Погрешне су и опасне фразе типа „бошљевизам је имао хришћанску основу”

РУСКИ ИСТОРИЧАР ПЕТАР МУЉТАТУЛИ: О СВОМ „ОТКРИВАЊУ ХРИСТА” И ЦАРУ НИКОЛАЈУ II (крај)

Ковчези са посмртним остацима императора Николаја и чланова његове породице

• Често може да се чује приговор: не судите — да вам не суде. Али, ми не судимо људима, већ злу којем су служили и које остављају иза себе чак и после своје смрти. Ствар није у томе да се још једном прокуну имена злочинаца. Важно је схватити да је систем који су они изградили, чији су они још увек симбол, коштао Русе небројених несрећа, и то не само физичких, већ и духовних
•  Најстрашније што смо наследили од бољшевизма и што, нажалост, није мимоишло значајан део наше православне заједнице, то је трпељивост према решавању социјалних проблема револуционарним путем. Многи себе сматрају довољно паметним и информисаним да јавно осуђују шефа државе и Његову Светост Патријарха. И више од тога, наслађују се њиховим стварним или умишљеним неуспесима. При чему су тон и стил појединих „православаца”, које користе док пишу и говоре о председнику Путину и Патријарху Кирилу, апсолутно упоредиви са бољшевистичким
• Кажу да је Петар Велики маштао да види резултате својих реформи још за живота. Зато је он невероватно журио да уради што је могао више, и поред заиста великих промена, „окренуо је Русију наглавачке”. Николај II није желео да „окрене Русију наглавачке”, и мислио је о будућем животу свог народа. Револуција, у било ком облику, била му је органски страна. Међутим, руско друштво је живело револуцију и „хранило се њоме”
• Данас, као и 1917. године, стојимо на раскрсници: да ли ћемо се вратити у спасоносни координатни систем, који нам је завештан у светом Јеванђељу, или ћемо остати у координатном систему зла.          У историји Русије први систем је најпотпуније изражен у Императору Николају II, а други — у многобројним зликовцима. Први нас зове у Вечни живот, други – у вечну смрт

Пише: Петар МУЉТАТУЛИ, магистар историјских наука, начелник сектора РИСИ за анализе и процене

          ЧЕСТО чујем од људи који себе називају православцима фразе попут: „бошљевизам је имао хришћанску основу”, „Стаљин је, наравно, био тиранин, али…” (затим следи набрајање „успеха” стаљиновог режима), „добро је што су победили црвени, а не бели”, „само је социјализам својствен руском народу”, «Стаљин је гигант, Столипин — пигмеј”.

          Тим људима не смета што својим речима оправдавају један од најмонструознијих и најзлочиначкијих режима у светској историји, што оправдавају геноцид над руским народом извршен у ХХ веку.

          Зашто ти људи тако говоре?

          Зато што у својој души не прихватају Христа као јединог личног Спаситеља, као Једину Истину, као Једини Закон. Када би прихватали, разумели би да се зло не може оправдати ничим, јер је оно презрено од Бога, празнина.

          Господ је рекао: „Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном” (Отк 3:20). Како Господ може да вечера тамо где се поред светих икона виде портрети ђаволових слугу?

          Често може да се чује одговор: не судите — да вам не суде. Али, ми не судимо људима, већ злу којем су служили и које остављају иза себе чак и после своје смрти.

          Ствар није у томе да се још једном прокуну имена злочинаца. Важно је схватити да је систем који су они изградили, чији су они још увек симбол, коштао наш народ небројених несрећа, и то не само физичких, већ и духовних.

          Најстрашније што смо наследили од бољшевизма и што, нажалост, није мимоишло значајан део наше православне заједнице, то је трпељивост према решавању социјалних проблема револуционарним путем. Међутим, још је Л. А. Тихомиров упозоравао: „Тероризам ће код нас нестати онда када нестане мисао да се делује револуционарним путем”.

          А код нас веома импресиван део православне заједнице, да не говорим о онима који су ван православља, дозвољава себи да дискутује о том путу и чак да га поздравља. Сматрају себе довољно паметним и информисаним да јавно осуђују шефа државе и Његову Светост Патријарха. И више од тога, наслађују се њиховим стварним или умишљеним неуспесима. При чему су тон и стил појединих „православаца”, које користе док пишу и говоре о председнику Путину и Патријарху Кирилу, апсолутно упоредиви са бољшевистичким.

