Нобел Светлани Алексијевич је антируска награда за - некњижевност

ПРЕВИДЕЛИ СУ И ДА ЈЕ (КАСНИ) НОБЕЛОВАЦ СОЛЖЕЊИЦИН

У САМИМ ТЕМЕЉИМА ПУТИНИЗМА

Светлана Алексијевич

• За руску књижевност, стваралаштво Светлане Алексијевич је - крајње периферно. У Русији постоји око сто писаца, који њу превазилазе по књижевној вештини
• Чак и међу нашим бучним антипутиновским либералима, који ратују за европске вредности, сваки други пише боље од ње. То јест, ако претпоставимо да су Алексијевич дали награду као списатељици која пише на руском језику - онда Нобеловом комитету предстоји да наредних двадесет година додељује по десет награда годишње не би ли наградио све оне који у Русији не пишу лошије од ње
•  (Антипутински опозиционар) Алексеј Наваљни је усхићен што је украјинска списатељица са белоруским пасошем, која живи у ЕУ и пише на руском, добила Нобелову награду. Треба му указати на животну шансу: ако се украјински политичар Наваљни, који има руски пасош, пресели у Пољску и почне да иступа искључиво на белоруском језику, Нобелова награда за мир ће му бити загарантована
• Али, мора да зна да и у томе постоји ризик. Пре само три дана, добитник Нобелове награде за мир из 2009. године (Обама) бомбардовао је добитника Нобелове награде за мир из 1999. године. Било је 22 погинулих
• Сви случајеви руских нобеловаца за књижевност имали су јасан политички контекст. Награде Буњину, Пастернаку и Солжењицину биле су антисовјетска пропаганда, награда Шолохову - умиривање просовјетске левице у Европи, награда Бродском - нека врста скице епохе перестројке у „цивилизованом свету“
• Ентузијазам наш либералних шизофреника се мора разумети. Они су потпуно уверени ће њихова бела браћа дотерати моћног опсадног овна против Путиновог „режима“. Али, појавио се проблем - машина репутације се покварила. Не могу се до бесконачности давати награда политички коректним трећеразредним писцима
• Али, то се неће десити. Неуспех „арапског пролећа“ је показао да чак и друштва са значајно мање развијеним културним потенцијалом неће да прогутају ту причу. А Русију су они изгубили неповратно. Напросто су јој постали досадни

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

 

        НОБЕЛОВА награда белоруској списатељици Светлани Алексијевич је - политички феномен.

        И њоме се формира се неки морално-хуманитарни ауторитет „европског модела“, који треба да изврши притисак на Лукашенка.

        Моја једина асоцијација на стваралаштво Светлане Алексијевич је овакво.

        Школа. Шести разред. Изложба цртежа посвећених Дану Победе. Нацртан је позоришни плакат, на њему женско лице са црвеноармејским шлемом: пловина лице млада и лепа, а друга - поцрнела и смежурана. И натпис: „Рат нема женско лице“.

        Зашто ме ово асоцира на Светлану Алексијевич?

        То је била представа Позоришта на Таганки „о рату“. Аутора документарне приче, по којој је рађена представа, изгледа да се нико не сећа.

        Зато ће се 99,9% грађана Русије и 95% представника руске интелигенције данас са болним стидом присећати, ко је та Светлана Алексијевич и како је могуће да је деценијама поред нас живела велика списатељица, достојна Нобелове награде, а да је ми нисмо ни приметили нити оценили.

        Највећи могући притисак вршиће се на руског читаоца. Њему ће објашњавати да управо Светлана Алексејевич, која пише на руском језику, представља прави „Руски свет“, а не устаници и деца Донбаса.

        Сличне изјаве су већ почеле. Олег Кашин, који се својим „Писмом вођама“ такође кандидовао за „Нобела“, већ на сличан начин све и објашњава, сећајући се најмоћнијих са пријема тог далеког времена, када је био „путински поропагандиста“.

        Алексеј Наваљни је усхићен што је украјинска списатељица са белоруским пасошем, која живи у ЕУ и пише на руском, освојила Нобелову награду.

        Треба му указати на животну шансу: ако се украјински политичар Наваљни, који има руски пасош, пресели у Пољску и почне да иступа искључиво на белоруском језику, Нобелова награда за мир ће му бити загарантована.

