Николај II је на лицу имао Небеску обележеност, а Стаљин - срасле прсте

РУСКИ ИСТОРИЧАР ПЕТАР МУЉТАТУЛИ: О СВОМ „ОТКРИВАЊУ ХРИСТА“ И ЦАРУ НИКОЛАЈУ II (први део)

• Једном приликом је мени и млађем брату пришла бака Јекатерина Ивановна. Рекли смо јој да Бог није леп. „Није леп“? - упитала је она. „Сачекајте мало“. Отишла је некуд и вратила се с нечим црним умотаним у црни материјал. Одмотала је и рекла: „Ево га наш Господ Исус Христос“. Било је то нешто блиставо, што се преливало неком дивном бојом. Погледао сам и занемео. Са бакине иконе ме гледао Лик такве дивне Лепоте, такве Љубави, такве Доброте, какве до сада још нисам видео
• Једном сам узео часопис „Нива“ и отворио га негде на средини. Чинило ми се да се сам отвара. Видео сам портрет човека са изузетно лепим лицем, с лицем неке неземаљске лепоте, који је по нечему личио на онај Лик Христа на бакиној икони... Испод портрета је био натпис: „Његово Императорско Величанство Владар Император Николај Александрович. За десетогодишњицу владавине“
• Парадоксално, али монструми ХХ века, Лењин, Троцки, Стаљин, Хитлер, Мао Цедунг, Пол Пот, који су пролили мора људске крви, нису били толико одбацивани у совјетском друштву као убијени са својом Породицом, добри и милостиви Владар, који је кардинално побољшао благостање свог народа и који је канонизован крајем ХХ века
• Протојереј Александар Шаргунов је написао: „На лицу Цара је благодат Божанског спокоја. Гледајући Његову фотографију, можеш да се смириш... Цар је сачувао дечији дух, чистоту. Цар је сачувао стидљивост, као да му је непријатно што има власт над људима. То је Божанска обележеност, коју је сачувао до краја“
• Када гледам портрет Владара, и ја се замислим: зар је вредело свргнути и зверски убити Цара - Божијег помазаника да би се у замену добили прави демони, који као да су намерно били обележени физичким недостацима. Прво је био „привремени“ Керенски с једним бубрегом, затим мали ћелави Лењин који није умео да изговори „р“, заједно са „вечно успаљеним“ епилептичарем Троцким, затим богињави Стаљин, са сраслим прстима и сасушеном руком, затим Хрушчов, који је, као свиња, од главе до пете био покривен брадавицама?

Пише: Петар МУЉТАТУЛИ, магистар историјских наука, начелник сектора РИСИ за анализе и процене

 

        МАРТОВСКИ дан 1988. године. Град се још звао Лењинград. Имао сам 18 година. Тог дана сам решио да се исповедим први пут.

        Прилазим величанственој Спасо-Преображенској саборној цркви Преображенског царског гардијског пука, окруженој топовима. Те топове је Император Николај Павлович одузео побеђеним Турцима и Пољацима. У тој цркви сам био и раније.

        Први пут с оцем када сам имао највише шест година. Тада су ме запањиле плава купола и златне звезде на њој, светло које се прелива испод куполе, као и то што није било народа.

        Служена је вечерња служба. Једна девојка је клекла. Ја питам оца: „Зар млади верују у Бога“? „ - Верују“. Још увек се чудим како је у мојој глави настало то питање, код нас у кући нико није водио атеистичку пропаганду. Породица је била, како се данас уобичајено каже, неуцрквљена (нисмо били активни верници), али љубав и поштовање према Православљу нико није скривао.

        Сећам се како смо мали брат и ја разгледали старинске репродукције икона у једној књизи из наше велике библиотеке.

        Кад смо били мали, ликови на иконама деловали су нам смешно, непропорционално. Причали смо о њима и констатовали да су смешни.

        Једном приликом нам је пришла покојна бака Јекатерина Ивановна. И њој смо поновили да Бог није леп.

        „Није леп“? - упитала је она. „Сачекајте мало“. Отишла је некуд. После извесног времена вратила се с нечим црним што је било умотано у црни материјал. Одмотала је тај материјал.

