Украјинци држали руске новинаре у јами са џаковима на глави и смерали да их побију

САРАДНИЦИ ТЕЛЕВИЗИЈЕ LIFE NEWS ОСЛОБОЂЕНИ УЗ ПОСРЕДОВАЊА ПРЕДСЕДНИКА ЧЕЧЕНИЈЕ РАМЗАНА КАДИРОВА

• Марат САЈЧЕНКО: Биле су нам везане и ноге и руке, па нисмо могли ни да мрднемо. Када бисмо то и покушали – претили су да ће нас побити. Рекли су нам на руском да можемо тражити да нас пусте у пољски WC. Потом смо чули како између себе тихо разговарају на украјинском: да ће одлазак у WC бити знак да нас могу побити при „покушају бекства”

         КИЈЕВСКА хунта ослободила је новинаре московске телевизије Life News Марата Сајченка и Олега Сидјакина које су њене снаге 18. маја заробиле код Краматорска, а Служба безбедности Украјине одмах оптужила за „тероризам”.

         Одлучујућу улогу у њиховом ослобађању одиграо је председник Чеченске републике (у саставу РФ) Рамзан Кадиров. Након што је ослобођене новинаре авионом довезао у Грпозни, кадиров је објавио: „Сидјакин и Сајченко су на слободи. Председник Русије Владимир Путин је целом свету показао да су наши грађани под сигурном заштитом своје државе ма где се налазили”.

         Руски новинарски двојац је доласку из Грозног у Москву октрио:

         „Убацили су нас у оклопни транспортер и одвезли у поље. Ту су нас – посведочио је Сидјакин - убацили везане у хеликоптер, са лицем на поду. На главе су нам ставили пластичне кесе. Једва смо дисали.”

         Сајченко је наставио њихову „одисеју”: „Подметнули су нам неку врсту „стингера”. Потом су нас бацили у неку јаму. То смо схватили по акустици и температури. Биле су нам везане и ноге и руке, па нисмо могли ни да мрднемо. Када бисмо то и покушали – претили су да ће нас побити. Рекли су нам на руском да можемо тражити да нас пусте у пољски WC. Потом смо чули како између себе тихо разговарају на украјинском: да ће одлазак у WC бити знак да нас могу побити при „покушају бекства”.”

         „Стражари су нам отворено говорили – додао је Сидјакин – кад кренете, оставите патике, штета би било да се упрљају.”

         „Руке су нам биле везане позади. На глави сам имао неки џак чији су крајеви за врати били залепљени селотејтом. Једва сам дисао – испричао је Сајченко – и осећао сам се веома лоше. Повремено ми се чинило да ћу сићи с ума. Два пута су ме ударили по глави и међу ноге, али би боље било да су нас више тукли, само да нас нису држали у таквом стању у мемљивој јами”.

         Према његовим речима, у почетку им нису давали ништа да једу, а при крају другог дана су их убацили у неки метални сандук и некуда возили десетак сати.

         „Довезли су нас у Кијев. У украјински Генералштаб. Никако нисмо могли да докажемо да нисмо чеченски специјалци. Ту су нас два дана „обрађивали” агенти Службе безбедности Украјине. Наводили су нас да потпишемо неке „папире”. Четвртог дана око 21 сат – испричао је Сајченко – ушло их је неколико у ћелију у којој су нас држали. Ставили су нам лисице на руке и опет навукли џакове на главе. Некуда су нас возили, неколико пута нас премештајући из возила у возило.”

         „Кад смо били већ у трећем по реду возилу, одједном је – додао је Сидјакин - једном од стражара зазвонио мобилни и чуо сам како са неким разговара на чеченском језику. Ја тај језик разумем и схватио сам да нас воде на аеродром. Тај који је разговарао, кратко нам је саопштио: „Под заштитом сте Рамзана Кадирова”.

         Њих двојица су испричала да је украјинска армија веома „шарена структура” у којој је војницима тешко.

         Нагласили су да су им се еки војници жалили да их хране сплачинама и да би најрадије побегли, али их не пуштају. Многи су им, чак, говорили: хвала руским новинарима што говоре истину о свему што се овде догађа...