„Босни треба покрет за суђење творцима Дејтонског споразума“

БОШЊАЧКИ ИДЕОЛОГ МУХАМЕД ФИЛИПОВИЋ

У ЧАСОПИСУ ЗА КУЛТУРУ ДИВАН (1)

      Мухамед Филиповић

• Било би логично да у БиХ настане један покрет који би код Међународног суда за правду повео један процес против твораца Дејтонског мировног споразума. Против свих који су учествовали
• Босна је географски компактно тло. Само је будали могло пасти на памет да је дјели
• Босна као држава једнако је стара као било која држава. Ако је Франачка држава настајала у VI вијеку, Хрватска у VIII вијеку, Рашка у IX вијеку и Босна је једнако стара и на једнак је начин настајала као засебна држава. Зашто? Зато што је имала засебно становништво
• То јест, имала је становништво које се разликовало од других. Сви су се осјећали као припадници једног народа, како су себе називали Добри Бошњани
• Османлије су према документима које су направили, а они су одмах по доласку направили детаљне пописе становништва и свих прилика, нашли јединствен босански народ, Добре Бошњане које су они назвали Бошњаци. Они су се дјелили вјерски, али су били један народ
• Велики број њих је прихватио ислам. Зашто? Зато што је ислам донио нови просперитет овдје. Настајали су градови, јака занатска производња, трговина, која се сада одвијала на огромним просторима Османског царства, од Индонезије до Бихаћа, а са друге стране и прекоморска трговина је цвјетала
• Знам да су моји преци извозили стоку и друге босанске производе у Италију
• Навешћу примјер свога претка фра Фрање Филиповића, католика загребачког који у своме писму бану и надбискупу Драшковићу каже овако: „Сви гласови који долазе из Турске Хрватске (дијелова Хрватске који су били под Османлијама) говоре о томе да тамо влада велика слобода, да нема кметова, да је слободно вјеровање... У Сабору се говори латински, а у Загребу њемачки језик. Наш хрватски бан мање вриједи него један аустријски наредник“. То каже тај мој предак који ће прећи на Османску страну и на ислам - то је Мехмед паша Филиповић, оснивач наше фамилије

        БОШЊАЧКИ часопис за културу објавио је обиман разговор са једним од кључних идеолога бошњаштва – академиком Мухамедом Филиповићем. По много чему индикативан разговор. И по бошњачко-исламском прекодирању историје Босне. И по скривеном „нишањењу“ свега српског. И по апологији Османлија и османизма...

        ФАКТИ ће у два наставка, у целини, објавити све што је Дивану изговорио Филиповић. Треба, ако ништа друго, држати на оку све што раде и говоре Филиповићи...

        Кад смо код Дејтонског споразума, да ли је вријеме за његову промјену, за нови Устав? Да ли и међународна заједница размишља у том правцу?

        Мене не интересује шта мисли међународна заједница, него мене занима шта мисли наш народ. Било би логично да у БиХ настане један покрет који би код Међународног суда за правду повео један процес против твораца Дејтонског мировног споразума. Против свих који су учествовали. Они који су били тамо и потписали споразум, сада се појављују као некакви спасиоци Босне. Сада говоре не ваља споразум, није добар, и чему то води, све иде на адресу Алије, а није он једини тамо био, био је и Харис Силајџић, Иво Комшић, Миро Лазовић, и шта знам ко је све био.

        Уважени професоре, поменули сте толеранцију, флексибилност, доброту коју Бошњаци имају и коју су имали још од својих предака добрих Бошњана.

        Босна је географски компактно тло. Само је будали могло пасти на памет да је дјели. Босна као држава једнако је стара као било која држава. Ако је Франачка држава настајала у VI вијеку, Хрватска у VIII вијеку, Рашка у IX вијеку и Босна је једнако стара и на једнак је начин настајала као засебна држава. Зашто? Зато што је имала засебно становништво. То јест, имала је становништво које се разликовало од других. Сви су се осјећали као припадници једног народа, како су себе називали Добри Бошњани. У документима се спомињу Добри бошњани.

        Оно што је битно за Босну да у њој никад није дошло до вјерске хомогенизације, да је староантичко стање вјерског плуралитета у босни задржано. Није кристијанизација потпуно извршена. Кад је дошло до подјеле у првобитној кршћанској цркви, и кад је становништво хомогенизирано на бази католичанства са једне стране и на бази ортодоксије на другој страни, то се у Босни није догодило. Босна је остала мултирелигијска.

        У њој је настала Босанска црква, названа Богумилска, то је једна засебна кристолошка црква која се ослањала на Аријенизам, на учење Арија, који је био на Никејском сабору анатемисан од цркве као херетик. Појављује се католичанство под утицајем запада и касније из Рашке, из Византије, ортодоксија. Зато Босански краљ Твртко у једном писму Папи, када му Папа приговара што у својој земљи толерише присуство и Богумила и ортодокса, одговара да у његовој држави живе у источним крајевима ортодокси, у западним дјеловима католици и у средишњим дјеловима припадници Цркве Босанске, и да су сви кршћани, а да он као владар има обавезу и дужност, по традицији, да чува и осигура њима право које у Босни одвајкада вриједи да вјерују слободно онако како они желе. Дакле, он одбија да истребљује и ортодоксе и припаднике Цркве Босанске.

        Папе су често захтјевале од околних владара да казне Босанске владаре и Босну као државу због тога што не истрбљују „проклете Богумиле“, те херетике. У свим тим ратовима Босна је успјела да се одбрани и од краља Милутина, и од Угарских краљева и од Хрватских краљева и банова који су нападали Босну. Босну су подједанко бранили сви Бошњани, без обзира јесу ли били католици, ортодокси или крстјани (припадници Цркве Босанске). Босански патриотизам је ту био изразит.