        Али, мора да зна да у свему томе постоји одређени ризик. Пре само три дана, добитник Нобелове награде за мир из 2009. године бомбардовао је добитника Нобелове награде за мир из 1999. године. Било је 22 погинулих. Дакле, примивши награду, и даље се треба осигурати да и даље ти будеш онај који бомбардује а не да бомбардују тебе.

        Зато хајде да једном за свагда разјанимо.

        За руску књижевност, стваралаштво Светлане Алексијевич је - крајње периферно. У Русији постоји око стотину писаца, који њу превазилазе по књижевној вештини, независно од тога да ли их читате у оригиналу или у преводу.

        Чак и у прилично уској ниши документарне прозе Алексијевич се не може поредити са релативно либералним Леонидом Јузефовичем, или са духоносним архимандритом Тихоном. Да не говорим о пречасном старацу Данилу Гранину иза кога Алексијевич штрчи као из шињела.

        Чак и међу нашим бучним антипутиновским либералима, који ратују за европске вредности, сваки други пише боље од ње. То јест, ако претпоставимо да су Светлани Алексијевич дали награду као списатељици која пише на руском језику, и ако затим узмемо у обзир да њено стваралаштво није баш врхунско, онда Нобеловом комитету предстоји да двадесет година додељује по десет награда годишње не би ли наградио све оне који у Русији не пишу лошије од ње.

        Ако претпоставимо да су Алексијевич наградили као белоруску списатељицу - ствари се мењају.

„Време секенд-хенда” 2013.

        Упркос некаквој вези, белоруска је књижевност одвојена од руске, била је у некаквом гету. Васиљ Биков и Алеш Адамович, чији је производ Светлана Алексијевич, већ су умрли. На том хладном небу нова нобелова лауреаткиња је, наравно, звезда, па макар била и патуљаста.

        Дакле, јасно је да је, што је последњих година и карактеристично за Нобелов комитет, награда Светлане Алексијевич - политичка одлука. И њоме се формира неки морално-хуманитарни ауторитет „европског модела“ који треба да изврши притисак на Лукашенка.

        Што се тиче односа према Александру Лукашенку, којег називају „последњим европским диктатором“, позиција Светлане Алексијевич је потпуно негативана и у самој Белорусији она се сматра опозиционарком, „змагарком“ (нешто слично као „бандеровка“ само још горе).

        Пре неколико година овај гест Нобеловог комитета председник Белорусије би схватио као увреду. Али, данашња Белорусија се приметно променила.

        Лукашенков флерт са Западом иде све даље, антируски гестови и пропаганда постају све бројнији, све су снажнији напори да се дистанцира од „Руског света“ и да покуша да преоблкује Белорусију у наследницу Великог Литванског Војводства.

        Комична Лукашенкова путовања по Европи и Америци са наследником Кољом личе на покушај добијања подршке за дугорочно очување режима. А у том контексту, награда Светлани Алексијевич, која је већ изјавила да Лукашенко у односу на Путина и није диктатор, може постати нека врста моста ка даљем пребегу белоруског лидера.

        Идеолошка еволуција белоруског режима у правцу русофобије и то, што је Москва, уздајући се да је „све под контролом“ и уоште не водећи проруске активности поново пропустила тај процес - генерално је посебна тужна тема. Али, можда се деси да дешавања око нобеловке Светлане Алексијевич (западне Украјинке по пореклу и еврорусофобке по опредељењу) покренуну наше идеолошке департмане са мртве тачке.

        А за Белорусију не треба много. Константна подршка делу интелигенције која је оријентисана ка Русији и Руском свету. Доследно одржавање јединства руске земље и руског православља на свим нивоима. Заштита сећања на руске хероје који су бранили белоруски народ од полонизације - митрополита Јосифа (Семашко) (није за похвалу то што он још увек није канонизован од стране РПЦ), Михаила Муравјова, којем није подигнут ни један једини споменик, историчара Михаила Којаловича...

        И што је најважније: стварање атмосфере јединства и једнакости у културном простору између Бреста и Москве, тако да се дошљаци из Белорусије не би осећали као мигранти и да управо Москва, а не Варшава или Стокхолм, за њих буде културна престоница.

