Једна од америчких брига зваће се - „Циркон“

ШТА РУСИЈА МОЖЕ ДА СУПРОТСТАВИ АМЕРИЧКОЈ КОНЦЕПЦИЈИ

МУЊЕВИТОГ ГЛОБАЛНОГ УДАРА“ (КРАЈ)

  • За релативни успех свог Waverider-а, Американци могу да захвале и руским конструкторима. Радећи на надзвучној летелици Х-43А, крајем 90-их, Американци су куповали резултате рада руских стручњака на надзвучној летелици „Холод“
  • Јасно је због чега се тада продавало. За такве пројекте тада у Москви није било новца, а добијена средства су помагала да се преживи и да се у том правцу напредује, што Русији сада омогућава да у низу праваца у области надзвучних летелица прилично престиже Американце (истина, званично се изјављује да се „нигде не заостаје“) 
  • У Русији се сада ради на тешкој надзвучној ракети „Циркон“. О њој се и раније знало да ће се размештати у универзалне лансирне силосе вишенаменских нуклеарних подморница нове генерације и бродова. Домет је планиран на више од 1000 км, али брзина и друге карактеристике нису познате
  • Руси праве и нови аутоматизовани систем борбеног управљања који у одређеним условима омогућава промену циљева који су унети у систем за навођење ракета, не само неколико секунди пре старта, него и после старта ракета

        АМЕРИЧКИ пројектанти FALCON HTV-2 сада изјављују да га више не сматрају за средство интерконтиненталног радијуса, већ за тактичко и да наводно треба да служи само за пробој локалне ПВО.

        Само, такво средство треба и да лети другачијом брзином и на знатно мањој удаљености, треба да има другачију масу и габарите, као и средства за његово навођење. То ће захтевати издвајање нових средстава за пројектовање, што његови творци и настоје да постигну. Ако се узму у обзир финансијске тешкоће САД и секвестар војног буџета, тешко да ће они нешто добити.

        Други претендент да постане амерички одговор на руске маневришуће и вођене бојеве главе је - програм Advanced Hypersonic Weapon (AHW).

        Сматра се да је тај пројекат мање рискантан и скуп од FALCON HTV-2 и не води га РВ него војска САД, односно, копнене снаге. На развоју планског демонстратора радила је Национална лабораторија Сандија у Албукерку, у држави Њу Мексико, а систем термозаштите - научно технички центар AMRDEC у Хантсвилу, у држави Алабама.

        AHW је такође маневаришући и навођени борбени систем, односно, тако се приказује на цртежима. За сада је изведено једно тестирање: 17. новембра 2011. ракетом STARS изведен је HGB који „имитира форму“ будућег борбеног система.

        HGB је тада за пола сата пролетео у горње слојеве атмосфере брзином 5-8 М више од 3000 км. Опитовање је било успешно, али је сам имитатор био сасвим скроман, а циљеви програма још скромнији него код HTV. Али, од тада није било нових тестирања и није познато да ли ће их уопште и бити.

        Највероватније је да ће Американци наставити рад на развоју свог маневришућег борбеног система.

        Други огранак развоја оружја у оквиру „муњевитог глобалног удара“ - МГУ, јесте покушај стварања надзвучних крстарећих ракета, почев од оперативно-тактичког радијуса и више. У тој области више су приметни успеси Американаца.

        Од 2003. управа DARPA реализује програм SED-WR (Scramjet Engine Demonstrator-Wave Rider) за формирање обрасца за демонстрацију на чијој ће основи моћи да се изгради таква крстарећа ракета.

        „Технолошки демонстратор“ за стварање будуће оперативно - тактичке крстареће ракете Х-51А Waverider прошао је прва тестирања 26. маја 2010. године лансирањем са стратешког бомбардера В-52Н.

        То тестирање је прошло много успешније од FALCON или AHW: набојномлазни акцелератор радио је три минута уместо планираних пет и развио брзину ракете од 5 М.