        „Ево га наш Господ Исус Христос“ - рекла је, показујући нам нешто блиставо, што се преливало неком дивном бојом. Погледао сам и занемео, смех је сам нестао с мојих усана. Гледао ме је Лик такве дивне Лепоте, такве Љубави, такве Доброте, какве ја до сада још нисам видео.

        Мој брат је такође заћутао и гледао у Бога.

        Бака је очигледно схватила да смо посрамљени и, заврнувши икону у црни сатен, тријумфално ју је однела у своју собу. Она своје иконе није излагала, већ их је држала у орману у црном сатену.

        Касније се испоставило да је то био благослов њеном оцу Ивану Михајловичу Харитонову од родитеља на дан венчања.

        Касније сам много пута гледао ту икону, необичну с аспекта иконописа, у скромном сребрном раму, али ниједна друга икона, чак ни оне најпознатије и најпоштованије, украшене златом и драгим камењем, нису на мене оставиле такав утисак као та коју сам видео у детињству.

        У детињству сам имао прилику да други пут доживим слично искуство. Имали смо часопис „Нива“ из 1904. године, уосталом, имамо га и данас. Ја сам волео да пресликавам различите ратне сцене, којих је у тој „Ниви“, посвећеној руско-јапанском рату, било прегршт.

        Једном сам узео „Ниву“ и отворио је негде на средини. Чинило ми се да се сама отвара. Видео сам портрет човека са изузетно лепим лицем, с лицем неке неземаљске лепоте, који је по нечему личио на онај Лик Христа који сам видео на бакиној икони. Највише су привлачиле пажњу његове очи које су истовремено с љубављу и тугом гледале право у душу. Испод портрета је био натпис: „Његово Императорско Величанство Владар Император Николај Александрович. За десетогодишњицу владавине“.

        Парадоксално, али монструми ХХ века, Лењин, Троцки, Стаљин, Хитлер, Мао Цедунг, Пол Пот, који су пролили мора људске крви, нису били толико одбацивани у совјетском друштву као убијени са својом Породицом, добри и милостиви Владар, који је кардинално побољшао благостање свог народа и који је канонизован крајем ХХ века.

        Поредећи све стварне и тобожње успехе комунистичког режима у привреди и социјалној сфери са 1913. годином, то јест врхунцем процвата Империје, совјетски уџбеници су се утркивали да прогласе Русију Николаја II „слабом“, „заосталом“, „трулећом“.

        Током целог совјетског времена име убијеног Цара било је забрањено помињати. У Лењиново и Стаљиново време за држање његовог портрета могло се доспети и у логор, па чак и бити стрељан.

        Током хапшења оца Павла Флоренског 21. јануара 1928. године, приликом претреса у његовим просторијама пронађена је фотографија Владара. То је једино што су конфисковали припадници Државне политичке управе при Народном комесаријату унутрашњих послова.

        На њихово питање какво је његово мишљење о Цару, Флоренски је одговорио: „О Николају II имам добро мишљење, и жао ми је човека који је по својим намерама био бољи од других, али који је имао трагичну судбину на царском престолу“. Ретка храброст у оно време!

        И. Л. Солоњевич се присећао да му је један немачки левичар признао да је 1920-тих година у СССР видео портрете Владара сакривене у кућама иза икона.

        У време Хрушчова и Брежњева за исто то „дело“, држање и тим пре јавно излагање портрета Владара, стрељање више није претило, али јесте кривична одговорност за „антисовјетску агитацију и пропаганду“.

        Антикварницама је било строго забрањено да примају од становништва чак и разгледнице с царском породицом, књиге и часописе с њеним сликама. Власти су знале шта раде.

        Касније сам много пута чуо од најразличитијих људи да су почели да верују у Бога када су видели фотографије светих Царских мученика.

        Како је тачно писао протојереј Александар Шаргунов: „На лицу Цара је благодат Божанског спокоја. Гледајући Његову фотографију, можеш да се смириш. Да, Царево лице говори само за себе. Оно је блажено, оно је просветљено. Оно је пуно највише племенитости. Цар је сачувао дечији дух, чистоту. Цар је сачувао стидљивост, као да му је непријатно што има власт над људима. То је Божанска обележеност, коју је сачувао до краја.

