Ево зашто не треба веровати у тврдње типа: „Изаћи ће народ сам са тим на крај”

„ЧОВЕК  БЕЗ КОМПЛЕКСА МОЖЕ ДА БУДЕ ПОТПУНА БУДАЛА, А ИСКОМПЛЕКСИРАНИ – ДА ПРАВИ ЧУДА”

• Да би се 80 одсто становништва Русије ослободило неких „прогресивних” илузија били су потребни – четврт века, распад земље, разарање парламента, неколико ратова, мегатоне лажи, које су тако ушле у главе да их немогуће истерати, па још и – самоистребљивање свих ауторитета
• Људима прво треба изградити нормалну кућу у којој ће се учити простим стварима као што су - традиција, одважност,, храброст, женственост, породица, деца, језик и култура – па их тек потом пуштати да се сами разабиру и „излазе на крај”

         Пише: Захар ПРИЛЕПИН, писац (Москва)

         ЕВО двеју тврдњи које не волим: „Изаћи ће народ сам са тим на крај” и „Прво изађи на крај сам са својим комплексима па се хватај политике” (или било чега другог крупног, односно – тек тада критикуј, дижи глас...).

         А  људи споро, слабо и са муком „излазе на крај”.

         Да би се 80 одсто становништва Русије ослободило неких „прогресивних” илузија били су потребни – четврт века, распад земље, разарање парламента, неколико ратова, мегатоне лажи, које су тако ушле у главе да их немогуће истерати, па још и – самоистребљивање свих ауторитета. И тако даље, и тако даље...

         Људима прво треба изградити нормалну кућу у којој ће се учити простим стварима као што су  - традиција, одважност,, храброст, женственост, породица, деца, језик и култура – па их тек потом пуштати да се сами разабиру и „излазе на крај”.

         Такву кућу нисмо изградили, па је сваки нашао неку грану и са ње виси док му испод ногу хучи набујала река.

         Један спас види у свакодневном обливању леденом водом, други је постао будиста, трећи се окренуо уринотерапији, четври верује само у монархију, пети се бави утврђивањем колико је оних који говоре руски... а 25-ти верује само у тржиште. Он мора пити свој чај – па макар сви други поцркали.

         То је дечије обданиште са уведеним самоуправљањем. А требало би жалити децу.

         Људи веома споро одрастају ако се њима нико не бави. У стању су и да мокраћу пију и да слушају ради „Дача”, а и да верују у постулат „прво каријера па деца” или у тврдње типа „Русија је вечити роб”.

         Исто стоји ствар и са комплексима.

         Ко вам је рекао да човек са комплексима ради лошије него неко без комплекса?

         Човек без комплекса може бити потпуна будала, чудовиште и тупивоје, а добрано искомплексирани човек може да – прави чуда.

         Поврх свега, пут ослобађања од комплекса је – вечан. Јер, човеку је лакше да умре него да се промени.

         Човек цео свој живот искорењује у себи неке ситне дечје, младиће или сексуалне трауме и не успева да их до краја искорени.

         Дакле: шта му остаје да чини? Само да психолога посећује?

         Али, ко је проверавао психологе поводом траума из детињства? Ко је уопште тај ко ће определити постоје ли или не постоје комплекси?

         Онај ко има највише новца? Или човек који их има најмање? Или сажаљива тетка из телевизора са толико комплекса да због њих има и грчеве у утроби?

         Или можда дудук који се нечега дочепао па се нахватао страха за цео живот да ће доћи „људи са комплексима” и све му одузети?

         Ако је икако могуће: мање користите сличне фразе. Ништа не значе, верујте ми.