Прилепин: Донбас је фактички већ део Русије, тенковској колони би у Харкову махали цвећем

СВЕТСКИ ПОЗНАТОГ РУСКОГ ПИСЦА-РАТНИКА БРИНЕ ДА ЋЕ УКРАЈИНА ПОЧЕТИ НОВИ РАТ УОЧИ ИЗБОРА У РФ

Захар Прилепин

• „Економија Донбаса већ прелази на руске колосеке. Све је прорачунато за наредне 3, 5, 8 и 25 година. Да остане тако заувек. Неки процеси се не виде, али су веома озбиљни. У Донбас долазе бизнисмени из Москве са великим новцем. Можда у најскорије време ДНР Москва и неће признати, али је Доњецк фактички већ - Русија“
• „Верујем да у Москви постоје различите ,фасцикле’ за различите варијанте даљег развоја ситуације. Претпостављам да и врх Доњецке Републике има сличне ,фасцикле’. Међутим, не знам коју ће ко отворити кад дође час Х, а ни - шта ће се после тога збивати“
• „Не мислим да се распад (Украјине) просто ишчекује. Мислим да се на том плану нешто и ради. Не толико на распаду Украјине, колико на смени елите у Кијеву. Има игре на украјинским противречјима и договарања са понекима. Неки изасланици путују и тамо и овамо. Колико сам чуо, долазили су и неки од Порошенка који су тражили гаранције његове безбедности у одређеним ситуацијама“

        НАЈБОЉИ руски писац средње генерације - Захар Прилепин који је и официр (мајор) у армији Доњецке Народне Републике - оценио је да је Донбас фактички већ саставни део Русије.

        Он је овако објаснио шта га тренутно највише брине:

        „Замислите да су кроз две недеље у Русији председнички избори - а биће у касно пролеће наредне године - и да украјински председник Петар Порошенко добије миг да започне нови рат. Да почне моћним ударима артиљерије за којим би уследио тенковски удар на ,линије раздвајања’. Русија не би могла да на то не одреагује, а не би могла ни да армији ДНР забрани да она максимално жестоко узврати“.

        У наставку је указао: „Почеле би и уличне борбе јер линије фронта пролазе кроз део и Доњецка и Горловке“.

        Посебно је указао: „Економија Донбаса већ прелази на руске колосеке. Све је прорачунато за наредне 3, 5, 8 и 25 година. Да остане тако заувек. Неки процеси се не виде, али су веома озбиљни. У Донбас долазе бизнисмени из Москве са великим новцем. Можда у најскорије време ДНР Москва и неће признати, али је Доњецк фактички већ - Русија“.

        Прилепин указује да у Доњецку, упркос рату, нема лоше одевених људи, да студенти изгледају „као у Москви“, да улицама града пролазе добри аутомобили, а да су ресторани - пуни...

        Национално опредељење људи у Донбасу, Прилепин описује овако:

        „Они се осећају понајвише Русима. Али, пошто Русија још не може да их прими за своју територију, појављује се и формула: ми смо Донбасци. Али, Украјинаца, у сваком случају, нема!“

        Прилепин је поводом питања - како се из Доњецка виде ситуација у Украјини и политика Москве, очекује ли се распад Украјине? - рекао:

        „Не мислим да се распад просто ишчекује. Ишчекивање је пасивна позиција. Мислим да се на том плану нешто и ради. Не толико на распаду Украјине, колико на смени елите у Кијеву. Има игре на украјинским противречјима и договарања са понекима. Неки изасланици путују и тамо и овамо. Колико сам чуо, долазили су и неки од Порошенка који су тражили гаранције његове безбедности у одређеним ситуацијама“.      

        Писац-ратник посебно наглашава:

        „Верујем да у Москви постоје различите ,фасцикле’ за различите варијанте даљег развоја ситуације. Претпостављам да и врх Доњецке Републике има сличне ,фасцикле’. Међутим, не знам коју ће ко отворити кад дође час Х, а ни - шта ће се после тога збивати“.

        Прилепин је на питање - где се завршава земља коју ми сматрамо својом - овако одговорио:

        „Све је постало заморно и мучно, па бих сада био задовољан и са укључивањем у ДНР и ЛНР територија бивше Доњецке и Луганске области... А даље? Сви ми одлично знамо, па и украјинска страна зна, да у Харкову, Херсону и Одеси постоји огроман бој људи којима се повраћа од онога што се догађа њима и око њих.

        Засигурно знам: кад би овога часа тенковска колона ушла у Харков - људи би јој махали са цвећем у рукама.

        А наша земља сеже донде докле демократски референдуми дају већину за ову или ону позицију. Дакле: како сами људи у Украјини реше - тако ће и бити“.