          Ево како се, на пример, обраћа Патријарху извесни „мирјанин РПЦ Сергеј Костевич”: „Због чега ви, господине патријарху, толико мрзите своју паству?”. Наравно да се „мирјанин РПЦ” Костевич може назвати било како, само не православцем.

          Парадокс се састоји у томе многи представници православне заједнице данас могу истовремено да поштују светог Цара-Мученика и буду присталице пада „путиновог режима”.

          Без икакве грађанске, да не говорим о верској, одговорности позивају, осуђују, стављају на стуб срама, па још и уплићу у све то Име Божије.

          Ко од њих се замислио какве напоре улаже данас председник Путин, са таквим окружењем, таквом међународном ситуацијом, таквим историјским наслеђем, таквим друштвеним противречностима — да штити Русију и од побуна, и од глади, и од ратова?

          Ко се замислио до чега ће довести, не дај Боже, „пад Путиновог режима”?

          Упркос свим тешкоћама, ми данас, изгледа, предобро живимо, ако код нас постоје они који осећају носталгију за совјетском влашћу и револуцијама. Да ли хоћемо да се понови оно што је било пре безмало сто година? Јер, тада је такође постојао импресиван слој неодговорних „сањара”, демагога, брбљиваца који су позивали на револуцију, вечито незадовољних потезима Владара.

          Николај II је ступио на престо пун најбољих намера, убеђен у неопходност реформисања друштва уз очување Самодржавља и традиције. У свим сферама државног живота био је иноватор, али еволуционарни, а не револуционарни.

          Кажу да је Петар Велики маштао да види резултате својих реформи још за живота. Зато је он невероватно журио да уради што је могао више, и поред заиста великих промена, „окренуо је Русију наглавачке”. Николај II није желео да „окрене Русију наглавачке”, и мислио је о будућем животу свог народа.

          Револуција, у било ком облику, била му је органски страна. Међутим, руско друштво је живело револуцију и „хранило се њоме”. И то не обавезно друштвеном револуцијом коју прати свргавање државног уређења. Присталица такве је, углавном, било мало.

          Али, друштвена револуција не пада на земљу „као снег на главу”. Она израста из стотина, хиљада малих „револуција”, малих издаја вековних идеала предака, њиховог начина живота, њихових обичаја и, наравно, њихове Вере, погледа на свет и доживљаја света. Рекло би се, па шта је ту страшно?

          Негде нису постили на Велики пост, негде би поновили сплетку о Царској династији, дозволили би клеветање Владара, негде би се предали модерном марксизму, масонерији, вулгарном дарвинизму. Што даље – то горе. Негде би саосећали са терористима „Народне воље”, са Борбеном организацијом есера, мало би аплаудирали убиствима царских министара, а ту је већ два корака од давања личне и финансијске подршке револуцији.

          Корак по корак, руско друштво се удаљавало од Христа и Његових заповести, претварајући Православље у лепи обред, традицију, губећи при томе живу веру.

          Члан Царске династије, Велики кнез Александар Михајлович називао је Свето православље „опасном сектом”. Године 1916. у издању Требника џепног формата био је истргнут део који се односи на Императора. По речима протојереја Валентина Асмуса: „чак и у недрима Светог Синода крчио је себи пут антимонархизам, у овом случају на таласу клерикалног расположења. Управо у томе треба тражити узрок срамотне пасивности Синода у судбоносном фебруару, пре него што се покорно самоликвидирао по налогу нове, „демократске” власти”.

          Почетком ХХ века већи део руског друштва није волео свог Владара. То се може објаснити не личним особинама Николаја II, већ личним особинама представника друштва. То јест, оно није волело у Николају II оно што је некада било својствено њему самом и што је оно умногоме изгубило до почетка ХХ века.

          Видевши у последњем цару такве личне квалитете као што су дубока вера у Бога, самопожртвована љубав према Отаџбини и побожност, оно је имало према њему најнегативнија осећања, јер је само било безбожно, космополитско и порочно. Како је добро приметио протојереј Дмитриј Смирнов: „Владар Николај II и његова породица су својим побожним животом били неми укор оном високом друштву које је живело потпуно другачије”.