        Што се тиче Русије, за њу награда Светлане Алексијевич нема никаквог значаја. Нобелов комитет се још одавно претворио у том смислу у номенклатруну институцију која је удаљена од живе речи одређених народа. Посебно од руске речи. Можете замислити да ли би Нобелову награду дали, на пример, Валентину Распутину, који је шест месеци уназад још увек био жив?

        А његов и њен књижевни рад је неупоредив. Да, чак и Нобелова награда Пељевину била би прави пељевински апсурд.

        Сви случајеви руских нобеловаца за књижевност имали су јасан политички контекст. Награде Бунину, Пастернаку, Солжењицину биле су антисовјетска пропаганда, награда Шолохову - умиривање просовјетске левице у Европи, награда Бродском - нека врста скице епохе перестројке у „цивилизованом свету“.

        Све у свему, временом су они који су те награде давали из политичких разлога зажалили. Довољно је присетити се метаморфозе Солжењицина, који је управо после „Нобела“ оштро изменио ставове, престао да крије своје славјанофилство, па су данас његове касније идеје и текстови један од угаоних каменова у темељу „путинизма“. Или Бродског, чија је убиствена песма „О независности Украјине“ потписана од стране „добитника Нобелове награде за књижевност“.

        Тешко да ће Светлана Алексијевич имати сличну еволуцију, јер она није руски писац и нема посебан однос према руској литератури. Међутим, одређених непријатности од ње несумњиво треба очекивати.

       „Независни“ рускојезични аутори веома воле да се мешају у политику државе и народа од којег се одвајају.

        Довољно је сетити се, како су ментори Светлане Алексијевич - Адамович и Биков - у октобру 1993. године потписали „Писмо 42“ са захтевом да се стрељају и обесе сви који се не буду слагали са либералним држаним превартом у Москви.

        И то упркос чињеници да су две године ранији били добровољни странци.

        Дакле, ако наиђете на текст Светлане Алексијевич са позивом да се убијају „ватници и колоради“ немојте се претерано изненадити. Јер, то није наша Нобелова награда.

        Ентузијазам наш либералних шизофреника се мора разумети. Они су потпуно уверени ће њихова бела браћа дотерати моћног опсадног овна против „режима“. Али, појавио се проблем - машина репутације се покварила. Прво, из објективних разлога: не може се до бесконачности давати награда политички коректним трећеразредним писцима, док су истовремено поред њих на листи, на пример, Том Стопард, владар садашње елитне литературе, или Џорџ Мартин, владар масовне литературе.

        Да ли се сећате које је добио „Нобела“ за књижевност прошле године? А ко претпрошле?

        Као „глобална књижевна награда“ - Нобеловка се претворила у неку врсту филолошког хосписа и у том смислу никоме није интересантна. Други разлог је то што либерални хероји престају да буду интересантни било коме и у самој Русији, осим уској групи људи.

        Уз помоћ западних фондова и награда, руска опозиција ваја паралелни свет у којем умовима владају титани попут Звјагинцева, Њемцова, Алексијевичке. И надају се да ће једног дана уз помоћ митинга и „абрамса“ наметнути тај паралелни свет целој нацији, као друго лажно сећање.

        Али, то се неће десити. Неуспех „арапског пролећа“ је показао да чак и друштва са значајно мање развијеним културним потенцијалом неће да прогутају ту причу. А Русију су они изгубили неповратно. Јер, напросто су јој постали досадни.

        Имали смо Саур-Могилу, наоружаног хулигана Лимонова,“Спутник и Погром“ и патетично наклапање Светлане Алексијевич због заставе преко Крима. Прошли смо смо кроз праву бол Одесе и Горловке.

        Данас наше ракете погађају варваре и разбојнике са Каспијског мора.

        Да ли треба заборавити све ово зарад рециклираног Нобела?

        Чак и ако је наш народ разочаран, свакако неће волети нешто попут Наваљног, Порошенка и Светлане Алексијевич. Далеко је боље подсетити се да је Нобелова награда основана новцем који је Алфред Нобел добио од наше нафте и војне индустрије.

        Не мислим да ће чак и у садашњим кризним временима бити проблем уручити милион долара годишње добрим писцима и научницима. Морална тежина такве награде чак и данас ће бити, вероватно већа него у случају Нобела.

        Превео: Срђан Ђорђевић