Ево зашто један Рус неће са онима који демонстрирају у Москви ни кад говоре „2х2 = 4“

„ТАКВЕ ТРЕБА ПОТРПАТИ У ПЛОМИБИРАНЕ ВАГОНЕ И ПОСЛАТИ ШТО ДАЉЕ ОД  РУСИЈЕ“

* Кад је рат, основно је питање: за кога си... Од човека који је спреман да подржи непријатеља Русије, или је то већ чинио – не треба слушати чак ни најтачнију критику лоповлука, развлачења милијарди на тротоаре, изборна поткрадања и томе слично. Таквима пред носом треба залупити врата, а о реалним проблемима разговарати само са онима који не подносе руководство, али не и своју земљу

* Ако Лењин и његове колеге, а потом и Јељин, нису имали само сатанистичке амбиције и ледену равнодушност према родној земљи, данашњи пломбирани су свега лишени. Немају чаробни кљзучић помоћу којег би могли започети велико – треће и последње – разарање. Пломбирани ће, међутим, тражити све нове и нове пукотине кроз које ће покушавати да прођу као спасиоци и хероји

____________________________________________________________________

         Пише: Дмитриј ОЉШАНСКИ

         ВЕОМА је прост политички принцип за разликовање оних који критикују власт – а за које би се можда могло и гласати, па чак и излазити на улице због њих, од критичара власти које би требало сместити у пломбирани вагон и посчлати што даље.

         Ако је рат: за кога си?

         Ако је спољни свет против нас: за кога си?

         Ево, ово су најважнија питања.

         Од човека који је спреман да подржи непријатеља Русије, или је то већ чинио – не треба слушати чак ни најтачнију критику лоповлука, развлачења милијарди на тротоаре, изборна поткрадања и томе слично.

         Таквима пред носом треба залупити врата, а о реалним проблемима разговарати само са онима који не подносе руководство, али не и своју земљу. Јер, они први су по спољном облику људи, већ политички су вируси који би да вас убију.

         У двадесетом веку су нас двапут убили, а оба пута су поводи били животно важни.

         Међутим, оба пута су против главобоље користили гиљотину.

         Не дозволико да се то икада више догоди.

         Ако Лењин и његове колеге, а потом и Јељин, нису имали само сатанистичке амбиције и ледену равнодушност према родној земљи, данашњи пломбирани су свега лишени.

         Они галаме по социјалним мрежама, јуре се са полицијом, глуме час штрајк глађу час себе представљају као жртве репресија, али немају чаробни кљзучић помоћу којег би могли започети велико – треће и последње – разарање. Не верује им наша земља иако је сиромашна и незадовољна због отимања и самовоље власти.

         Пломбирани ће, међутим, тражити све нове и нове пукотине кроз које ће покушавати да прођу као спасиоци и хероји. А наша власт ћер им опет и опет давати прилику за то  јер ће и даље правити и глупости и гадости, чак и кокетирати са њима.

         Остаје само једно.

         Увек бити трезвеним.

         Непоколебљиво трезвеним.

         Чак и ако те (власт) нагази.

         А ако пломбирани говоре да су два пута два – четири?

         Да, четири, али ја са њима нећи поћи.

         Ја њима – не аритметици, већ управо њима – никада нећу поверовати.