        Та изузетна природност Царске породице изражена је на фотографијама. Нико од њих није имао ништа глумачко. Нема лукавства на лицу, директан поглед - зато су та лица иконописна, сама по себи. Упореди портрет Цара и било којих других државних функционера. Не само неких нових Черњенка, Черномирдина и Чубаиса, већ и свих западних познатих владара, попут Черчила, Рузвелта или Де Гола. Постоји обележеност одозго на лицу Цара.

        Покажи Царево лице детету, и оно ће благотворно деловати на његову душу. Деца осећају срцем - њих не можеш да превариш. И ма шта се догађало, жива је још увек дечија душа руског народа. Дечије постоји на иконама, и Царево лице у том смислу има нешто заједничко са ликом Христа. Лице које је поверљиво према Богу и људима. Веома је важно видети да је то руски Цар, који је владао код нас. То је Цар којег су убили. И то је Цар који је заиста могао да има другачије односе с народом“.

        Усађивање у народну свест искривљене, лажне представе о Владару требало је да легитимизује насилно преузимање и држање власти од стране совјетско-партијске клике, да оправда злочин у Јекатеринбургу који је починила.

        Клика је схватала да враћање истините представе о Николају II у народну свест прети рушењем њихове власти. Сувише је страшна и опасна била истина о Владару за те узурпаторе, сувише страшна и опасна је била за њих истинита представа о Цару, кога су они називали „слабим“ и „крвавим“, али чији је „култ“ наставио да живи у народу, превелики је био контраст између царске епохе, с њеним процватом и истинском слободом, и њихове револуционарне епохе, епохе геноцида, глади, грађанског рата, тоталне пљачке, затвора и концентрационих логора.

        Осим тога, комунистичка „елита“ је мрзела Николаја II и зато што је он био оличење света који јој је био потпуно туђ и непријатељски.

        Мржња коју је осећао и још увек осећа према Николају II добар део духовних, па и директних наследника цареубица и џелата нема никакво рационално објашњење. Та мржња је стара и свеобухватна, и није Владар њен главни објекат. Јер, његови живот и смрт су последица верности Христу и подражавање Његовом Васионском Подвигу.

        Император Николај II је волео Христа Спаситеља више од свог земаљског живота.

        Данас је, поред свесног одбацивања последњег Цара, веома распрострањено неразумевање његових дела, која се неким људима чине као одраз слабости или недалековидости.

        Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов) је, називајући последњег Владара једном од „најдивнијих личности у историји Русије и у историји Руске цркве“, истицао да је „управо зато он осуђен на неразумевање, па чак и на мржњу према њему, али више на неразумевање. Људи не могу да схвате какав је то био подвиг, какав је то био човек. Не могу да схвате ниво његове самопожртвованости. Јер, он се лишио свих венаца: и венца победника у рату, и венца великог устројитеља Руске земље, и венца црквеног делатника, свих венаца, и Царског венца, остао му је само један венац - венац мученика. Али, за Господа је то био главни резултат његовог живота“.

        Међутим, многи не схватају зашто је тај „венац мученика“ већи од царског венца и зашто га се Цар одрекао.

        Често може да се чује: „Да је на месту Николаја II био Александар III или Стаљин, е онда би…“!

        Практично једновековна идеолошка обрада од стране милитантног материјализма није била узалудна, и схватање жртве у Име Божије, у Име Христово, које је било толико јасно и које се само по себи подразумевало код наших предака, у данашње време је за велики број људи далек и нејасан појам. Чак и међу многим православцима који славе Искупљујући Подвиг Спаситеља, који је добровољно пристао да буде разапет на Крсту, неретко се сусреће неразумевање христоподражавајућег подвига Његовог Помазаника.

        Често се сетим речи Бернарда Шоа о Француској револуцији: „Није требало одсецати главе не само свештеницима и несрећним маркизима, већ ни мишу, да би се предала власт хуљама и шпекулантима“.

        Када гледам портрет Владара, и ја се замислим: зар је вредело свргнути и зверски убити Цара - Божијег помазаника да би се у замену добили прави демони, који као да су намерно били обележени физичким недостацима.

