Историјска Русија је победила и „беле“ који су срушили цара и „црвене“ који су створили СССР

РУСИ УОЧИ 100-ГОДИШЊИЦЕ СВОЈЕ ДВЕ РЕВОЛУЦИЈЕ - ФЕБРУАРСКЕ И ОКТОБАРСКЕ

Пише: Владимир МЕДИНСКИ, министар културе Руске Федерације, доктор политичких наука, професор МГИМО

• Понекад се може прочитати да су „цара енглеским новцем збацили агенти Антанте“ или да је „Лењин немачким новцем подигао револуцију“. Зар се заборавило колико милијарди долара је са Запада „донето“ на кијевски Мајдан? А колико је тек уложено у демонстрације против Путина на Болотном тргу у Москви?
• „Црвени“ и „бели“ су субјекти једног те истог немира на (како је изгледало) рушевинама историјске Русије. Заједничко им је неприхватање монархистичке Русије. Зато Грађански рат није био сукоб између револуционара и конзервативаца, већ сукоб између субјеката превирања, који су имали различите планове за будуће устројство распалог Руског царства
• Бољшевици су радили да утврде државу и зауставе конфузију и допринели су да из Грађанског рата, који је почео у распарчпаној земљи са урушеним институцијама државне власти, проистекне исто тако јединствена Руска држава, само што се овај пут звала Совјетски Савез. Безмало у истим границама
• Умногоме захваљујући томе, на страни бољшевика је била и већина појединаца и читавих институција предреволуционарне Русије. Током Грађанског рата за „црвене“ се зато борило више официра царске војске, него за „беле“
• Ко је победио у грађанском рату у Русији после две револуције 1917. године? Парадоксално, али је победила трећа страна, која у грађанском рату није ни учествовала. Подбедила је - историјска Русија. Иста она Русија, која је постојала хиљаду година пре тих револуција и која ће наставити да постоји. Зато смо сви сведоци како самоуверено своја права данас враћа та  Русија

        САДА је новембар 2015. године. Што значи, природно и актуелно питање за нас је: још један, предстојећи јубилеј - 100-годишњица револуције.

        Владимир Владимирович Путин је подржао идеју изградње споменика Помирења на Криму - управо на месту где је завршен Грађански рат.

        Зашто је овај рат и данас актуелан и зашто га треба спомињати?

        Ствар је о помирењу у нашим главама.

        Такозвано „тешко“ питање Руске револуције 1917. године у суштини је проистекло из спекулативних тумачења чињеница, које се користе у актуелној идеолошкој борби. Ове спекулације крајње отежавају реално разумевање историје и судбине Отаџбине.

        Сваку чињеницу треба посматрати из различитих углова.

        Нама говоре да је царство Романових деградирало, да се економија није развијала. А шта у ствари видимо?

        Видимо раст индустрије - баш у време владавине Николаја II - није ни чудо што је совјетска статистика све до времена Брежњева наводила привредне показатеље СССР „у поређењу са 1913. годином“.

        По укупној индустријској производњи, Русија је 1913. године заузимала 5. место у свету, иза Француске, Немачке, Сједињених Америчких Држава и Британске империје (која се у то време протезала на пола света). По дужини пруга - 2. место у свету а 1. место - по темпу њихове изградње. По неким ставкама извоза пољопривредних производа - заузимала је апсолутно светско лидерство. Где је онда ту деградација?

        С друге стране, брз развој индустрије у николајевском периоду суочио се са веома ниском стартном позицијом на крају XIX века.

       „Зато - и при таквом темпу развоја - наше тадашње 5. место у свету представља само 5% светске индустријске производње уз тек 10 одсто удела становништва.

        Квалитативно, руска индустрија је углавном радила у интересу страних инвеститора (око ¾ власништва). Чак и у корист  геополитичких интереса наших тадашњих иностраних партнера: на пример, француски инвеститори су стимулисали развој железнице не у интересу унутрашње логистике, већ у циљу допремања војника и војних терета ка будућим фронтовима Првог светског рата, то јест, по линији Исток - Запад. Сав руски извоз биле су сировине или производи са ниском додатом вредношћу.

        Истовремено, привредни сектори од виталног значаја - као што је машиноградња - или су били на ниском нивоу или нису ни постојали. Стагнирали су и сектори који су били оријентисани ка домаћем тржишту (на пример, лака индустрија) - због слабе куповне моћи 80% становништва.

