У Белорусији праве своје „Дукљане“, Лукашенко засад нема ништа против

СЕБЕ НАЗИВАЈУ ЛИТВИНИМА ДА БИ СЕ РАЗЛИКОВАЛИ ОД ЛИТВАНАЦА

СА КОЈИМА СУ СЕ ВЕЋ СУКОБИЛИ

• Суштина литвинства је у овоме: Белоруси су наследници Велике Литванске Кнежевине (ВКЛ), Белоруси - уопште нису Белоруси него Литвини који су основали ВКЛ. Та кнежевина  је била европска држава, чиста и благородна као суза, али је имала несрећу да буде у суседству са заосталом и варварском Русијом. Само је пропаст ВКЛ лишила Белорусе,  Литвине, светле европске будућности и зато све снаге Белорусије треба окренути према Западу
• Реално, литвинство је једна од варијанти белоруске бандеровштине. Друга варијанта је обични белоруски национализам који се, за разлику од њих, не одриче етнонима „Белорус“, али га храни русофобским садржајем
• Генадиј Давидко, директор Државне телевизије Белорусије, човек који је одговаран за пропагандни рад у земљи, отворено се изјашњава као Литвин и каже да је за њега та реч приоритетнија  од етнонима „Белоруси“
• Литванци су крајње револтирани због покушаја литвиниста да присвоје историјско наслеђе Велике Кнежевине Литванске. Знаменита прошлост литванске државе за Литванце је - предмет поноса, посебно у светлу њихове савремене мале и зависне државе. За њих су литвинисти из Белорусије - крадљивци и историјске протуве
• Али, белоруски председник Александар Лукашенко је одлучио да мало лови рибу у мутној води. Узалуд су га представници западноруске историјске школе молили да се подигне споменик императору Александру II и да се преименује једна од улица Минска у част историчара - западног русисте, Карског, који је пореклом из Белорусије
• Зато Лукашенко није имао ништа против да се овековечи сећање на литванског кнеза Олгерда који је ишао у рат са Москвом. Том освајачу подигнут је споменик у Витебску. Откривање споменика у јуну 2014. пратила је позоришна представа: улицама Витебска пројахао је на коњу позоришни лик одевен у свечане хаљине Олгерда, поред њега - његова жена-кнегиња и пешадија средњевековног Минска. Русофобска драмска представа одлично је прошла

Пише: Александар АНДРУШКЕВИЧ

        НЕКАДА маргинални правац такозваног литвинства избија у врхове белоруске власти. Наравно, то се не дешава захваљујући импулсу самог литвинства већ захваљујући заинтересованости Минска да идеологију литвинства подигнена виши ниво.

        Литвинство је првобитно било спекулативна концепција дела белоруске националистичке интелигенције, која је била далеко од реалности, као и концепција коју су измислили. У почетку се национал-интелигенција само играла литвинства, дрмусала њиме као звечком и опчињавала се политичким звуцима истргнутим из те идеологије.

        Међутим, касније је неко у Минску схватио да се од литвинства може извући корист и одмах „узео у оптицај“ веома самосвесне и независне Литвине. Уопште, тезе о слободољубивости, непокорности, неукротивој смелости и храбрости Литвина веома су популарне међу присталицама ове идеолошке бајке.

        Литвинство журно ствара пантеон својих хероја и идеолошке клишее неопходне за деловање на јавно мнење.

        Генадиј Давидко, директор Државне телевизије Белорусије, човек који је одговаран за пропагандни рад у земљи, отворено се изјашњава као Литвинац и каже да је за њега та реч приоритетнија  од етнонима „Белоруси“. Односно, литвинство се кришом увукло у пропагандне структуре белоруске државе. Наивно је мислити да се то дешава без знања шефа државе Александра Лукашенка. Управо је Лукашенко спреман да заигра на литвинску карту.

        Укратко, суштина литвинства изгледа овако: Белоруси су наследници Велике Литванске Кнежевине (ВКЛ), а Белоруси - уопште нису Белоруси него Литвини-Литванци, они исти који су основали ВКЛ. ВКЛ је - европска држава, чиста и благородна као суза, која је имала несрећу да буде у суседству са заосталом и варварском Русијом. Само је пропаст ВКЛ лишила Белорусе, такорећи, Литвине-Литванце, светле европске будућности и зато треба оживети идеологију и самосвест ВКЛ и све снаге Белорусију окренути према западу.

        Али, како оживети идеологију и самосвест државе која је нестала са карте света још у XVIII веку и номинално? Реално је ВКЛ нестала са карте света у XVI веку пошто се после Лублинске уније кнежевина ујединила са Пољском, чији је резултат био појављивање Речпосполите. У Речпосполити су Пољаци свима управљали, а како је од момента закључења уније време одмицало - у ВКЛ је све мање остајало не-пољског.

        Временом је племство ВКЛ потпуно прешло на пољски језик, пољску културу и прихватило пољски идентитет. Сви житељи ВКЛ називани су Литванцима без обзирана њихову националност, као што су у СССР-у сви називани совјетским људима па било да је неко био Бурјат, Јерменин или Естонац.

        Литвинци-Литванци XXI века не обнављају ништа из живе традиције, већ са страница историјских часописа и књига.

        Извлачећи из историјских анала тему ВКЛ прекривену прашином векова, они обавезно додају нешто своје субјективно, вештачко, усиљено, што потпуно искривљује њихов пројекат, чини га далеким од историјске реалности и подешеним за политичку конјунктуру XXI века. Раде се читава упутства о томе како постати прави Литвинац, којим боговима се молити, коју политичку идеологију исповедати, у шта веровати, а шта одбацивати. Све је то хладно, беживотно, оловно и дрвено.

