Можда ће се неки опаметити тек када директори наших школа буду са пиштољем долазили на посао

А СТАРИ ЊУЈОРШКИ ЈЕВРЕЈИ СУ МИ ПРИЧАЛИ ДА ЈЕ 70-ИХ БИЛО ГОРЕ:

ДА СУ ЈЕДНОМ НЕДЕЉНО ИМАЛИ УБИСТВО...

• Велики део светске кинематографске класике посвећен је етничким мафијама, активним на територији САД, мафијашким групама на Сицилији, у Шпанији, или на територији Аустралије. Непрестани „Кумови“, „Добри момци“, „Сивила“... Али, кад боравиш у Америци, схватиш да су ти њихови филмови - реалност, да они у њима живе
• На Сицилији полицајци стоје на улицама и изгледају тако као да се свега плаше. Као да су ухватили средњошколца, обукли му униформу и рекли: - „Стани ту и не мешај се ни у шта или ћемо ти прсте поломити један по један!“ - „Можда је боље да одем кући, а?“ - „Стој ту, рекли смо ти“. Тмурни су и професори универзитета, студенти и студенткиње. Такве студенте нисам видео нигде у свету!
• И у мом родном Нижњем Новгороду је пре 10 година кавкаска мафија контролисала пијацу, три петине проститутки, све ресторане, покер апарате и полицијску станицу... Али, тамо више нема ништа од наведеног. Нема апарата, нема проститутки, ни арогантних момака у кожним јакнама, ни дежурног у станици полиције који константо ослобађа своје. Руски полицајац, чика Васја, иако нимало не личи на Микелеа Плачида или Бруса Вилиса, успео је да поправи ситуацију. Нисам приметио када је то урадио, а и даље ми није баш јасно како је то успео
• Чика Васја, опрости нам: не ценимо те довољно. Али, поправи и све остало, молим те. А ти, драги читаоче, испричај ми сто прича о томе како ујка Васја лоше ради - верујем, да таквих прича имаш на гомиле. Само, тебе би требало послати у црначки гето, драги читаоче. И твоју децу би требало уписати у школу, какве постоје у тим гетима, где директор Џејмс Белуши на посао долази са пиштољем за појасом. Тада би ваљда могао да упоредиш!

Пише: Захар ПРИЛЕПИН

 

        РУСИ немају баш развијен, назовимо га тако, апарат за упоређивање.

        Након одгледаних стотина и хиљада производа холивудске продукције, Руси не могу да не изведу неке једноставне закључке.

        Тешко да некоме треба објашњавати да је велики део светске кинематографске класике посвећен етничким мафијашким групама, активним на територији САД, мафијашким групама на Сицилији, у Шпанији, или на територији Аустралије, и тако даље и тако даље.

        Непрестани „Кумови“, „Добри момци“, „Сивила“ - све их је више сваке године. Толико смо тога гледали да би од листе наслова филмова о мафији у протеклој деценији могла да се састави подугачка колумна у новинама.

        Цела Русија је, док сам одрастао, плакала је због „Комесара Катанија“ са Микеле Плачидом у главној улози; мојим вршњацима магично је деловао филм „Обрачун у Малом Токију“ са Долфом Лундгреном и Брендоном Лијем; недавно сам одгледао филм „Брат“ (за руско тржиште „Брат јакузе“) Такешија Китана - о сукобу јапанске и италијанске мафије у Њујорку (заплет Китановог филма наш Балабанов је позајмио за свог „Брата“).

        А колико је тек филмова снимљено о црним гангстерима, о трговини дрогом коју они контролишу у сваком америчком граду и о свакаквим њиховим догодовштинама?

        Имам колекцију филмова репера и бившег дилера дроге, а од недавно све више и глумца, 50 Cent-а, у кога је на почетку његове каријере, испаљено шест метака, али, као што знате, није убијен - тако да су сви његови филмови само о томе. И покојни култни репер Тупак Шакур (који је убијен у обрачуну, ако нисте упућени) - има исту филмографију.

        Шта тек рећи о филмовима о латиноамеричкој мафији?

        Или о филмовима о руској мафији у Њујорку и руским гангстерима у Лондону? Ко се од нас није смејао - потпуно, уосталом, уверљивим - портретима бесмртних бивших руских војника у филмовима Гаја Ричија?

        Када сам својевремено допутовао на Сицилију, одмах сам се, како се каже, већ са степеница, нашалио, да је сваком Русу прва асоцијација на ово место - мафија.