        Прво је био „привремени“ Керенски с једним бубрегом, затим мали ћелави Лењин који није умео да изговори „р“, заједно са „вечно успаљеним“ епилептичарем Троцким, затим богињави Стаљин, са сраслим прстима и сасушеном руком, затим Хрушчов, који је, као свиња, од главе до пете био покривен брадавицама?

        Зар је вредело рушити хиљадугодишњу државу, која је била у невероватном развојном замаху, богату и ситу, да би се путем експеримената, који су коштали милионе живота, створио одвратни хибрид с огромном територијом, готово једнаком са територијом бивше Империје, али из неког разлога подељеном на 15 „независних“ делова („република“), са губиташком привредом, свеопштим дефицитом и лажљивом безумном идеологијом?

        При чему су главне победе и успехе у совјетском периоду остваривале генерације рођене или васпитане на идеалима Хиљадугодишње руске цивилизације. Нису бољшевици смислили самопожртвованост, племенитост, патриотизам, добродушност руског народа. Обрнуто, они су имали потпуно супротна својства. Али, догодило се тако да без тих народних својстава большевици, упркос свим њиховим напорима и геноциду над целим слојевима становништва, нису могли да управљају земљом.

        Богоборци су прво покушавали да физички униште Цркву и свештенство, идеју једног Бога генерално, не само код православаца, иако су они страдали највише, већ и код муслимана, а и код будиста, и код јудаиста.

        Међутим, 1941. се испоставило да ће настављајући отворену борбу против Бога бољшевици неминовно изгубити власт, и они су били приморани да се обрате за помоћ Цркви. Али, не задуго - већ крајем 40-тих - почетком 50-тих година прогони су настављени, достигавши кулминацију у периоду владавине Хрушчова. Ипак, то су били последњи прогони совјетске власти против Православља: у августу 1991. године она је пала, и почело је друго крштење Руси, како је касније назвао то време Свети Патријарх Алексиј II.

        Међутим, та црквена ренесанса није могла да настане ни на чему. Он је била могућа захваљујући томе што су стотине хиљада људи, и мирјана, и свештеника, у годинама љутог атеизма, ризикујући својим животом и слободом, сачували верност Христу и Православљу.

        Крстити се, крстити децу, ићи у храм Божији, све је то било - исповеднички подвиг.

        Када сам ја дошао у цркву, тај подвиг се од мене није тражио. Ја сам желео да будем са Спаситељем и Његовим свецима, да будем православац.

        Са 10 година сам прочитао Јеванђеље и заволео Христа. Приповедања о Његовим страдањима и смрти на крсту нису за мене била неке апстрактне приче, већ стварни догађаји, који су се догодили данас, а не пре 2.000 година.

        Главна светиња Свето-преображенске саборне цркве, у којој сам примио свету Тајну крштења, јесте чудотворна икона Спаса Нерукотворног, која је пратила Императора Петра Великог током Полтавске битке и била је код узглавља његове самртне постеље.

        Лик Спаситеља гледа са ње право у душу, остављајући утисак да у њој види све: добро, лоше, скривено и очигледно. Он на тој икони изгледа потпуно другачије него на оној коју сам видео у детињству код баке.

        Спаситељ је овде у венцу од трња, пред Распећем, његов Лик је окружен потпуним бескрајним мраком. Али, управо зато Лик Господа тако привлачи поглед. Бог и човек остају један на један, без сведока, без анђела-посредника, без светаца-богомољаца. Бог и твоја савест.

        Христос је победник мрака. Христос је једина узданица. Како је данас то нама, Русима, важно да схватимо!

        Све што је са Христом је живот, све што је без Христа - смрт.

        „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт. 11, 28).

        А ми никако да дођемо к Њему, никако да узмемо Његов јарам и Његово бреме. Стално Му тражимо замену у разним идолима и идолчићима, никако да одбацимо зло, као решење за наше проблеме.

        Идемо у храм, где приносимо бескрвну жртву Христу, а потом с паметним изразом лица дискутујемо о „успесима“ и „благотворности“ дела његових прогонитеља, чувамо тим прогонитељима споменике, улице и чак градове!

         (следи други део)