          Када говорим о томе, ми уопште не тврдим да је сваки појединачни представник руске елите имао те негативне личне особине. Међу њима је било много честитих људи, укључујући либерално настројене, који су били одани Цару и Русији. Али, генерални тренд, генерално усмерење руског друштва били су управо онакви како сам их описао.

          Владар и друштво су имали различите циљеве: Цар је желео да сачува самобитност Русије, макар и по цену њене значајне модернизације, а друштво је хтело да од Русије „направи” Француску или Швајцарску. Друштво је престајало да воли Цара, а тиме и Русију.

          В. В. Розанов је добро приметио да „ми умиремо из јединог, али озбиљног разлога: непоштовања себе. Ми се, такорећи, самоубијамо”.

          Како су само актуелне те речи данас!

          Незапамћени раст народног благостања пре сто година, који је обележио другу половину владавине Императора Николаја II, доживљаван је од стране либералне елите као „недовољан”, а од стране народа као резултат искључиво сопственог труда.

          Богатство, лака зарада, комфор — све више су постајали циљ не само буржоазије, већ и сељака. Зар то није исто као и данас?

          Али, Николај II није желео политичку и економску модернизацију без јачања светог Православља. Све реформе последњег Владара одвијале су се у светлу православног процвата, слављења светаца, изградње храмова и манастира. Говорити о Николају II ван православног контекста, то значи не разумети ништа о тој историјској личности, не разумети ништа о Русији.        „Николај II — пише А. Н. Боханов — је последњи хришћански Цар у светској историји. Човек и хришћанин су се у њему спојили нераздвојиво. То је изузетан пример моралне хармоније од ванвременског значаја, пример једноставне, високе и неподељене љубави према Богу и Русији”.

          У свом другом делу А. Н. Боханов наглашава: „Без Христа, не не само да се ништа не може разумети у руској историји, већ оно што је најважније — не може се схватити смисао, садржај („онтологија”) саме историје. Без Христа нема ни Русије, ни Царства, ни Империје, ни руске културе, ни руског подвига, ни руског самопожртвовања, уопште нема ничег значајног”.

          Али, то својство личности Николаја II није наилазило на потребно разумевање ни у друштву, ни у већем делу народа, зато што је оно долазило у сукоб са њиховом све већом потребом за физичким благостањем и лаком зарадом.

          Л. П. Решетњиков истиче: „Русија је постајала богато, сито и просперитетно друштво. Али, ма колико то било парадоксално, управо је тај материјални раст био један од главних узрока револуционисања друштва. Многи нису издржали искушења у виду богатства или изобиља, желели су да одбаце строга морална правила, да живе „слободно”, да пођу путем којим су већ кренуле Француска и друге европске земље. Монархија, с њеним духовно-моралним кодексом, који намеће целом друштву, пре свега, моралне обавезе, од којих је прво било да се несебично служи Русији, почетком ХХ века већ је била сметња. Личност Владара Николаја II изазивала је неразумевање и бес”.

          Доктор историјских наука Б. Н. Миронов долази до закључка да жалбе на материјалне тешкоће од стране радничке класе и сељака почетком ХХ века нису биле изазване „њиховом полугладном егзистенцијом, већ тиме што су њихове материјалне и нарочито духовне потребе биле веће од могућности”.

          Б. Н. Миронов наглашава и да је та увереност, „која се граничила са вером”, у односу на Самодржавну власт током дугог временског периода, како предреволуционарног, и још више постреволуционарног, била главни правац деструктивног дискурса. При томе би било погрешно сматрати да је нова „елита”, главни заступник тог дискурса, представљала интересе и чежње народа. Обрнуто, она је наметала народу своје политичке пројекте и фантазије далеке од реалности, нимало не бринући о томе до чега ће они довести и какву цену ће за њих морати да плати тај исти народ, за чије су се „интересе” наводно залагали.

          Дискредитација Владара јесте дискредитација Русије, легализација свег оног безакоња против ње у ХХ веку, део пропагандног рата који се води против Русије до данашњег дана.