        Ипак, то не значи да хладно и беживотно литвинство не може даље да се развија. Материјалистичка филозофија такође је била изобличеност и творевина политичке конјунктуре, али је у СССР-у трајала 80 година  у својству владајућег мишљења. Исто тако и литвинство - оно је вештачко, али је корисно онима који у зближавању Беле Руси са Русијом виде претњу својим себичним интересима. На пример г-дин (пан) Давидко, или сам Лукашенко, који хоће да буде суверени кнежић у свом колхозу. А да колхоз не би помишљао на зближавање са Русијом, треба у њега унети одговарајућу идеологију.

         „Татица“ има широк избор: може да рачуна на белоруски национализам, може на литвинство. Национализам и литвинство се додирују у много чему, али литвинство иде даље: оно позива Белорусе да себе признају за Балте (древна племена која су у 1. миленијуму н. е. насељавала југозапад Прибалтика у басену реке Оке, прим прев.), директне наследнике ВКЛ, да прекину са „измишљотинама“  о словенском пореклу Белоруса, тим пре, о њиховом сродству са Великорусима.

        Све што је неприродно неминовно се радикализује.

        Погледајте украјинску нацију, вештачки однеговану у политичким инкубаторима Аустроугарске, Немачке и Пољске и разумећете све. Одсуство веродостојних чињеница литвинство ће попуњавати радикалним теоријама, агресијом према онима који се противе и т.д. Агресивни импулс је већ унет у формулу литвинства „Ми смо - добра Европа, - они су зли туђинци-азијати“.

        Литвинство прави понор раскола унутар белоруског друштва. То је - пут ка нестабилности и унутрашњој напетости, мржњи и раздору.

        Литвинство увек оправдава белоруске колаборационисте из времена Великог Отаџбинског рата, јер, они су ратовали против „совјетских варвара“ и за „европску будућност“ Белорусије. Не може се ни замислити: република у којој је од 1941.-1945. погинуо сваки четврти становник постала је место настајања такве гнусне идеолошке појаве, бојажљиво-европске,као што је литвинство! У бујицама се издају преци и то се чини отворено, безобзирно и јавно!

        Литвинство је једна од варијанти белоруске бандеровштине. Друга варијанта је обичан белоруски национализам који се не одриче етнонима „Белорус“, али га храни русофобским садржајем.

        Литванство је - не само унутрашње белоруско непријатељство, већ и непријатељство на свим фронтовима. Са Русијом је јасно, она је - словенско зло за „Балте-Литванце“. Али, сем Русије литвинство се не слаже ни са Литванцима. Они се и не могу сложити, зато што Литванци имају више историјских прва на наслеђе ВКЛ, него групица градских белоруских национал-интелектуалаца, која се на интернету начитала историјских расправа.

        Литванци су крајње револтирани због покушаја литвиниста да присвоје историјско наслеђе ВКЛ. Знаменита прошлост литванске државе за Литванце је - предмет поноса, посебно у светлу њихове савремене мале и зависне државе. За њих су литвинисти из Белорусије - крадљивци и историјске протуве.

        Ствари нису боље ни са Пољском. Зашто су сада између Варшаве и Виљнуса тако лоши односи? Зато што Литванија сматра Пољску за агресивног асимилатора који је литванску аристократију ВКЛ и по васпитању и по духу претворио у Пољаке. Пољска је у  Речпосполити лишила Литванију елите, претворивши је у пољску елиту, као и значајног дела њене културе претварајући је у пољску културу.

        А за Пољаке је Речпосполита са њеном политиком асимилације - предмет великодржавне гордости. Они прекоревају Литванце због незахвалности за цивилизацијски труд Пољака који су донели у Литванију заметке велике европске културе.

        Та тема је - предмет сталних и ватрених дискусија Литванаца и Пољака. Првенствену улогу у ВКЛ белоруски литвинисти приписују белорусима-литвинистима. Лако је претпоставити да ће Пољаци са тим исти жаром са којим се сада споре са Литванцима почети да се споре са литвинистима. Прецизније, литвинисти - са Пољацима, зато што управо од ових првих потиче малоумна жеља да се читава историја ВКЛ насилно обоји по свом.

        У светлу непрестаних спорова са Литванцима спорови са Пољацима претвориће живот литвиниста у сталне бескрајне препирке.

        А Лукашенко је одлучио да сада мало лови рибу у мутној води. Узалуд су представници западноруске историјске школе молили да се подигне споменик Александру II и да се преименује једна од улица Минска у част историчара - западног русисте, Ј. Карског, пореклом из Белорусије. Његовом перу припада више од 700 радова из славистике и историје Западних Словена, али белоруске власти су закључиле да није пожељно да се његово име овековечи.

        Зато Лукашенко није имао ништа против да се овековечи сећање на литванског кнеза Олгерда који је ишао у рат са Москвом. Том освајачу подигнут је споменик у Витебску. Откривање споменика у јуну 2014. пратила је позоришна представа: улицама Витебска пројахао је на коњу позоришни лик одевен у свечане хаљине Олгерда, поред њега - његова жена-кнегиња и пешадија средњевековног Минска. Русофобска драмска представа одлично је прошла.

        Литвинисти Олгерда сматрају својим, белоруским Литванцем, као и читаво мноштво осталих литванских кнезова. Зато је подизање споменика за литвинисте било испољавање благонаклоности председника према литвинистичким играма.

        Превела Ксенија Трајковић