Украјинци о Мајдану не написаше ништа вредно, а Руси о Криму и Донбасу - велике песме

ПРИЛЕПИН САЧИНИО АНТОЛОГИЈУ „ЈА - ИЗРАЊАВАНА ЗЕМЉА“

И ДУПЛИ ДИСК СА ПЕСМАМА ЗА ПЕВАЊЕ

• Либерално-буржоаска револуција у Русији 1991. године није постала и неће ни постати део националне самосвести зато што оно што је у годинама перестројке објављивао магазин „Агањок“ - а то су биле тоне раскринкавајућих а понекад завијајућих чланака - никакве везе са културом није имало. Постоји веома лош роман, царство му небеско, Јевгенија Јевтушенка „Не умири пре смрти“ о 1991-ој, као и десетина слабих стихова. То је све. Народ гледа да то заборави као ружан сан
• Са Великим Отаџбинским ратом све је још јасније: тупани по ток-шоу емисијама могу колико год пожеле викати о „црвеном фашизму“, а наше либералне улизице причати да је то била „борба између два зла“, али у свету не постоји ни једна ратна литература упоредива са нашом
• Мајданизована интелигенција, - а тамо је био безмало цвет украјинске интелигенције, - правила је много буке, било је много патоса и много позе. А произвела је за три године простачку и тупаву песму „Никада нећемо постати браћа“, десетак других састава-пародија, срамотних песмица, тоне цмиздравих постова по социјалним мрежама и ужасни по квалитету роман неког Лојка „Аеродром“, плус белешке са Мајдана писца Куркова. Најглупље у свему је што су и Лојко и Курков - Руси и што су своје књиге написали на руском
• А од онога што смо ми написали, саставио сам поетску антологију „Ја - израњавана земља“ и дупли диск са 38 песама „Ми нећемо оставити градове своје“. А више су него убедљиви. Чак ћемо то и хорски певати. Има тамо шта да се пева. Има тамо онога са чиме се може живети и у шта се може веровати

Пише: Захар ПРИЛЕПИН

 

        УКРАЈИНСКИ медији „ваљају“ нову глупост на тему: „Захар Прилепин сматра Украјинце некултурним“. А то, природно, није тако.

        Ја сам на факултету изучавао украјинску литературу, а три године сам још читао часопис „ШО“ (главни кијевски литерарни часопис), тако да добро знам савремену украјинску поезију. Већину прозних писаца знам и лично, а често сам одлазио и у све најважније кијевске музеје и на уметничке изложбе.

        Украјинци праве моћне фестивале и веома су укључени у културни живот. Истина, шансоне су им страшније и горе од оних у Русији, а по нашима би помислио да горих не може бити.

        Међутим, овде бих о нечему другом.

        Сваки велики догађај - рат или револуција - постаје историјски само ако нађе свој одраз у култури.

        Либерално-буржоаска револуција у Русији 1991. године није постала и неће ни постати део националне самосвести зато што оно што је у годинама перестројке објављивао магазин „Агањок“ - а то су биле тоне раскринкавајућих а понекад завијајућих чланака - никакве везе са културом није имало.

        Постоји веома лош роман, царство му небеско, Јевгенија Јевтушенка „Не умири пре смрти“ о 1991-ој, као и десетина слабих стихова. То је све.

        Либерална јавност може колико јој је воља да прича како су то били велики и чувени догађаји, али их у националном памћењу нема и људи желе да их забораве као ружан сан.

        Фебруарска револуција из 1917-те такође је такав некакав одсјај у историјској свести: нешто је било, али памћења о томе - готово никаквог.

        С друге стране, шта год данас говорили и писали, колико год галамили о бољшевичком преврату и Грађанском рату који је уследио - поеме Блока, Јесењина и Мајаковског, проза Шолохова, Леонова, Катајева и Алексеја Толстоја, „Железни ток“ Серафимовича, Багрицки, Луговској, Павел Васиљев и први зборници Николаја Тихонова - уписали су све то у судбину народа неизбрисиво.

        Колико год жалили због пораза Белог покрета, егзилу аристократије и расколу у држави, њихова страна тих година није створила никакве текстове који би били упоредиви.

        Добро, ту су „Проклети дани“, али - шта.