        Па, где је онда истина? А, у суштини, све ово је - истина. Само што ова истина не доказује ниједну „екстремну“ тезу. Што значи да „екстремне“ тезе - и јесу спекулација.

        Да ли је Русију уништио неуспешан Први светски рат?

        До пролећа 1917. године ситуација на фронту није била критична по Русију - барем у поређењу са осталим учесницима у том рату, како противницима тако и савезницима.

        На немачком фронту одржавана је равнотежа, у исто време је Русија била близу да порази Аустро-Угарску и Турску, и имала је све шансе за успешну реализацију планова адмирала Колчака - за излазак на Босфор и Дарданеле (што је, у ствари, и био главни стратешки циљ Русије у Првом светском рату ). Успешне операције су извођене и хероизам руског војника у Првом свету био је исти, као и у свим осталим временима.

        Поред тога, 1916. године успешно је формирана ефикасна одбрамбена индустрија: превазиђена је „глад за муницијом“, „једна пушка на три војника“ постала је прошлост, оружја је било довољно чак и за грађански рат монструозних размера - што је такође похвална карактеристика предреволуционарне војне производње.

        Онда, да ли су „бољшевици Русији украли победу“?

        Такође не. Ако погледамо са друге стране, видећемо да су „распадање војске“, умор од „непотребног рата“ и дезертерство, бандитизам дезертера и чувено „Декрет №1“ - апсолутно истините чињенице. И бољшевички Декрет је народ прихватио са одушевљењем - међутим, реално гледано овај декрет је само констатовао стварно стање на фронтовима: а у том моменту армија већ није ратовала пуним капацитетом.

        И „неморални“, по Лењиновим речима, Брестски мир - такође је објективно био изнуђен. И опет видимо да су све чињенице истините, а њихово вађење из контекста - спекулације. А све је то једно те исто - остатак су само „црвено-бели“ митови о руској револуцији.

        Ужаси „црвеног терора“? Или ужаси „белог терора“У „Тихом Дону“ Шолохов је оба терора предствио - безмало документарно. Оба терора - су историјске чињенице.

        Да ли можемо утврдити који је од њих био „исправан“? Не, баш то би и била спекулација.

        Да ли је Фебруарска револуција - злочин? Или је Октобарска Револуција - злочин? И једно и дуго су - преврати. Са истим степеном „легитимности“ у односу на тадашње правне и моралне норме.

        Понекад можете прочитати да су „цара енглеским новцем збацили агенти Антанте“ или да је „Лењин немачким новцем подигао револуцију“.

        Зар сте заборавили колико милијарди су наши међународни партнери „донели“ на кијевски Мајдан пре неколико година? А колико су тек уложили у демонтрације на нашем Болотном тргу у Москви?

        Страни интерес је обавезна компонента сваког превирања, од финансирања свакаквих екстремистичких снага до директне интервенције. Питање је само у ефикасности.

        Уосталом, на Болотном све те силне финансије нису помогле. У првом реду, зато што је с друге страна постојао чврст став државе и што није било подршке народа.

        Помирење у главама „црвених“ и „белих“, Русије и револуције, могуће је ако се ослонимо не на митове и слогане, већ на историјске чињенице у свој њиховој различитости; не ослањајући се притом на туђе идеолошке шаблоне, већ на сопствену главу.

       „Морамо да схватимо да ми не говоримо о помирењу између „белих“ и „црвених“- главних учесника револуције и Грађанског рата од пре једног века.

       „Црвени“ и „бели“ су у овом случају - симболи. У ствари, и „црвени“ и „бели“ су све сами револуционари, субјекти превирања, катастрофе руске државности у верзији Романових.

       „Бели“ су субјекти Фебруара, колапса руске монархије, носиоци буржоаско-демократских, либералних идеја. Међутим, у привременој влади учествовали су и социјалисти.

       „Црвени“ су субјекти Октобра, носиоци радикалне социјалистичке идеје. Бољшевици су, могуће, и желели да учествују у уништавању Руске државе, али су их „бели“ предухитрили. Овако или онако, и „бели“ Фебруар и „црвени“ Октобар - то су епизоде једног те истог превирања.

