Познати руски економиста Михаил Дељагин: Нећу на Запад јер су тамо људи социјални мрави

ОБЈАСНИО ЗБОГ ЧЕГА ГА ИЗ РУСИЈЕ НИ НЕКА НОВА СМУТА НЕЋЕ ОТЕРАТИ

• Чак и ако неки од оних они који се преселе на Запад тамо не пусте корен – њихова постају западни људи. И, та деца неће ни подозревати да могу утицати на друштво у ком живе. А код нас су грешака владе најчешће свесни и они који пијани леже у неком јарку
• Можда је то рецидив Стаљинове епохе. Можда ће нас то за коју годину проћи. Али, код нас деца која сада одрастају тврдо знају да је њихов задатак да – промене свет. То је нешто што се непосредно тиче руске цивилизације
• Зато и говорим: идите (на Запад) ако сматрате да је то судбина какву ваша деца заслужују. Идите одмах! Само, смута ће бити и овде и код њих. Тамо ће бити још суровија. Зато што на Западу на постоји навикнутост на насиље, па стога нема ни самозаштите. Тамо се безбедност плаћа тиме што грађани постају – ништавила

          ПОЗНАТИ руски економиста Михаил Дељагин јавно је објаснио због чега никада неће напустити своју земљу и преселити се на Запад. Па макар у Русији поново завладала смута.

          Притом је прво признао да је у претходном периоду чак три пута чак три пута помишљао да постане емигрант: почетком и крајем 90-их и 2007-ме. Ево како је сам објаснио своју нову, тврду позицију:

          „Одустао сам јер сам схватио да на понешто могу утицати чак и у условима смутног времена, а да је то на Западу немогуће.

          На Западу је човек социјални мрав. Чак и ако неки од оних они који се тамо преселе не пусте корен – њихова постају западни људи. И, та деца неће ни подозревати да могу утицати на друштво у ком живе.

          Тог права нису ссвесни грађани савремених западних друштава. А код нас су грешака владе  најчешће свесни и они који пијани леже у неком јарку.

          За нас је уживљавање у улогу онога ко управља земљом нешто и органско и природно. Можда је то рецидив Стаљинове епохе. Можда ће нас то за коју годину проћи. Али, код нас деца која сада одрастају тврдо знају да је њихов задатак да – промене свет.

          То је нешто што се непосредно тиче руске цивилизације.

          Западна цивилизација има сасвим други код.

          Када наши људи одлазе на Запад - то је трагедија.

          Наш човек се одувек супротстављао. Спротстављао се и Стаљину. А његова деца на Западу постају оно што је у њиховом поимању горе од последњег превртљивца у логорима за осуђенике.

          Зато и говорим: идите (на Запад) ако сматрате да је то судбина какву ваша деца заслужују. Идите одмах!

          Само, смута ће бити и овде и код њих. Тамо ће бити још суровија. Зато што на Западу на постоји навикнутост на насиље, па стога нема ни самозаштите.

          Тамо се безбедност плаћа тиме што грађани постају – ништавила.

          Код нас људи могу видети чак и смрт своје деце, али то уопште не мора да се догоди. А на Западу ћете неизоставно имати прилику да гледате социјалну ништавност своје деце. Размислите и о томе.

          Све у свему, можда бих напустио Русију кад би ми претила непосредна смртна опасност. У свим другим ситуацијама – то је искључено.

          Ја у Русији могу и да размишљам и да мењам свет.А у ушушканим земљама бих умро од досаде. Чак не бих морао ни да се пропијем претходно...“