        А шта се дешава са Добрим Бошњанима и Црквом Босанском кад долазе Османлије са једном новом културом и религијом?

        Кад је Босна пала под Османску власт, Османлије су према документима које су направили, а они су одмах по доласку направили детаљне пописе становништва и свих прилика, нашли јединствен босански народ, Добре Бошњане које су они назвали Бошњаци. Они су се дјелили вјерски, али су били један народ.

        Велики број њих је прихватио ислам. Зашто? Зато што је ислам донио нови просперитет овдје. Настајали су градови, јака занатска производња, трговина, која се сада одвијала на огромним просторима Османског царства, од Индонезије до Бихаћа, а са друге стране и прекоморска трговина је цвјетала.

        Знам да су моји преци извозили стоку и друге босанске производе у Италију. Дакле, шта желим рећи!? Османлије нису донијеле искључивост која је била карактеристична било за западне кршћанске земље, било за источне кршћанске земље. Њихово начело је било „У вјери нема присиле“, нека свако вјерује сходно својој традицији, али мора да поштује државу.

        Они који нису били муслимани, били су ослобођени војске и одласка у рат, али су морали да плаћају одређени порез, који су касније злонамјерно назвали харач. Дакле, овдје захваљујући првобитном концепту Босне, старе Босанске државе, док нису задња два католичка краља покренула прогон, никад није било прогона другог и друкчијег, друге религије, другог народа, другог етноса. У Босни су живјели припадници различитих народа и сви у слободи. Касније су дошли почетком XVI стољећа и Јевреји и они су постали дио те заједнице која је била толерантна.

        Ја ћу вам навести примјер свога претка фра Фрање Филиповића, католика загребачког који у своме писму бану и надбискупу Драшковићу каже овако: „Сви гласови који долазе из Турске Хрватске (дијелова Хрватске који су били под Османлијама) говоре о томе да тамо влада велика слобода, да нема кметова, да је слободно вјеровање, да се ни наког не врши притисак, да се говори домаћи језик, а у нас овдје у Хрватској домаћи хрватски језик се може чути само на сеоским сајмовима. У Сабору се говори латински, а у Загребу њемачки језик. Наш хрватски бан мање вриједи него један аустријски наредник“. То каже тај мој предак који ће прећи на Османску страну и на ислам, то је Мехмед паша Филиповић, оснивач наше фамилије. Шта то значи?

        То што су донијеле Османлије да нема кметских обавеза, нико није био везан за земљу, сељак је могао да тражи боље, да се сели, могао је и да посједује своју земљу. Друго, вјерска слобода. Ти си могао да прихватиш ислам ако ти је то одговарало и ако си желио, а могао си и друго.

        Зато су нпр. сви власи који су допали под власт Венеције постали католици, то су наши херцеговачки католици, а сви власи који су остали у Османској држави остали су су у својој вјери. Ево нпр. случај Додик, Владислав Додик из Љубушког је католик, а Милорад Додик из Лакташа је ортодокс, а погледај и антрополошки - види се одмах да су из истог племена Додика.

        У Босни је, која је била најистуренија Османска провинција настао снажан, елитни слој наших људи. Бошњаци су имали сународнике који су у Османској држави имали велику улогу, Мехмед паша, Рустем паша и други. Неки су понекад владали Османском државом. Шта је то значило? Да су они били веома способни и да је Босна била веома важна провинција.

        Ех, када је Османско царство под ударцима Русије, Енглеза, Француза, Аустрије, Млетака, почело да слаби и да губи одбрамбену моћ, код бошњачке елите се јавио осјећај да морају преузети одговорност, пошто, како се каже у акту у којем се захтјева аутономија и именовање Босанца за везира, каже се ми смо ову земљу бранили 300 година и успјели смо да је сачувамо, ми желимо да сада везир буде наш човјек, који зна наше прилике и потребе и који ће бити способан да нас организира да се одбранимо. Зашто су они то урадили? Зато што су видјели да су Османлије почеле да препустају босанске територије Србима.

        Султан је 1828. године препустио шест нахија Србима и они су одмах почели истребљивати Бошњаке, то се завршило потпуним протјеривањем Бошњака 1876. године. Дакле, ту се ради о томе да је Босна и Херцеговина, односно Босна (ово Херцеговина су додали Аустроугари како би стимулирали дисолуцију) осјећала да се мора заштитити.

        Бошњаци су ушли и у рат са Османлијама како би добили своју државу и како би могли да се заштите од прогона и убијања које их је чекало. Добили су битку код Приштине и наравно изгуби кључни сукоб због нејединства, због дисолуције херцеговачких првака, Али-паше Ризванбеговића и Смајл-аге Ченгића. Дакле, да се запад према том покрету Хусеин-капетана Градашчевића односио као према другим устанцима: Срба, Грка, Бугара, он би успио и ми би већ тада средином претпрошлог вијека били једна самостална кнежевина, држава, република или већ шта, и она би паралелно се обновила као и друге државе и можда би били спријечени прогони и злочини који су касније почињени у више наврата над Бошњацима. Међутим, пошто су муслимани, Бошњаци водили тај отпор против Османлија, запад не да их није помогао, него је помогао Османлијама да угуше тај устанак. А најбоље је погледати документе како је Аустро-Угарска испоручила Хусеин-капетана Градашчевића Османлијама да га они пошаљу у прогонство и вјероватно отрују.