Алексијевич тврди да је у Москви избачена из таксија кад је признала да није православка

У РУСИЈИ НАГРАДУ „НАЦИОНАЛНИ БЕСТСЕЛЕР“ ДОБИО СЕРГЕЈ НОСОВ

ЗА РОМАН „ВЕЛИКЕ ЗАГРАДЕ“

Светлана Алексијевич

• Светлана Алексијевич у интервјуу једном шпанском листу тврди, поред осталог, да је за три дана проведена у Москви наводно стигла да присуствује молебану у славу нуклеарног оружја и да види како козаци с нагајкама терају публику од позоришта у којем је игран комад Набокова
• Књижевну награду„Руски Букер“ добио је млади и пун снаге писац Александара Сњегирев  за роман „Вера“

Пише: Вадим ЛЕВЕНТАЛ, писац и публициста                

        ГЛАВНИ књижевни догађај у 2016. години била је, несумњиво, додела Нобелове награде Светлани Алексијевич.

        А исцрпно образложење за доделу те награде био је интервју добитнице шпанском листу у којем је говорила о три дана проведена у Москви, током којих је Алексијевич наводно стигла да присуствује молебану у славу нуклеарног оружја, да види како козаци с нагајкама терају публику од позоришта у којем је игран комад Набокова, а уз то су је избацили из таксија када је рекла да није православна.

        Њена мантра о ропској природи руског народа могла се чути и у овом интервјуу, као и у свим другим, чак и у говору поводом добијања Нобелове награде, у којем је иронични цитат из књиге Максима Горког био представљен као стварни разговор који је ауторка једном чула, а цитат из комедије Гајдаја - као руска народна мудрост.

        Престоничке књижаре известиле су о невероватном расту продаје књига Алексијевич: Док је раније купована једна њена књига месечно, сада је за месец дана продат цео тираж од хиљаду примерака.

        Али, да причамо о нечем добром.

        Награду „Национални бестселер“ - само Бог зна да ли је последњи пут додељена - добио је Сергеј Носов за роман „Велике заграде“, и то је, без сумње, најбољи роман на руском језику током целе 2015-те године. Лако написана, весела прича о оснивачком конгресу савеза мађионичара и извођача трикова са две ружне смрти и тајанственим дневником једног од погинулих је, иако наизглед једноставна, заправо је - дубока и сложена књига о томе како се из хаоса и глупе свакодневнице на чудесан начин рађа оно што по старински називамо „смислом живота“.

        Крајем године изашла је документарна књига Леонида Јузефовича „Зимски пут“ - о једној епизоди Грађанског рата на Далеком истоку - књига која ће се читати и у наредним деценијама, у којој се кроз сукоб белог генерала Пепељајева и црвеног официра Строда објашњава механизам ни мање, ни више, него целе руске историје.

        Најважнија преведена књига је „Капитал у XXI веку“ Томаса Пикетија, књига која на незапамћено великом броју података истражује механизме функционисања друштвене неједнакости у свету и коју треба да прочита свако ко жели да убудуће, без ризика да буде исмејан, дебатује о социјалној правди и ефикасним економским моделима.

        Кратко ћу поменути тек издати „Кристал у провидном оквиру“ Василија Авченка - сјајна документарна књига о Далеком истоку од аутора „Десног волана“, дебитантску књигу Марије Панкевич „Хормон радости“ - први текст на руском језику о женској „зони“, и роман Ане Матвејеве „Завидни осећај Вере Стењине“ - књигу написану са стандардним за ту ауторку укусом, тактом и осећајем за меру.

        „Велика књига“ (руска национална књижевна награда) је, колико разумем, са све три награде покушала да створи утисак колективне Алексијевич, а „Руски Букер“ је обрадовао изабравши младог и пуног снаге Александра Сњегирева - његова „Вера“, по мом мишљењу, има недостатке, али тај роман је, несумњиво, био најбољи од онога што је ушло у ужи избор.

        Година књижевности није имала тако лошу жетву књига, књижевност је, по речима Мајаковског, најпоганија ствар - постоји, па постоји.

        У то име ћемо и попити у новогодишњој ноћи.

        И за то да следеће године не буде горе.