        Зар и „Проклети дани“ могу да се упореде са Буњиновом прозом?

        Сада се може до миле воље тврдити да су црвени били лоши, лоши и још једном лоши, а да су бели били предивни, да су исијавали светлост, али „Леви марш“ и „Ану Сњегину“, „Ход по мукама“ и револуционарне стихове Пастернака - нико не може укинути и прогласити заблудама.

        Може се годинама и деценијама спроводити декомунизација, могу се рушити споменици и цимати Маузолеј, али песме, поеме и романи неизбежно ће нас присиљавати, у најмању руку, да узимамо у обзир и другу истину, а та истина не може да се убије.

        Са Великим Отаџбинским ратом све је још јасније: тупани по ток-шоу емисијама могу колико год пожеле викати о „црвеном фашизму“, а наше либералне улизице причати да је то била „борба између два зла“, али у свету не постоји ни једна ратна литература упоредива са нашом. Официрском, рововском, блиставом.

        На једној страни је „Василиј Тјоркин“, а на другој нове пасквиле (либералног новинара Александра) Минкина и компаније. Шта ће победити?

        Друга ствар су наши новији војни конфликти: рецимо, авганистански и чеченски.

        Колико год да је жалосно, е војне кампање су остале без своје културне традиције: неколико одличних романа и неколико добрих песама, али је то... мало, баш мало.

        Изгледа да нисмо - иако смо били свесни да смо геополитички у праву - у потребној мери схватали своју истину. Стога ти догађаји нису постали лични и народни.

        А сада је, ево, на реду Мајдан, са свим што је уследило - Кримом и Донбасом.

        Мајданизована интелигенција, - а тамо је био безмало цвет украјинске интелигенције, - правила је много буке, било је много патоса и много позе.

        А шта је резултат после три године?

        Произвели су простачку и тупаву песму „Никада нећемо постати браћа“, десетак других састава-пародија, срамотних песмица, тоне цмиздравих постова по социјалним мрежама и ужасни по квалитету роман неког Лојка „Аеродром“, плус и белешке са Мајдана писца Куркова. Најглупље у свему је што су и Лојко и Курков - Руси и што су своје књиге написали на руском.

        Дакле: имају ли чиме да се поносе? Немају.

        А шта је на другој страни? Ево шта...

        Желео сам да за трећу годишњицу скупим и систематизујем све што је било написано у стиховима и све што се пева (поезија увек брже реагује, проза долази потом) о кримском пролећу и донбаском рату.

        Нећу да кријем: и сам сам у почеку свему приступао са неком бојажљивошћу.                             

        Међутим, резултат је далеко превазишао и моја очекивања.

        Поетска антологија „Ја - израњавана земља“ и дупли диск са 38 песама „Ми нећемо оставити градове своје“ више су него убедљиви.

        Знао сам какве моћне стихове су о свему написали Станислав Минаков, Игор Караулов, Јуриј Кублановски, Олесја Николаева, знао сам поезију ратних дописника Донбаса Семјона Пегова и Ане Долгареве, знао Андреја Дмитриева и Ану Ревјакину, знао сам најмање двојицу бораца који су настављали традиције наше рововске лирике, али, Боже мој, када се све то нашло унутар истих корица и почело читати једно за другим…

        Одједном је постало до краја јасно: јесмо три последње године проживели - нека буде и страшну и тешку - али праву Историју. Историју са великим по четним словом. И, били смо у стању да нађемо речи које доказују нашу истину.

        Нама су те речи, они који су их исписали, поклонили и помогли да се ставимо на своје место.

        Управо о томе сам и говорио недавно: не само да смо одбранили Крим и Донбас - ми смо смогли снаге и да на пољу руске литературе докажемо да смо у праву.

        Никада и ни под каквим условима не бих говорио о некаквој некултури Украјинаца, напросто зато што тако не мислим.

        Али, руски језик - да знате - свети се отпадницима који, говорећи на њему, желе да на њему докажу колико су ништавни они који га говоре и колико је бесмислена држава коју обједињује руска реч.

        И књига и музички зборник - све је већ готово. Убрзо ћете их и видети и чути.

        Чак ћемо то и хорски певати. Има тамо шта да се пева.

        Има тамо онога са чиме се може живети и у шта се може веровати.