          Како исправно пише доктор историјских наука А. Н. Боханов: „Борба за Цара је борба за Русију, борба за историјске корене, за очување (спас) баштине. То је борба за руску културу, пошто је култура, нарочито руска, на својим највећим висинама — одраз везе човека с Богом. И најсветлији пример дубине, преданости и значаја такве везе заувек је постао Николај II”.

          Личност Императора Николаја II, иако не до краја, схватили су многи војници Беле армије, а касније и део емиграције. За то је био потребан Брест-литовски мир, Грађански рат, страшни подрум Ипатјевског дома, живот у изгнанству.

          Управо тамо, у емигрантском Паризу, руски песник, прозаик и преводилац Ј. К. Терапиано написао је ову дирљиву песму: „Пред портретом Цара-Мученика (Слика Серова)»:

          Премда је тегобан живот твој,

          Премда се узаврело срце уморило,

          Да ниси визир спустио свој,

          Да ниси пред судбином духом клонуо!

          Када те олуја поколеба и обори,

          Са својим сумњама ти к Њему пођи

          И поглед пун поштовања усмери

          На Његове неземаљске очи!

          Шта смо ми, са тугом свог јецања,

          Са чежњом због изгнанства свог,

          Наспрам венца Његових страдања,

          Наспрам вечног подвига Његовог!

         Почетком 60-тих година Цезар Голодни, син познатог песника, „славуја револуције” Михаила Голодног, атеиста, крајње рационалан, причао је протојереју Александру Шаргунову да је током рата, када је имао 14 година, са другарима гасио на крововима бомбе са запаљивом смесом. У једној згради у поткровљу на њих је пала однекуд одозго дрвена кутија. Кутија се уз тресак распала, и угледали су велики портрет Императора Николаја II са позлаћеним рамом.

          Дечаке је обузео ужас који им је био неразумљив. Стајали су као опчињени и гледали у портрет. Тамо, у поткровљу, дечака који је васпитан у бољшевистичком духу, одједном је „као муња просветлило сазнање: као у неком чудном калеидоскопу Цар и овај рат, и сав наш живот спојили су се у једно”.

          Гледајући лице Цара, тај дечак је „у тренутку јасно схватио да одмазда постоји”.

          Схватамо ли ми то данас? Нажалост, у веома малој мери.

          Никако да допре до нас да оно што су направили наши преци 1917. године још увек трује данашњи живот, не само наш, већ и целог света. Јер, са падом Православне Русије, с убиством њеног Цара и његове Породице, уклоњен је са овог света Онај који задржава, и зло се, у целој својој разноликости, обрушило на земљу: бољшевици, нацисти, маоисти, Црвени Кмер, Соловки, Аушвиц, Дрезден, Хатињ, Хирошима…

          Да ли је то „случајно” постало могуће тек после смрти руског Цара? Зашто су до 1917. године такве појаве биле апсолутно немогуће, а после 1917. — постале уобичајена појаве?

          „И кад отворих пети печат, видјех под жртвеником душе закланих за ријеч Божију и за свједочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним говорећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи? И свакоме од њих даде се хаљина бијела, и речено им би да почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Отк. 6: 9-11).

          Данас, као и 1917. године, стојимо на раскрсници: да ли ћемо се вратити у спасоносни координатни систем, који нам је завештан у светом Јеванђељу, или ћемо остати у координатном систему зла.

          У историји Русије први систем је најпотпуније изражен у Императору Николају II, а други — у многобројним зликовцима. Први нас зове у Вечни живот, други – у вечну смрт.

          Данас су као никад актуелне речи угледног конзервативца, Столипиновог саборца Н. А. Павлова: „Из таме садашњице и епохе пада друштва и народа, лик Владара Николаја II ће се уздизати све више и више, и постајаће све светлији, пример части, воље, рада и тихе доброте. Улазећи у историју да именом Владаревим као звездом водиљом – за њим ће следити сви који се коначно реше да победе чудовишно зло које је завладало” .

          Лик Христа са трновим венцем гледа у нас кроз портрет Његовог Помазаника. Господ чека наш избор, наше покајање, то јест духовну промену. Само је она способна да Му отвори наше срце, да би Он ушао код нас и вечерао с нама.