадранка Косор. Посебно је важно, да су се, разбијањем Југославије, одржавотвориле две наследнице Независне Државе Хрватске (Република Хрватска и Муслиманско-хрватска Феадерација БиХ) и да оне (заједно с Немачком, Италијом, Мађарском, Бугарском и Албанијом) дугују огрому ратну одштету за злочин геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату. Јер, на територији Независне Државе Хрватске су обављени најмонструознији злочини над ова три народа и број убијених увелико премашује милионску бројку. То је Хрватска чинила у концентрационим логорима смрти и у сваком српском насељу – бацајући људе у јаме, палећи их у црквама, кућама, школским клупама... Злочин геноцида не застарева, те за оне у Другом светском рату треба да одговарају Немачка, Италија, Бугарска, Мађарска, Албанија, Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ, а за злочин геноцида над Србима, од 1990. до 1995, те да за окупацију Републике Српске Крајине и прогон преосталих Срба – треба да одговара Република Хрватска, уз евентуалну одговорност и њених савезника: Ватикана и чланица НАТО-а и Европске уније.
Покретање одговорности за ове злочине је у надлежности Вашој и у надлежности шефова држава других српских земаља – Републике Српске и Црне Горе. То смо Вам ми, из Републике Српске Крајине, предлагали више пута.

С обзиром да Ваш кабинет одбија сарадњу с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо је отворено.

Милорад Буха, премијер Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

ДОСТАВЉЕНО:
Скупштини Републике Србије
Влади Републике Србије
Министарству за иностране послове
Тужилаштву

slobodan jarcevic's picture
slobodan jarcevic (није потврђен) 09:59 12.08.2011.

  • +56
Voting is closed.

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3, Србија
Бр, службено/11 – 8. 8. 2011 – [email protected]
Бр. 1366/11
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
УНЕСКО (UNESCO)
- Преко Представништва у Београду –
Поштована господо,
Када неко физичко лице украде неку ствар, изложено је прогону државних и правосудних органа. Ако је процењена вредност украденог предмета висока, надлежни државни судови ће, том лицу, строго пресудити.
Држава штити своју имовину и културну баштину – и од појединаца, и од друштвених заједница, и од других држава. То је њена незаобилазна обавеза. То право припада Влади и Скупштини Републике Српске Крајине у прогонству и зато вас обавештавамо да је обављена крађа српске културне баштине у окупираној Републици Српској Крајини од стране Владе Републике Хрватске и Уједињених нација. Орган УН који је обавио ову крађу, у договору с Хрватском, је – УНЕСКО. Договор је постојао, јер УНЕСКО није проверио хрватски допис, у којем је Сињска алка (одржава се 7. Августа) представљена за хрватску витешку игру – која се обавља сваке године у граду Сињу, а у част победе хрватске војске над окупаторском турском војском 1715. године. Та битка није обављена на територији на којој су живели Хрвати, јер је то била Далмација, у којој су живели само Срби, а војска која је победила Турке 1715. године је била српска војска. Далмација је била територија средњевековне Србије и део ње су окупирали Турци, а део Венеција (Млетачка Република) у 15. столећу. Хрватске државе тада није било, јер је Хрватска окупирана од стране Мађарске 1097. године, а та Хрватска је била далеко од српске Далмације.
У средњем веку се у Далмацији говорио само српски језик, те је сва њена културна баштина српска. Ни данас се не говори хрватски језик у Далмацији. Хрватски се говорио само у Загребу и околини (где живе оригинални Хрвати), али тај хрватски је избачен из службене и књижевне употребе – по одлуци колонијалне Аустрије, крајем 19. столећа, па су ти оргинални Хрвати били обавезни - да користе српски језик (што Хрвати чине и данас). И данас је у Хрватској службени језик српски, а Влада Хрватске га је пријавила УНЕСКО-у као „хрватски језик“. Ни то УНЕСКО није проверио, јер да јесте – онда би хрватски језик унео у списак угрожених светских језика и УНЕСКО би био обавезан да тај језик спаси од изумирања, што чини и са 2000 других угрожених језика.
УНЕСКО није проверавао ништа о бици између Срба и Турака крајем 17. и почетком 18. столећа, јер да јесте, не би могао српски устанак против колонијалне Турске убележити као хрватски устанак. УНЕСКО је имао прилику, да о том српском противтурском устанку нађе оригинална документа у архивама у Риму, у Венецији, у Бечу и у Задру – Задар је у Хрватској. Да је то учинио, нашао би, да је у Далмацији подигнут српски устанак против Турака 1682. године, кад је војска Турске кренула против Аустрије и опседала је аустријски главни град, Беч. Турци су Беч опсели са 250.000 војника, а против Срба у Далмацији су послали 100.000 војника. Но, Срби су 1682. и 1683. извојевали неколико победа над турском војском и прогнали је у Босну и Херцеговину и друге крајеве које су Турци држали под окупацијом. Вођа српског устанка је био Илија Јанковић, а његови помоћници су били сви Срби: Јован Баљак – из Далмације, Никола Шарић, Илија Цврљак, Грго Стржиреп – из Босне и Херцеговине, Бајо Николић Пивљанин из Црне Горе и хајдучки харамбаша из Далмације, Тинтор, чије име није убележено.
Кад су Пољаци помогли Аустријанце 1683, Турци су разбијени код Беча, а онда су Срби подигли противтурски устанак у данашњој Мађарској (где су били већинско становништво), у Републици Српској Крајини, у Војводини, у Херцеговини, Босни, Србији, на Косову и Метохији и Македонији. Турци су се повукли с данашњих српских земаља, а Аустрија је успоставила своју власт над тим територијама. Следеће године, 1684, Венеција (Млетачка Република), такође, ступа у рат против Турске, а Аустрија, Пољска и Русија одлучују да ослобођену српску Далмацију укључе у Венецију (Млетачку Републику). Срби су то прихватили и од те године су ратовали против Турске под заставама Венеције (Млетачке Републике). Турци су покушали опет окупирати Далмацију, али су их Срби потукли 1715. године и у част те победе – организовали су сваке године витешку игру: Сињску алку. Хрвати су тада били само у аустријској војсци и они нису били на ратишту у Далмацији.
Кад је престао рат с Турском, Турска је задржала Босну и Херцеговину, данашњу Србију и Македонију и формално јој признато да је и Црна Гора у саставу Турске, мада су Црну Гору ослободили Срби Далмације и Црна Гора је, тада, стављена под међународну заштиту – с локалном српском влашћу у оквиру Турске. Далмација је остала у Венецији (Млетачкој Републици), те после битке с Турцима (1715), Венеција почиње преводити православне Србе у католике, присиљавајући их да се више не зову Србима, него само Католицима. Крајем 19. и у 20. столећу, Аустрија их је присиљавала – да се зову Хрватима, јер је тако одлучио Конгрес римокатолика у Загребу 1900. године, који је донео одлуку да се сви Срби католици морају превести у хрватску нацију. Пре тога, 1875. српско становинштво града Сиња и околних села је покатоличено (укупно 10.000 особа), а 1941. године је хрватска фашистичка држава одлучила да убије породице свих Срба католика који не пређу у хрватску нацију. Тако су ти Срби у Другом светском рату (да не би били убијени од Немаца и Хрвата) пристали да се зову Хрватима, на што су их заклињали и католички свештеници. Од тада су били принуђени, да и свој српски језик зову хрватским језиком.
Поштована господо,
Све ово имате у сачуваним документима у Италији, Аустрији, Мађарској и Хрватској, те сте били обавезни да то проверите. Да знате, ове чињенице нису унесене у школску и универзитетску литературу Европе, јер се колонијална политика против Срба спроводи и данас. А ви сте обавезни да се борите против прикривеног колонијализма и зато морате поништити одлуку о регистрацији Сињске алке као дела хрватске културне баштине. Подсећемо вас, да и хрватски језик није онај језик који вам је Влада хрватске пријавила – то је српски језик. А о хрватском, као што смо рекли, мора да бринете – да га спасите од умирања, јер је и он део светске културне баштине, коју ви мора да очувате.
И да вас подсетимо, регисторвали сте српске народне песме „ојкаче“ као хрватске, а оне су српске – српског народа у окупираној Републици Српској Крајини. Такође, имајте у виду, да вам је Влада Хрватске, пре неколико месеци, поднела захтев да српске народне песме „банатски бећарац“ региструјете као хрватске народне песме. Чувајте се, јер чините велику грешку и срамоту према себи – пред лицем Цивилизације.
С обзиром да тела УН не сарађују с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо је отворено.

