Завирите у америчке борделе

ПЕТ ГОДИНА ФОТОГРАФИСАО 33 БОРДЕЛА У НЕВАДИ

ЗА СВОЈУ КЊИГУ „РУЖА НЕВАДЕ: АМЕРИЧКИ БОРДЕЛ ИЗНУТРА“

Са чајанке у „Ранчу зечица“

• Амерички фотограф Марк Мекендрјус прво је добио приступ борделу „Монин ранч“. Могао је несметано да фотографише током дана, јер јавна кућа није отварала врата пре поднева а ретко када је имала муштерије док не падне мрак. Било му је допуштено и да се директно обрати женама и пита их да ли ће му допустити да их фотографише...
• Тврди да није желео ни да их демонизује због тога што раде, а да је такође пазио и да их не глорификује

       УКОЛИКО неко буде пожелео да направи водич за америчке борделе, могао би да затражи савет од фотографа Марка Мекендрјуса који је провео пет година фотографишући 33 (легална) бордела у Невади за своју књигу „Ружа Неваде: Амерички бордел изнутра“.

       Идеју за овај пројекат Мекендрјус је добио 2004. док је радио у Невади. Неко га је питао да ли је икада посетио бордел (што до тада није био случај), али је био заинтригиран и једног дана се ненајављен појавио у неколико бордела у нади да ће добити дозволу да их фотографише.

       „Мотивисала ме је знатижеља“, рекао је Мекендрјус.

       Пошто су га у почетку одбили чувени бордели „Ранч зечица“, „Кит кет гостински ранч“ и „Пелинов ранч“, сви смештени у Маунд Хаусу, неколико миља изван Карсон Ситија у Невади, власник једног локалног бара му је предложио да окуша срећу у градићу Елко.

       Без проблема је добио приступ првом борделу коме се обратио - „Монином ранчу“.

       Могао је несметано да фотографише током дана, јер „Монин ранч“ није отварао врата пре поднева и ретко када је имао муштерије док не падне мрак. Било му је допуштено и да се директно обрати женама и пита их да ли ће му допустити да их фотографише, али су постојала правила.

       „Оне су имале задњу реч - уколико кажу не, онда је то то: нема питања два пута, нема наговарања, нема вршења притиска“.

       С овим правилима, Мекендрјус је могао да фотографише док на врата не позвони муштерија.

Денис Хоф, власник четири бордела, у салону „Ранча зечица“

       „Уколико бих радио у некој од заједничких просторија: бару, салону или ходнику, морао бих да прекинем што год да сам радио у том тренутку и да понесем опрему у једну празну собу или ормар како се муштерије не би осјећале нелагодно због тога што виде фотоапарат“.

       Мекендрјусу је „Монин ранч“ утро пут за већину осталих бордела у Невади. Охрабривале су га и реакције на његове фотографије.

       „Пошто сам први пут ушао у бордел, добијао сам веома позитивне критике на моје радове у Њујорку па сам одлучио да им се стално враћам“, рекао је.

       „У многим борделима, жене би ми прилазиле да их фотографишем и пре него што бих их и питао. С времена на време би долазило до неспоразума, јер су многе првобитно мислиле да радим актове и сексепилније фотографије за сајтове бордела. Регуларне раднице су биле прилично слободне и прихватале су да буду фотографисане. Муштерије су, међутим, биле напорне јер сам обично могао да приђем сталним муштеријама или мушкарцима које су ове жене добро познавале. Стога је број потенцијалних модела био знатно смањен“.

       Мекендрјус је коначно добио дозволу да се састане са власником „Ранча зечица“, Денисом Хофом, после пет година рада на „Ружи Неваде“.

       Састанак је уприличен у Хофовој канцеларији, која му је служила и као спаваћа соба. Мекендрујс је стигао у прави час, присуствујући конференцијском позиву Хофа са (бившом мадам) Хејси Флеис, (творцем првог порнографског часописа на америчком тржишту „Хастлера“) Ларијем Флинтом и (порно глумцем) Роном Џеремијем.

       „Денис је спустио слушалицу, окренуо се ка мени и рекао 'у реду, не знам зашто сте овде, не желим да сарађујем са вама, али имате пет минута да ми кажете шта имате'. Ја... немам појма шта сам му рекао, али пошто сам исцрпио сваки могући угао... погледао ме је после непријатно дуге паузе и рекао у реду, када желите да урадите те фотографије?“.

       Са свим предрасудама о борделима и постави ликова који у њима или раде или их посећују, Мекендрјус је сматрао да је дужан да сачини њихов поштен профил.

       „Сви знају што се дешава у борделима“, објашњава на крају Мекендрјус.

       „Борделима сам приступио на исти начин на који сам приступао било којем другом пројекту или задатку, а кад сам фотографисао те жене (али и власнике или муштерије), нисам желео да их демонизујем због тога што раде, али сам такође пазио да их не глорификујем. Сматрам да чињеница да сам постао и остао пријатељ са многим од жена које раде или су радиле у тим јавним кућама говори о искрености овог пројекта“.