        Следеће испитивање изведено је 13. јуна 2011. и завршило се фијаском: лансиран са носача - демонстратор је развио брзину до 5 М уз помоћ мотора на чврсто гориво у чему није било никаквих тешкоћа - домаће крстареће вођене ракете постижу знатно веће брзине, па и ракете „ваздух-ваздух“ постижу  сличне брзине. А главни реактивни ракетни мотор није функционисао.

        После успешног старта мотор није успео да пређе на течно гориво, а сем тога није се правилно отворио усисни канал за ваздух. Летелица је пала, али су подаци добијени и сачувани.

        Треће лансирање је било 14. августа 2012. и није успело: мотор на чврсто гориво је стартовао, али при покушају да се укључи набојномлазни мотор - летелица је експлодирала. Отказале су аеродинамичке површине, односно системи за управљање њима.

        Последње тестирање изведено је 1. маја ове године и проглашено је за потпуно успешно. Током тог лета мотор је коначно стартовао, ракета је летела 240 секунди брзином 5.1 М и када је потрошено гориво пала је у Тихи океан. Овога пута су успешно добијене телеметријске и друге информације. Саопштено је да је програм успешно завршен.

        Иначе, за релативни успех Waverider-а Американци могу да захвале и руским конструкторима. Радећи на надзвучној летелици Х-43А, крајем 90-их, Американци су куповали резултате који су добијени код нас на надзвучној летелици „Холод“. Средином 2000-их затворен је програм Х-43A,  а резултати су делимично коришћени у раду на X-51A.

        Јасно је због чега се продавало. За такве пројекте тада у земљи није било новца, а добијена средства су помагала да се преживи и да се у том правцу напредује, што нам сада омогућава да у низу праваца у области надзвучних летелица прилично престижемо Американце (истина, ми званично изјављујемо да „нигде не заостајемо“ што, заправо, није контрадикторно). 

        На основу резултата програма SED-WR, донета је одлука о креирању узорака надзвучних крстарећих ракета тактичке намене које су прилагођене за постављање у унутрашње одељке стратешких бомбардера В-2А, а можда и у одељке перспективног ловца F-35. Како се очекује, ти узорци биће створени, испитани и уврштени у наоружање крајем текуће деценије.

        Засад није сасвим јасно да ли се ради о две различите ракете различитих димензије и домета или само о једној. 

        Уопште, САД енергично раде на развоју надзвучног конвенционалног оружја и рачунају на резултате. У недавно објављеном „будућем виђењу“ таквих система до 2030., РВ САД планира стварање борбених средстава до 2020., а до 2030. и надзвучног бомбардера. Ипак, ти планови изазивају сумњу да ће за њих бити новца.

        У самој Америци тај програм је изложен критици у медијима и Конгресу као скуп, без гарантованих резултата, и што је најважније - као програм који у случају примене може испровоцирати Русе на концентрисани ракетно-нуклеарни удар.

        А шта се у тој области ради у Русији?

        Већ смо говорили о руским маневарским и вођеним бојевим главама за интерконтиненталне балистичке ракете и балистичким ракетама базираним на подморницама, нових типова. Међутим, ради се на развоју будућих крстарећих и противбродских ракета надзвучних брзина.

        Уосталом, још у време СССР-а радило у области атмосферских надзвучних летелица и крстарећих ракета тог типа, а током 90-их ти радови нису прекидани. Поред осталог, радило се на стварању експерименталне летелице ГЕЛА, „Холод“ и других. Може се навести, иако не сасвим надзвучна, али томе блиска крстарећа ракета „Метеорит“, рад на формирању наследнице легендарне противбродске крстареће ракете „Гранит“, зване „Болид“, као и неки други називи.

        У Русији се сада ради на тешкој надзвучној ракети „Циркон“. О њој се и раније знало (ако се уопште може веровати у било шта што негде исплива, не зна се откуд, о толико поверљивим производима), да ће се размештати у универзалне лансирне силосе вишенаменских нуклеарних подморница нове генерације, као и бродова. Домет је планиран на више од 1000 км, али брзина и друге карактеристике нису познате.

        Сада се говори да је та тема другачије класирана - од само противбродске прешло се на разне врсте, односно, биће формирана група производа како за борбу са поморским циљевима, тако и за ударе на копну. Није познат рок за увођење у наоружање, могуће до 2020. 