Милорад Буха, премијер Дипл. инж. Рајко Лежаић.
Председник Скупштине

oružje Fakti's picture
oružje Fakti (није потврђен) 17:09 15.08.2011.

  • +47
Voting is closed.

Mislim gospodo da ste debelo pogresili rubriku. Ako se nevaram ovo je rubrika o naoružanju i vojnoj tehnici tako da vasa palamućenja i pisma Tadicu i rimokatolicima nemaju veze sa temom, zato bih vas molio da vase gluposti i pisma raynim predsednicima i nebulozama prebacite na politiku a ne u teme o vojoj tehnici i naoružanju

p01's picture
p01 (није потврђен) 17:35 15.08.2011.

  • +54
Voting is closed.

Gospodo lupate gluposti i nebuloze posto pametno nista nemate da izjavite niti napisete o snajperima cijate pažljivije da ne gresite rimokatolici i manastir sa snajperima nemaju nikakve veze

дулебг's picture
дулебг 22:57 20.07.2013.

  • +20
Voting is closed.

У средњем веку стреличаре су немилосрдно ликвидирали - стреличарство се сматрало као кукавичко и нехумано ратовање. А тако исто данас снајперисте. И ја мислим да их треба погубити без суђења.

Četnik's picture
Četnik (није потврђен) 14:08 24.06.2016.

  • +0
Voting is closed.

Kakvi DEBILI...
Velik snajper, velika BUKA, PUCANJ, PLAMEN, ... lako se OTKRIJE GDE JE!
Ili teži 20kg, ili ti odvali rame od trzaja, znači ili nahebeš noseći, ili od trzaja...
Mobilan si do mojega...

Klasična glupost.
To vredi samo u pustinjama gde su brisani dometi po dva kilometra, ali i tu su BOLJI MINOBACAČI (npr).

DEBILI.

Додај коментар