        Нико од оних коју су ме дочекали није моје речи схватио као шалу, нажалост. Да, рекли су, то је колосалан проблем. Ми, рекли су ми становници Сицилије, ништа поводом тога не можемо да урадимо.

        Помислио сам: бедак, шала није успела.

        Међутим, за вечером су ми испричали да су недавно имали „празник за целу Сицилију“.

         „А то је?“ - заинтересовао сам се.

        Испоставило се да је пре неколико година, скоро пре десет, мафија убила ћерку једног локалног полицајца и да је након готово бесконачне истраге један од представника мафије ипак изведен пред суд. Још није био осуђен, али су се надали да ће највероватније отићи у затвор.

        „Па то је успех“, - помислио сам суморно.

        Радио сам 6 година у органима унутрашњих послова Русије, имали смо сукобе - у најмрачнијим 1990-тим годинама - са свим гангстерима, тајкунима и мафијашким босовима у нашем региону, али да некоме падне на памет да убије ћерку полицајца?!?

        Не сећам се ничег сличног; чак ни наговештаја нечег таквог се не сећам.

        Атмосфера на Сицилији је, већ за вечером сам то схватио, заиста декадентна.

        Полицајци који стоје на улицама - изгледају тако, као да се свега плаше. Као да су ухватили средњошколца, обукли му униформу и рекли: - „Стани ту и не мешај се ни у шта или ћемо ти прсте поломити један по један!“ - „Можда је боље да одем кући, а?“ - „Стој ту, рекли смо ти“.

        Тмурни наставници на универзитетима, студенти и студенткиње, које је немогуће ни стићи, ни насмејати, као да су притиснути нечим што је изван мог схватања. Такве студенте нисам видео нигде у свету!

50 Cent

        Када ме је судбина неколико пута одвела у САД, где сам дуго остајао и путовао, схватио сам: да све, што се приказује у филмовима с 50 Cent-ом и Тупаком о становницима црних гета, и све што се види у филмовима са Данијем Трехом (Мексиканац, бивши гангстер, вероватно га се сећате по епизодама из Тарантинових филмова) - није филм, то је апсолутна реалност, живот.

        Италијанска мафија, латиноамеричка мафија, јапанска мафија, кинеска мафија - то су ствари које, дошавши у одређене рејоне, можете видети својим очима.

        Додуше, причали су ми стари њујоршки Јевреји: када смо се овде доселили 1970-их, било је много теже - једном недељно је било убистава, пуцњава у центру града мало кога је могла да изненади.

        „Па - мислио сам нежно - ђаволи сте ви: никакве вести о томе нисте достављали у СССР, а нереди су вам били на улицама - а колико је било окршаја у Москви и Лењинграду те 1975. године!“

        Међутим, чињеница је да у последњих 40 година, практично никакви проблеми са мафијом нису решени у САД. Мафија постоји, мафија неће нестати - десетине различитих етничких мафија раде своје прљаве радње. И црна гета, такође постоје - то су гета, у која, као што се види у одличним америчким причама Едуарда Лимонова, не залази полиција, јер тамо није пожељна.

        Сећате ли се како су у једном од филмова „Умри мушки“ Бруса Вилиса поставили у црначком кварту са плакатом „Мрзим црнце“?

        По радњи филма, Брус са таквим плакатом - у Њујорку - не би преживео ни два минута. А шта би било да у Москви постоје рејони у којима полицајац дође са плакатом „Мрзим Азере!“ - да ли би и њега убили после два минута?

        Не, зато што данас таквих рејона нема у Москви. Ни у Петрограду. Нема их ни у Нижњем Новгороду.

        А до јуче их је било.

        Почео сам да радим у Министарству унутрашњих послова, да будем прецизнији, ОМОН-у (спацијалци, интервентна), 1995. године.

        Рејон Нижњег Новгорода, у којем се налази пијаца, био је потпуно под контролом дошљака са Кавказа. Тамо су постојале њима подређене проститутке, тамо су трговали својом вотком, својом дрогом, свим својим, укључујући и ватрено оружје. Имали су своје чиновнике, а у локалној полицијској станици - њихови етнички саплеменици били су на дужности, чак је и заменик шефа одељења такође био њихов.

        У вечерњим сатима у близини локалних таверни стајала је гомила младића у кожним јакнама и шпицастим ципелама: чак ни најгори локални хулигани нису смели да се петљају са њима.

