SPIEGEL: Нови погледи на Први светски рат – права су терапија за немачке душе

НЕМЦИМА СЕ СВИЂА ШТО СЕ ИСПОСТАВИЛО ДА СУ И ДРУГЕ ДРЖАВЕ ЖЕЛЕЛЕ РАТ

• У данашњим дискусијама се због сувишног концентрисања на 1914. годину закључци у вези садашњости изводе из погрешне фазе рата
• Много је корисније да размотримо други део рата, а нарочито, време после рата, када су били постављени темељи нове суперсиле – јединог победника који је доминирао у наредних 100 година – Сједињених Америчких Држава
• То је период од 1916. до 1931. Године, од битке код Вердена до шока светске економске кризе. Тада су САД издале практично све принципе, које су саме и поставиле, и на којима је требало да се гради нови светски поредак

         ПРВИ светски рат чија се годишњица обележава ове године представља терапију за душу немачке државе.

         Од тешких књига до централне изложбе у Берлину – испоставило се да су и друге државе желеле рат.  

         То је био резултат усмерености на магични датум 1914.

         Поново се разматра питање ко је крив за рат. Закључак, и у томе су сви јединствени, некако је неодређен. У сваком случају овде је и кривица Немачке, фиксирана у Версајском споразуму 1919. против које се борио, између осталих, и Хитлер, и оно о чему је још 1960-их писао историчар Фриц Фишер (Fritz Fischer). Али, као што су читаоци бестселера Кристофера Кларка „Месечари“  могли да виде, ова војна кривица у њеном стандардном схватању не постоји.

         Генерално, то има само релативан значај, као и покушај да се направи аналогија између 1914. и 2014. година – Украјина, Исламиска држава, Израел. Сваки сукоб се сада разматра у контексту догађаја Првог светског рата.

         Међутим, уз такав начин ми видимо неисторијски поглед на догађаје, јер се ствари понекад не понављају, исто као што је немогуће створити констелацију од империјалних и неоимперијалних олупина.

         Старе државе - Велика Британија и Француска - које су схватале да се крећу низбрдо и нове, које су тежиле да иду напред -као што су Немачка, Италија, Јапан и, између осталог дезорганизована Русија – из тог времена мало тога могу да пројектују на данашње време.  

         Али, то ништа не говори о књизи Кларка или Јорна Ленарда (Jörn Leonhard) о Првом светском рату. То само значи да се историја користи у таквом светлу као да она може да убаци сумњу у садашњости.  

         Данашње дискусије пре свега показују да се због сувишног концентрисања на 1914. годину закључци у вези садашњости изводе из погрешне фазе рата.

         Било би много корисније да размотримо други део рата, а нарочито, време после рата, када су били постављени темељи нове суперсиле – јединог победника који је доминирао у наредних 100 година – Сједињених Америчких Држава.

         Адам Туз (Adam Tooze) у својој књизи „Потоп. Велики рат и преуређење светског поретка“ (The Deluge. The Great War and Remaking of Global Order) која је за сада штампана само на енглеском језику,  представља занимљив и другачији поглед на рат.

         Мање пише о кривици и биткама а више о рушењу светског поретка, који је тежио да учврсти либералну демократију као универзални модел – својеврсно представљање „краја историје“ задуго пре Френсиса Фукујаме (Francis Fukuyama), америчка фантазија власти која се срушила, пре свега, због саме Америке.

         То је најзанимљивија контрадикторност периода од 1916. до 1931. године о којој прича Туз, период од битке код Вердена до шока светске економске кризе. Како су САД издале практично све принципе, које су саме и поставиле, и на којима је требало да се гради нови светски поредак.   

         Уместо сарадње – изолација. САД су оставиле захваћени ратом континент, изашле су из савеза и нису присуствовале на конференцији у Локарну. Оне су помагале да се цртају границе, које касније нису хтеле да бране.

         Агресија која је настала у Европи, била је фијаско политике председника Вудро Вилсона (Woodrow Wilson).  

         Сви су ови аспекти данас много битнији него дискусија о војној кривици Немачке. Туз, који је критички расположен према Немачком рајху, повезује питање о немачком послератном радикализму у периоду од 1916. до 1945. године, од Вердена до Хитлера, са питањем о томе, како би могао изгледати светски поредак, који би гарантовао стабилност.    

         То је његова историја Првог светског рата – не историја колонијалне конкуренције која се завршава и тежње ка власти већ и предисторија будућег прелома цивилизације.   

         Превела

         Марија Петрова