Да би зауздала NATO, Русији је довољно да - обуздава Сједињене Државе

АМЕРИКАНЦИ ДОБРО ЗНАЈУ КОЈЕ „ДУГМИЋЕ“ ЕВРОПСКИХ ПОЛИТИЧАРА ТРЕБА ДА ПРИТИСКАЈУ

Руске ракетне јединице на полуострву Камчатка

• Нема апсолутно никакве потребе за гомилањем снага и средстава на линији додира са NATO у Европи. Тиме ћемо само ићи наруку онима који су главни носилац антируске ирационалности. Нема потребе да Русија обуздава ни Естонију, ни Литванију, чак ни Пољску, поготово не Летонији која је опустела услед масовне миграције
• Правих објеката обуздавања у Европи има само два, тачније - један и по: САД и Немачка, при чему Немачка само у оној мери у којој је самостална у доношењу спољнополитичких одлука. То јест, не у превеликој
• Чак уопште није обавезно да се САД „обуздавају“ баш у Европи и баш путем повећаног војног супротстављања конвенционалним наоружањем
• Ако америчка елита, чак и у стању у којем је данас, то јест не у најбољем, буде јасно схватала неизбежност преношења конфликта у овом или оном облику на своју територију - то ће бити довољно да се „војне игре“ у Европи ограниче само на сферу пропаганде и периодичних војних демонстрација

Пише: Дмитриј ЈЕВСТАФЈЕВ

        РЕЗУЛТАТИ самита NATO у Варшави, који је одржан у „бункер“ формату, у атмосфери нарочитих мера предострожности, које су деловале нарочито смешно у светлу праве пуцњаве у Даласу, уздигли су војну напетост између Русије и NATO на квалитативно нови ниво.

        Та околност не може да се не примети или игнорише јер ће иза прве одлуке готово сигурне уследите и друге. И никога не би требало да доводе у заблуду ни ритуалне изјаве о тежњи ка партнерству са Русијом, ни релативно мале снаге и средства која је NATO тренутно бацио на „вагу конфронтације“.

        Ми почињено да живимо у новој реалности, и веома је добро што се та нова реалност примакла нашим границама у тако јасној и транспарентној форми. Много би било горе да нам се та нова реалност прикрадала, као 2005-2013. године, уз приче о одговорном партнерству. А ту нову реалност треба прихватати мирно и рационално, мада су, наравно, немачки тенкови с крстовима у балтичким земљама - слика која не може да прође незапажено.

        Рационалан однос према ситуацији диктира неопходност свођења на минимум дестабилизујућих радњи на европском континенту. Европа, то у прошлости пристојно и респектабилно место којим су шетали отмени грађани, сада се претворила у прави заједнички стан, који сваки од оних који у њему живе пали са свог краја у складу са својим могућностима за потпаљивање.

        Руско учешће у том процесу је тренутно сувишно и неправовремено.

        Наравно, потези NATO захтевају одређени одговор, а војни потенцијал који се формира поред наших граница - обуздавање и неутралисање. Питање је само правилног избора главног објекта обуздавања.

        И с тог аспекта нема апсолутно никакве потребе за гомилањем снага и средстава на линији додира са NATO у Европи. Тиме ћемо само ићи наруку онима који су главни носилац антируске ирационалности. Нема потребе да Русија обуздава ни Естонију, ни Литванију, чак ни Пољску, да не говорим о Летонији која је опустела услед масовне миграције.

        Правих објеката обуздавања у Европи има само два, тачније - један и по: САД и Немачка, при чему Немачка само у оној мери у којој је самостална у доношењу спољнополитичких одлука. То јест, не у превеликој.

        Да би се обуздавао NATO, потребно је пре свега - и углавном - обуздавати САД.

        И уопште није обавезно да се САД „обуздавају“ баш у Европи и баш путем повећаног војног супростављања конвенционалним наоружањем. Ако америчка елита, чак и у стању у којем је данас, то јест не у најбољем, буде јасно схватала неизбежност преношења конфликта у овом или оном облику на своју територију, то ће бити довољно да се „војне игре“ у Европи ограниче само на сферу пропаганде и периодичних војних демонстрација. 

        Америчка елита уме да буде ако не паметна, онда урачунљива, када се ради о њеном директном преживљавању и благостању. И она ће умети да пронађе потребне аргументе како би убедила чак и највеће русофобе међу европским политичарима да „смање доживљај“. Добро је што САД тачно знају које „дугмиће“ европских политичара је потребно притискати. И то, судећи по Ангели Меркел, чине без икаквог устезања и сувишне деликатности.

        Јасно је да повећање војног присуства NATO у Европи није пријатно. Али, уз доношење мера информативне личне хигијене и умереног јачања одбрамбених могућности земље у Европи - сасвим је подношљиво. Нарочито имајући у виду да на политичком плану време ради за Русију, а циљ изазивања војне хистерије и јесте да се испровоцирају потези Русије који ће нашкодити позитивним тенденцијама по нас. А боље је да се „обуздавајућа песница“ не налази у Европи.

        Русија је стекла велико искуство асиметричног обуздавања САД.

        Довољно је само отворити архиве од 1940-тих до почетка 1970-тих година, из времена пре постизања војно-стратешког паритета САД и СССР, и прочитати шта тамо пише. А тамо има много интересантних идеја које су актуелне и данас. На пример, као одговор на јачање „источног“ крила NATO, Русија би могла да ојача „источно“ („камчатско“) крило своје одбране, као што је и учињено крајем 1940-тих И 1950-тих година.

        Уместо повећавања војне конфронтације око неудобног и и геополитички бесмисленог „балтичког балкона“, могли бисмо да изградимо „камчатску лођу“, стварајући нашим америчким партнерима додатни обуздавајући фактор. Деловало је тада - деловаће и сада, с обзиром на промењене војно-техничке могућности. 

        То би, узгред, дало подстрек развоју тог региона који је важан за руску државност.

        И то није једина „асиметрична“ варијанта обуздавања NATO.

        Оријентација Русије на обуздавање САД и, у минималној мери, Немачке, ограничавајући се у Европи на позициону одбрану и одржавање стратешке стабилности (размештање снага за прецизно неутралисање објеката америчке ПРО), показаће земљама Европе одакле заиста долази претња свету. Јер, Стари свет поред антируске пропаганде осећа на својој кожи и притисак стварних безбедносних изазова - тероризма, миграције, прекограничног криминала и етничке нестабилности.

        На крају крајева, данашња Европа нема тако много ресурса да би их трошила на пропагандне фетише.

        Русија би требало да води - авај, у понечему жалосни - дијалог са Европом. Али, треба га водити не са владајућим елитама, које у својим одлукама готово у потпуности зависе од Вашингтона, већ са европским јавним мњењем.

        Не треба никоме доказивати да је Русија добра. Са становницима Европе треба говорити о томе да ирационална русофобска хистерија може веома скупо да кошта сваког појединачног Европљанина и да је политика у данашње време исувише озбиљна ствар да би се поверила данашњим европским политичарима.