Већина Срба је политички посвађана, наши Срби зову Србијанце „Цинцарима”
Како је Србију и Србе 1889. видео велики аустроугарски зналац наших прилика Лудвиг (Лајош) фон Талочи и шта његова запажања говоре о нама данас (крај)
Лудвиг фон Талочи
* Сви смо стигли у Краљево 1. јула 1889., а зову га „Српски Торино“. Место има између три до четири хиљаде становника. Сви су за династију Обреновића
* Овај град нема ничег европског. Босански градови су за десет година више напредовали, него сва места у Србији. Изузетак чини само Београд. Краљ је коначио у јединој једноспратној кући. Краља је дочекала циганска музика и народно коло
* Руски посланик Персијани се на прослави у Жићи понашао изузетно спретно, захвалио се веома срдачно на дочеку и инструкције које је добио из Русије, извео је савршеном прецизношћу. Расположење у народу било је још и 2. јула 1889. русофилско. Срби су се осећали веома почашћени присуством руског посланика, јер су то протумачили као знак да Србија поново ужива заштиту моћне Русије. „Ми смо данас Руси“, казао ми је један значајан српски политичар
* Босански и угарски Срби веома су се добро држали. Нико од њих се није правио важан, као што је то био случај са Русима. Увече је био приређен успешан ватромет
* Већина Срба је политички међусобно посвађана, рат нико не жели, а Аустрије се боје
* После Србије посетио сам Сремске Карловце и Нови Сад. Угарски Срби нису задовољни. Непрестано ври. Полако одлази све више наше српске интелигенције у Србију, те већ сада можемо да константујемо, како српска наука у Београду јесте чињеница. Новом Саду остала је само поезија
* Ипак тврдим да већина угарских Срба не гравитира према Србији. Наши Срби чине крем, аристократију Српства и они Србијанце зову „Цинцари“, те их сматрају као необразоване и мањевредне Србе
* Ваљало би да удесимо да митрополити из Сремских Карловаца своје седиште преместe у Будимпешту. Такође и да „Матица српска“ своје седиште из Новог Сада премести у Будимпешту
Пише: Никола Живковић
ШТЕТА да са муслиманске стране није било никакве реакције на ову српску прославу. Једна муслиманска проту-прослава била био веома добро дошла.
У ноћи 28. на 29. јун 1889. приређена је у цинцарском хотелу «Паскал» велика теревенка ("eine grosse Orgie“), а главни организатори били су Каћански, Срећковић и Београдско певачко друштво. Током вечери присутни су држали говоре против Шваба и Мађара, а певале су се руске и чешке песме, те прокламовало уједињење свих Словена ("Vereinigung der Slaven proklamiert“ стр 185).
Приликом ових пијанки од стране народа није био нико присутан, већ само интелигенција, а она за ову вечеру није ништа платила. И приликом црквено-народног сабора код манастира Љубостиња дошла је до изражаја апатија код народа.
Сви смо стигли у Краљево 1. јула 1889., а зову га „Српски Торино“. Место има између три до четири хиљаде становника. Сви су за династију Обреновића. Овај град нема ничег европског. Босански градови су за десет година више напредовали, него сва места у Србији. Изузетак чини само Београд. Краљ је коначио у јединој једноспратној кући. Краља је дочекала циганска музика и народно коло.
На манастиру Жича урађени су лоши конзерваторски радови. Врхунац прославе у Жичи чинио је без сумње долазак руског посланика Персијанија. Не могу а да не признам, да његов долазак не означим као веома успешан потез руске дипломатије ("seine Absendung als einen sehr gelungenen Coup der russischen Diplomatie zu bezeichnen“ стр. 186).
Руски посланик се понашао изузетно спретно, захвалио се веома срдачно на дочеку и инструкције које је добио из Русије, извео је савршеном прецизношћу. Расположење у народу било је још и 2. јула 1889. русофилско. Срби су се осећали веома почашћени присуством руског посланика, јер су то протумачили као знак да Србија поново ужива заштиту моћне Русије. „Ми смо данас Руси“, казао ми је један значајан српски политичар („Wir sind heute Russen“, sagte mir ein bedeutender serbischen Politiker“ стр. 187)
Као и у Крушевцу, тако је било и у Жичи: напољу се, под отвореним небом ("unter freiem Himmel“, стр. 188), послужило за око 1500 гостију и то јагљеће печење и овчји сир.
Босански и угарски Срби веома су се добро држали. Нико од њих се није правио важан, као што је то био случај са Русима. Увече је био приређен успешан ватромет („ein gelungenes Feuerwerk“, стр. 189).
Већина Срба су политички међусобно посвађана, рат нико не жели, а Аустрије се боје ("einen Krieg wünscht niemand, sich von Österreich aber fürchtet“, стр. 190).
После Србије посетио сам Сремске Карловце и Нови Сад. Угарски Срби нису задовољни. Непрестано ври“ („Die ungarländische Serben sind nicht zufrieden. Es gährt fortwährend“). Полако одлази све више наше српске интелигенције у Србију, те већ сада можемо да контантујемо, како српска наука у Београду јесте чињеница. Новом Саду остала је само поезија („in Neusatz aber nur die Poesie blieb“, стр. 190).
Они Срби који стоје у вези са нашом владом су или слаби и не сувише интелигентни људи, или нису цењени од стране српског народа“ ("vom serbischen Volk nicht geachtet“, стр. 190).
Јаша Томић, зет Светозара Милетића, и поред оштрих мера које је влада у Будмипешти подузела портив њега ("trotz allen scharfen Massregeln der Regierung in Budapest“, стр. 190), има иза себе већину Срба.
Па ипак тврдим, да већина угарских Срба не гравитира према Србији ("Dennoch behaupte ich, dass die ungarischen Serben nicht nach Serbien gravitieren“, стр. 190). Наши Срби чине крему, аристократију Српства („Unsere Serben bilden die Creme, die Aristokratie des Serbenthums“, стр. 190) и они Србијанце зову „Цинцари“, те их сматрају као необразоване и мањевредне Србе.
И поред свих проблема, угарски Срби су се у друштвеном погледу повезали са осталим нацијама наше Монархије, а када су наши Срби нађу у иностранству, осећају се, - без обзира да ли су у Угарској српски шовинсти, - као поданици нашег цара. Наши Срби знају далеко боље од самих Србијанаца“ ("Unsere Serben wissen es viel besser als Servianer“ (стр. 191), колико су великосрпски снови слаби и неостварљиви.
Сремски Карловци
У Бачкој, Банату и Срему ми још увек владамо уз помоћ старих доушника ("In Südungarn man regiert mit alten Spitzeln“,стр. 191). Тако у Новом Саду имамо младог градоначелника Феликса фон Парчетића. Он је добар, но зелени адвокат. Извор његових информација су Франц Тушл, члан новосадске градске скупштине, и Јован Грујић, уредник листа „Сербски народ“. Тај лист није много читан. Грујић је тип нашег доушника, који седи по кафанама и прислушкује разговоре ("Spione für uns, in Caffeehäusern Geplauder erlauschen“), а после тога предаје нашим власима лажне извештаје о наводним српским заверама против Монархије.
У таквим приликама страдају, како то увек бива, честити људи. Стварно опасни људи по Монархију, међутим, не седе по кафанама и не причају гласно о својим завереничким плановима.
Дајемо хиљаде круна на непотребна шпијунирања ("man gibt auf ganz überflüssige Spionagen Tausende“, стр. 192), а истовремено немамо ниједан српски лист, који би био позитиван у односу на Угарску. У Бачкој као позитивно бележимо нагли пораст мађарског становништва.
Српски свештеници у Угарској су незадовољни, а у Сремским Карловцима су свештеници повезани са радикалима из Србије. У Министарству културе у Пешти немамо ниједног православног службеника, а један протестант-лутеран брине се за послове Српске цркве. Садашњи поглавар Српске цркве зове се Василије Петровић и има седиште у Сремским Карловцима. Он има формат обичног сеоског свештеника и нема никакво образовање ("ohne Bildung“, стр. 192). Такав човек не може да буде митрополит.
Мој утисак после садашњег путовања јесте следећи: да упркос грешака у односу на наше (мисли се на аустроугарске, прим. прев.) Србе, може да се много уради и тако да се грешке поправе. Ево три ствари које ми ваља да урадимо:
1. Митрополити из Сремских Карловаца треба да своје седиште преместe у Будимпешту. Такође и „Матица српска“ треба своје седиште да из Новог Сада премести у Будимпешту.
2. Што се Срба из Угарске тиче, морала би да се успостави боља сарадња између Беча, Будмипеште и Загреба
3. Ваља рефомисати нашу администрацију
Године 1690. под Арсенијем Чарнојевићем из Пећи стигле су српске избеглице и цар Леополд их је населио у јужну Угарску. Следеће године, 1890., биће равно две стотина година, како је хабсбуршка династија Српству дала хлеб.
О тој годишњици разговарао сам са лојалним и нелојалним Србима. И једни и други су ми казали да били радосни када би могли да учествују на тој годишњици ("alle würden mit Freuden an einer Gedenkfeier teilnehmen“, стр. 193). У Будимпешти би могла Угарска академија и влада да организују ту прославу. Тада би наши Срби Косово потпуно заборавили. Тиме бисмо ојачали државну идеју хабсбуршке монархије и то далеко ефикасније него да против Срба употребљавамо полицијске мере.
Са спретним програмом могли бисмо да делујемо на Србе тако да будемо привлачни и за њих.
Беч, 14. јули 1889, Лудвиг фон Талочи