        Нисам имао никакве сумње да је цела ова ситуација - вечна, да је - непоправљива.

        Стигавши у Москву и одлазећи на подручје „Три железничке станице“, видео сам исто то: стотине тезги, стотине проститутки, фалсификована вотка - необријане, арогантне, живахне газде целе те ситуације. Полицијске патроле су на неприродан начин заобилазиле младе Кавказце који су се ту окупљали и стражарили.

        Улазећи у еру благословеног капитализма и дивних буржоаских вредности, истовремено смо се преселили на Сицилију, у свет Тупака и 50 Сеnt-а, у бесконачне сукобе између Малог Токија, Малог Јеревана, Малог Бакуа и тако даље.

        Након 5 година рада у ОМОН-у, и после повлачења 1999. године, признајем, нисам регистровао, када се све горенаведено одједном променило.

        Недавно сам у аутомобилу слушао последњи албум руског репера Гуфа (својевремено је лежао у затвору због трговине дрогом) и, насмејао сам се, схвативши из рефрена, да сви његови дилери, искусни нарко трговци - робијају.

Гуф

        Гуф је био веома изненађен овим околностима и стога, између осталог, информише слушаоце о својим бившим колегама за ширење забрањених средстава:

        „... не сећам се међу њима сиромашних!

        Дротови не узимају мито - они имају неки нови трик“.

        Гуфова песма ме је навела на размишљање.

        Ако данас одем у тај рејон, где је до пре 10 година кавкаска мафија контролисала пијацу, три петине проститутки, све ресторане, покер апарате и полицијску станицу истовремено - тамо више нећу видети ништа од наведеног. Нема апарата, нема проститутки, ни арогантних момака у кожним јакнама, ни дежурног у станици полиције који константо ослобађа своје.

        Руски полицајац чика Васја, ни мало не личећи на Микелеа Плачида или Бруса Вилиса, успео је да поправи ситуацију. Нисам приметио када је то урадио, а и даље ми није баш јасно како је то успео.

        Наравно, у неком облику и даље постоје и етнички криминал, проституција, и подземни коцкарски клубови - али све је то, чак и у статистичком смислу, смањено неколико пута, на десетине пута, и што је најважније: не подсећа више ни на Сицилију, ни на црначке квартове, ни на латиноамеричке фавеле, ни на подручје „Три железничке станице“ у Москви из, не тако далеке, 2005. године.

        Не подсећа! И не треба чак ни расправљати о томе: јер глупо је оспоравати очигледно.

        Не баш поштени и не баш доследни људи, који хвале Сакашвилија што је брзо реформисао рад полиције у Грузији, неће ни једну добру реч да кажу о томе шта се овде догодило.

        У Русији су, између осталог, проблеми били сто пута већи - Русија је огромна земља у којој постоји циркулација небројеног новца, овде је најлакше било купити оружје - све до митраљеза или бацача граната, па чак и тенка.

        И онда? Где је захвалност? Где је барем један чланак у њиховој хваљеној либералној штампи на ову тему?

        Да ли сте икада приметили да по руским улицама не шетају гомиле прљавих патролџија, као пре 20 година? Управо тако, не шетају јер нису потребни!

        Да ли сте приметили да саобраћајци не узимају мито већ неколико година? Не узимају што су се једноставно одучили од тога. Посебно у поређењу са оним колико су узимали раније. Сада их је малтене тешко и видети.

        Неко ће коначно рећи хвала полицајцу чика Васји, јер више не живимо у простору филма „Жива мета“, у којој нас посећују људи из филма „Црвено усијање“ и што су сви они заједно послати у просторе филма... да, у њихове стотине и хиљаде филмова које је тешко и набројати.

        Каквим очима сте раније гледали те фимове? Да ли схватате, да вас је чика Васја избавио такве реалности?

        Чика Васја, опрости нам: не ценимо те довољно.

        Али, поправи и све остало, молим те.

        Само имај у виду: ми ти ни за остало нећемо рећи хвала.

        Надамо се да ти и не очекујеш никакву захвалност.

        А сада хајде, драги читаоче, испричај ми сто прича о томе како ујка Васја лоше ради - верујем, да таквих прича имаш на гомиле.

        Тебе би требало послати у црначки гето, драги читаоче. И твоју децу би требало уписати у школу, какве постоје у тим гетима, где директор Џејмс Белуши на посао долази са пиштољем за појасом.

        Тада би ваљда могао да упоредиш.

        Превео: Срђан Ђорђевић