        У току су и радови у области борбе са средствима напада.

        Системи С-500 - сем за пресретање бојевих глава, интерконтиненталних балистичких ракета и балистичких ракета базираних на подморницама, балистичких ракета средњег и других домета, свих аеродинамичких циљева, укључујући и крстареће ракете и нискооорбиталне сателите - имају ракете способне да се боре и против надзвучних летелица, односно, како са ракетама и авионима, тако и са бојевим главама.

        До 2020. ПРО РВ треба да добије девет комплета тог система.

        Питања одбране непосредних циљева таквих удара такође ће решавати ПРО „крајње границе“ 42С6 „Морфеј“, који је, у ствари, мобилни пандан комплекса активне одбране лансирних силоса или повећани систем активне одбране оклопне технике (принцип деловања је исти - уништавање мете непосредно над циљем).

        Извесну ефикасност могу показати и други савремени или будући ПРО и ПВО, неки тек после модернизације. Међутим, у целини, борба против таквих циљева је веома компликована, а понекад (у случају маневаришућих бојевих глава) готово немогућа.

        Али, у Русији се ради и на средствима ПВО/ПРО на новим физичким принципима, посебно на ласерским системима, мада је за сада то више фантазија.

        Ипак, само формирањем адекватне претње у облику својих сличних или бољих средстава за погађање циљева и противракетних средстава, не исцрпљује се одговор Русије на МГУ - амерички муњевити глобални удар.

        Министар одбране, Сергеј Шојгу, наложио је Генералштабу да приликом израде новог плана одбране земље такође узму у обзир опасности у вези са развојем концепције МГУ и система ПРО САД.

        План одбране је свеобухватни документ у којем се поред осталог одређује колико је до одређеног рока потребно наоружања, којег типа, где и када постављеног за решавање основних задатака плана РВ РФ. Наравно, ради се како о развоју и испорукама средстава за одбрану, тако и о формирању сопствених борбених средстава тог типа.

        У сличне мере не убрајају се само системи наоружања. Поред осталог, ради се и о даљем усавршавању аутоматизованих система борбеног управљања (АСБУ)  и о аутоматизованом систему управљања трупама (АСУВ).

        У оружаном конфликту са применом таквих средстава борбе, још актуелнији постаје фактор времена и брзог доспевања наређења за борбу, посебно за примену стратешких нуклеарних снага.

        Недавно су у Русији изведени радови на размештању новог аутоматизованог система борбеног управљања стратешким нуклеарним снагама, посебно аутоматизованог система управљања ракетним трупама стратешке намене. То пружа могућност да се повећа безбедност и гарантује приспеће наређења за дејство носача (иако је изгледало да се нема шта повећавати), брзину њиховог доспевања и извршења, као и да се постигне већа оперативна флексибилност у примени стратешких нуклеарних снага.

        Постоје подаци да нови аутоматизовани систем борбеног управљања у одређеним условима омогућава промену циљева који су унети у систем за навођење ракета, не само неколико секунди пре старта, него, чак и после старта ракета.

        Поставља се питање обједињавања аутоматизованих система борбеног управљања стратешким нуклеарним снагама и снагама Ваздушно-космичке одбране.

        Дмитриј Рогозин је посебно истакао да ће почетком 2014. председнику РФ бити достављени предлози за обједињавање могућности аутоматизованих система борбеног управљања стратешким нуклеарним снагама и снагама Ваздушно-космичке одбране. При том је истакао да се не ради о уједињењу тих родова војске.

        Генерално, без обзира на, за сада, скромне успехе САД у стварању „муњевитог и глобалног“ оружја, као и у ситуацији са стратешком ПРО, у Русији више воле да „буду будни, него да преспавају“ и да се побрину за комплетан план супротстављања оружју које, можда, веома брзо постигне статус борбене готовости. Иако такве мере веома поскупљују системе наоружања, оне су у потпуности оправдане због тога што ће се много мирније спавати, знајући да потенцијални противник спава много лошије.

        Наравно, вечита борба штита и мача неће се а томе завршити. 

        Превела Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари