Американци верују да ће им ракете CUDA омогућити наставак глобалне политике силе
НА ЦИЉ ЋЕ СЕ НАВОДИТИ ПРЕКО АКТИВНОГ РАДАРА, ИНФРАЦРВЕНИХ СЕНЗОРА И ЛАСЕРСКОГ ДАЉИНОМЕРА
- Ракета CUDA је намењена уништавању борбених авиона, беспилотних летелица и осталих „претњи из ваздуха” директним погоцима „у изабрано место циља” („hit-to-kill” технологија). Али, користиће се и за уништавање копнених циљева и бродова
- CUDA је слична вођеној малогабаритној бомби SDB, а по спољашњем облику подсећа на минијатурну скраћену ракету AIM-120 AMRAAM. Американци процењују да ће бити у стању да ефикасно уништава ваздушне објекте противника у дијапазону од 360º и ван видног поља пилота
- Стручњаци који су проучавали спољни изглед нове ракете, као и параметре сличних производа, дошли су до закључка да дијаметар CUDA износи 15 см, а чиста тежина ‑ око 71 кг. Уколико се за њу буде користило исто гориво као и за ракете AIM-120 AMRAAM - онда тежина CUDA може достићи 82 кг
- Уколико овај програм буде успешно завршен, САД ће добити веома убојито оружје које ће бити у стању да у будућности знатно измени начин вођења ваздушних бојева
Пише: Григориј ТИШЋЕНКО, шеф Центра РИСИ за одбрамбена истраживања, доктор економских наука
У ДОГЛЕДНОЈ будућности у САД се може појавити ново, вишенаменско, високоефикасно и прилично јефтино средство за уништавање циљева из ваздуха које Американци пројектују у оквиру тајног програма.
У Вашингтону је у септембру 2012. године, први пут, на изложби „Air Force Association Technology Expo-2012”, приказана ракета средњег домета CUDA класе „ваздух-ваздух” коју производи компанија Локид-Мартин.
Пројектант је ставио до знања: „На данашњи дан CUDA представља тајни програм, а свету можемо да откријемо само неке нијансе. Компанија овај пројект реализује у сарадњи са америчким Ратним ваздухопловством”.
Према речима представника компаније, ракета је намењена уништавању борбених авиона, беспилотних летелица и осталих „претњи из ваздуха” директним погоцима „у изабрано место циља” („hit-to-kill” технологија).
У ваздушне претње, према директивним документима америчког ратног ваздухопловства, убрајају се и балистичке ракете.
Међутим, CUDA ће се користити и за уништавање копнених циљева и бродова. Та ракета треба да буде у стању да ефикасно уништава ваздушне објекте противника у дијапазону од 360º и ван видног поља пилота (што је посебно важно за пилоте авиона F-22 Raptor који се налазе у борбеном строју више од десет година), који имају максимално висок степен маневрисања при великим оптерећењима.
Компанија такође саопштава да ће САД и њихови савезници -захваљујући новој ракети - имати ваздушну предност уз веома ниску цену коштања.
Један од декларисаних циљева стварања ове ракете је и – „минијатуризација средстава за уништавање” како би ловци пете генерације F-22 Raptor и F-35 Lightning II те исте компаније могли да их носе што више.
Познато је да поменути ловци имају ограничења у борбеном комплету због релативно малог обима унутрашњих секција за оружје. Повећање борбеног комплета за F-22 два пута, а за F-35 и три пута значајно би повећало борбене могућности тих авиона и њихов век трајања. А ракетом CUDA могу да буду опремани и постојећи ловци 4 генерације.
По својим димензијама, CUDA је слична вођеној малогабаритној бомби SDB, а по спољашњем облику подсећа на минијатурну скраћену ракету AIM-120 AMRAAM.
Према тврдњама представника пројектантске компаније, у режиму гађања „ваздух-ваздух” ракета CUDA је по ефикасности упоредива са AMRAAM.
Техничке карактеристике ракете (осим њене дужине од 178 см) званично нису саопштене, као ни рокови када ће бити предата на коришћење америчкој армији.
Стручњаци који су проучавали спољни изглед нове ракете, као и параметре сличних производа, дошли су до закључка да дијаметар CUDA износи 15 см, а чиста тежина ‑ око 71 кг. Уколико се за њу буде користило исто гориво као и за ракете AIM-120 AMRAAM - онда тежина CUDA може достићи 82 кг.
Технологија директног поготка и одсуство борбеног дела омогућују да се ослобођени обим и тежина искористе за додатно гориво и на такав начин повећа брзина рекете и радијус пресретања.
Према проценама истих стручњака, CUDA ће имати приближно исти радијус дејства као и ракета AMRAAM (код неких модификација и више од 180 км).
Перфорирани део у предњем делу ракете CUDA по свој прилици представља дигитални одсек који обезбеђује угаону стабилизацију на конкретном делу навођења – одсеци сличне врсте и намене постоје и код других производа Локид-Мартин: код ракета-пресретача PAC-3 ракетног комплекса „Patriot” и противракете ERINT која је раније пројектована.
Код ове последње противракете, поменути одсек има 10 прстенова по 18 „микромотора” у сваком (укупно 180 „микромотора”). Перфорирани одсек код CUDA вероватно је по спољњем изгледу близак моторном одсеку ракете-пресретача PAC-3.
Перфорирaни моторни одсек ракете-пресретача PAC-3, који јој обезбеђује угаону стабилизацију
Технологија директног поготка циља (не подразумева обавезно и присуство борбеног дела) већ се примењује код противракета THAAD и PAC-3 компаније Локид-Мартин.
Овакво решење омогућава две важне предности.
Прво, огромна снага кинетичког удара омогућује да се ракета CUDA користи у противракетној одбрани. Постоје подаци да је Пентагон већ изучавао могућност да њима наоружају и ловце F-35 и да их користе за пресретање ракета које лансирају зенитно-ракетни системи. Јер, Американци рачуна ју - ако балистичка ракета „Скад” и издржи фугасно-гелерску експлозију у својој непосредној близини – да ће бити гарантовано уништена у случају директног поготка.
Друго, одустајање од бојеве главе са експлозивом омогућује Американцима да значајно смање масу и габарите ракете и да истовремено повећају количину оружја које авиони могу да носе.
Основни недостаци технологије директног поготка јесу - тешкоће у обезбеђивању врхунске споспобности маневрисања и прецизности навођења ракете н циљ.
Ракете CUDA имају мултифункционалну главу за самонавођење, што се сматра великим технолошким успехом.
Прелиминарно навођење на циљ ракете - из унутрашњих одсека авиона-ловца - може се остваривати, по свему судећи, и њеним властитим софтвером и преко авиона који је испаљује, са даљим поступним преносом неопходних података софтверу ракете.
Полазећи од задатака које морају да решавају авион-ловац и ракета, услова експлоатације комплекса (посебно неопходности да буду невидљиви за противника), глава за самонавођење по свему судећи ради у три режима: преко активног радара, инфрацрвеног сензора и ласерског даљиномера.
Компанија Локид-Мартин има искуство у производњи таквих глава за самонавођење (Fire-and-forget): она је 2010. године завршила тестирање трорежимске главе за самонавођење за ракету класе „ваздух-земља” JAGM (Joint Air-to-Ground Missile).
Радећи у режиму активног радара, глава за самонавођење омогућује ракети да тачно прати циљ још док је у унутрашњим одсецима авиона. Режим термичког сензора обично се укључује током лета и обезбеђује ракети CUDA прецизније навођење (у поређењу са радарским режимом) у завршним фазама лета. А могуће је још док је у авиону укључити њен инфрацрвени сензор, али је сензору тада потребно више времена него радару да „ухвати циљ”.
Технологија „откривања циља после лансирања” не обезбеђује довољну поузданост навођења ракете на циљани објекат. А полуактивни ласерски локатор користи се само у завршним фазама лета пресретача.
По свему судећи, америчко Министарство одбране још није донело одлуку о производњи перспективне вођене ракете средњег домета CUDA за ратно ваздухопловство САД. Она се пројектује у строгој тајности, а за се припремају све неопходне технологије.
Уколико овај програм буде успешно завршен, САД ће добити веома убојито оружје које ће бити у стању да у будућности знатно измени начин вођења ваздушних бојева.
Ловци 4. и 5.генерације (на пример, F-22 и F-35) имаће битно повећане борбене могућности јер ће моћи да носе до 12 ракета CUDA што ће 2-3 пута повећати њихов садашњи арсенал.
Они који раде на новој ракети, верују да ће САД и њихови савезници са њом стећи пуну предност у ваздуху над сваким потенцијалним противником, што ће им омогућити да још одлучније воде политику силе у читавом свету.
Превео: Горан Шимпрага