       „Црвени“ и „бели“ су субјекти једног истог немира на, како се тада чинило, рушевинама историјске Русије. Заједничко им је неприхватање монархистичке Русије. Дакле, Грађански рат - није сукоб између револуционара и конзервативаца, већ сукоб између субјеката превирања, који су имали различите планове за будуће устројство распалог Руског царства.

        Победа „црвених“ у грађанском рату је историјска чињеница и њено објашњавање је сувишно.

        Сада ћу истаћи само једну компоненту: бољшевици су се од момента доласка на власт бавили изградњом државе, ослањајући се на историјску Русију у целини. Принудно и често - супротно многим њиховим теоријама. Наглашавам: та чињеница не зависи од мотивације и утопијске идеје коју су тада имали бољшевици и Лењин лично.

        Просто, бољшевици су - са свим свим својим идејама и теоријама - у пучу освојили реалну власт у земљи која је имала уништене државне институције, која је већ била распарчана националним и регионалним сепаратизмом на десетак „суверених република“, која у том моменту ратује а већ има растурену армију.

        Ово није оцена доследности комунистичког пројекта, већ констатација чињенице да су бољшевици имали своје разумљиве планове за будућност. А да би их спровели, за почетак је било потребно остати на власти, победити политичке и оружане противнике, окончати конфузију. А за то је била нопходна држава, без обзира да ли се звала - царство или совјетска република, монархија или диктатура пролетаријата.

        Умногоме захваљујући овој чињеници, на њиховој страни је била и већина појединаца и читавих институција предреволуционарне Русије - исте оне, коју су субјекти превирања заједнички оборили у Фебруару-Октобру 1917. године.

        Позната је чињеница: током Грађанског рата за „црвене“ се борило више официра царске војске, него за „беле“. А неки од „белих“ су касније догурали до маршала Совјетског Савеза: Говоров, који је почео грађански рат са Колчаком.

        Логика историје тако функционише да чим неко у Русији жели да утврди државу и зауставити конфузију, онда независно од његових планова и жеља, добија, као у старој совјетској анегдоти „Калашњиков“. Резултат: из Грађанског рата, који је почео у распарчаној земљи са урушеним институцијама државне власти, проистекла је исто тако јединствена Руска држава, само што се овај пут звала Совјетски Савез. Безмало у истим границама.

        Опет изостављам питање тренутне мотивације и идеологије. Јер, после мање од 30 година након пада Руске државе - она достиже зенит свог тријумфа и моћи - у виду имам и Победу 1945. године и остала изузетна достигнућа те епохе.

        У скаладу са наведеним, вратимо се на питање „ко је победио у грађанском рату?“

        Сада ћу рећи парадоксалну ствар: победила је трећа страна, која у грађанском рату није ни учествовала..

        Победила је - историјска Русија. Иста она Русија, која је постојала хиљаду година пре револуције и која ће наставити да постоји. И, сви смо сведоци како данас самоуверено своја права враћа историјска Русија - као што је то увек било у нашој историји.

        Да ли је победа историјске Русије - ексклузивна заслуга „црвених“? И шта би било да су победили „бели“?

        Историја не допушта претпоставке, али „бели“ су се, могло би се рећи, осветили 1991. године - идеали Фебруара 1917. године остварили су се у буржоаско-демократској Русији 90-их година.

        Генерација ваших родитеља нема лепо сећање на те године. Јер, то сећање је везано за уништавање заједничког историјско-културног и економског простора - за распад Совјетског Савеза. Затим за урушавање институција државне власти иа за њихово дуго и болно обнављање.

        У свему је постојала и криза вредности. А били су уништавани и сами темељи економског живота. Све је било праћено ескалацијом криминала и осталим манифестацијама друштвене кризе. Али, није само то било 90-тих.

        У тој кризи су рођени, преживели и еволуирали најважнији механизми грађанских и економских слобода - и заједно са њима обновљени су и држава и њен суверенитет, а и њена одбрамбена способност. Зато сада гледамо како самоуверено враћа своја права историјска Русија - као што је то увек чинила у нашој историји.

        На тај начин, ми не говоримо о 100-годишњем помирењу „црвених“ и „белих“ - они су одавно међу собом сва питања расправили. Говоримо о помирењу „црвених“ и „белих“ са историјском Русијом - а то помирење је могуће само у виду подређивања „црвених“, „белих“ и свих осталих - Русији и њеном народу.

        Превео: Срђан Ђорђевић