Отворио свету филмску Тутанкамонову гробницу нацизма

КАКО ЈЕ НЕМАЧКИ СЛИКАР И ИСТОРИЧАР ФИЛМА ЛУЦ БЕКЕР

УШАО У ТРАГ ЧУВЕНИМ СНИМЦИМА ЕВЕ БРАУН

Ева Браун

  • Бекер је за кадровима Хитлерове љубавнице, са којом се венчао дан пре заједничког самоубиства, безуспешно трагао од 1966, а све се преокренуло да је сазнао да у Националном архиву САД постоји складиште незаведених у каталогу 16-милиметарских филмских трака.
  • А то складиште се налазило у старом авионском хангару у малопосећеном делу државе Мериленд недалеко од Вашингтона 
  • У пролеће 1972. Бекер је једног лепог дана кренуо према том складишту. Чим је ушао, почео је да распрема зарђале и набацане на гомилу кутије са старим филмским тракама. У почетку му је изгледало да ће потрага проћи без резултата. Већина материјала је била јапанског порекла. А још ту уопште није било 16-милиметарских трака
  • Није одустао, па је коначно наишао на нешто на шта нико пре нега није обраћао пажњу - на низ трака са немачким налепницама. У великом узбуђењу, отворио је прву кутију, одмотао неколико кадрова и окренуо их према светлу  
  • Зачудило га је што је то била трака у боји, али га је још више зачудило кад је схватио да је на њој Хитлер заједно са другим нацистичким главешинама (Алберт Шпејер, Јозеф Гебелс, Јоахим фон Рибентроп). Сви су уживали у сунчевим зрацима на тераси у Оберзалцбургу...
  • „Потражио сам уређај за монтажу филмова Steenbeck , - присећа се Бекер - и почео сам да гледам. Био сам усхићен, имао сам осећај да је мој живот добио циљ. Био сам веома љут на те нацисте. Сада сам могао да усмерим мој бес у позитивном правцу“       
  • За историју филма, тренутак кад је Бекер отворио кутије са филмовима, може да се упореди са завиривањем у гробницу Тутанкамона. Бекер успео да нађе благо о којем су многи причали, али нико није могао да му уђе у траг

Пишу: Роберт Макрам и Тејлор Доунинг, „Гардијан“

        ЕВА Браун је постала најискренији хроничар нацистичког режима, снимајући камером приватни живот Хитлера. Ипак, само захваљујући својеврсној опседнутости Хитлером сликара Луца Бекера (Lutz Becker) - снимљени филмови су угледали свет. Роберт Макрам и Тејлор Доуинг обелодањују историју видеоматеријала, који су потресли свет.           

       Луц Бекер (Lutz Becker) је рођен у Берлину, то се догодило, како он сам каже, „у години ђавола (anno Diabolo) - 1941. па је моја генерација је била бачена у мрачну рупу“. Приликом сусрета са живим сведоком Трећег Рајха - а њему је сада преко 70 година и живи он у лондонском крају Бејсвотер, - тешко се ослободити мисли да је Бекер, уважени сликар и историчар филма, већи део свог живота провео у паклу.            

       Детињство Бекера је прошло у смрадној, застрашујоћој атмосфери берлинских склоништа, у данима када су авионски напади савезника на хитлеровску коалицију постали интензивнији и претворили су овај град у гомилу рушевина које се пуше. Он се присећа разгласа на радију: „Пажња, пажња, крај, крај, квинтер финтер венац. Пажња, пажња“, а затим је следила бежанија доле, у катакомбе, без икаквог реда. Кад су падале бомбе, чак и кад је то било веома далеко, - „промене ваздушног притиска су биле огромне и веома моћне, - прича он. - Људима је из ушију, носева и очију цурила крв. Излазио сам оданде оглувео, са звечањем у ушима. Данас, додаје Бекер, „ја завидим деци која расту без страха“.        

       Кад се 1945. завршио рат, Бекер и чланови његове породице угледали су „свет у рушевинама. Тела војника су лежала на улицама. Пролазећи поред бомбама срушених зграда у мраку је могло да се чује зујање мува поред лешева. Смрт се тада још крила испод рушевина“, - сећа се он. Разорено, са лошим задахом наслеђе Трећег Рајха је оставило дубоке психолошке ожиљке. „Када сам био дете, било ми је забрањено да користим непристојне речи. Међутим, ја сам често стајао испред огледала у спаваћој соби моје мајке и понављао сам речи „г..но“ и „дупе“. Он се смешка док се присећа тога. „У таквим тренуцима сам мислио на Хитлера“, - додаје он.      

       У неком смислу Бекер од тада стално размишља о Хитлеру и о томе шта је фирер урадио са немачким народом. „Био сам васпитаван у свету лажи“, - изјављује он. Када се Други светски рат претворио у хладан рат, страшна истина о једном од најстрашнијих режима у историји човечанства почела је полако да извире. Тако се десило, да су деца прва морала да се навикну на реалност Трећег Рајха, деца која су некако успела да преживе након пада Берлина - међу њима је био и Луц Бекер.          

       Он је талентовани немачки сликар-апстракциониста и кинематографиста. Жељу да постане сликар открио је у себи 1950-их година и у исто време је заволео кинематографију.

       Године 1965.  Бекер је добио награду Гропиуса (Gropius) за уметност и одлучио да је потроши на школовање у енглеској школи уметности Slade. Стигао је у Лондон 1966. и почео је да учи под менторством Вилијама Коулдстрима (William Coldstream). У исто време је тамо био на обуци сликар и кинематографиста Дерек Џерман (Derek Jarman).

       Његов рад на дисертацији такође се повезао са Трећим Рајхом. „То се догодило у Федералној архиви, - присећа се Бекер. - Баш тамо сам први пут пронашао фотографију Еве Браун са 16-милиметарском камером фирме Siemens у рукама“.      

       Ева Браун још увек изазива чудан осећај усхићења.  Данас, након 80 година протеклих од тренутка кад је Хитлер постао канцелар, Браун наставља        да буде симбол нордијске једноставности, и даље је трагична фигура која представља својеврсни прозор у баналност зла. Послератно усхићење нацизмом значи да Ева Браун и даље утиче на нашу уобразиљу - мала девојчица из бајке која нас води до страшне шуме.           

       Ова жена, која је познавала кућни изглед Адолфа Хитлера, имала је 17 година када су је први пут упознали са фирером, који се њој представио као „г-н Волф“. Тај састанак „на слепо“ удесио је лични фотограф Хитлера - Хенрих Хофман (Heinrich Hoffman), код којег је Ева Браун радила као помоћник.        

       Хофман је био власник фотостудија у Минхену и много је тога урадио за имиџ Хитлера. Он је допринео томе да Хитлер увек изгледа као одлучна, непокорна и херојска фигура - као човек од гвожђа. Почевши од 20-их година фотографије Хофмана су милионе пута прештампаване у немачкој штампи, и такође су се продавале као разгледнице за ватрене следбенике нацистичке партије.

       Кад је 18. септембра 1931. љубавница Хитлера Хели Раубал је извршила самоубиство у Минхену, у стану где су они заједно живели,  настала је потреба да се сакрије потенцијални скандал и да се животу фирера обезбеди фасада нормалности. Хофман је понудио своје услуге. Ева Браун је веома личила на Хели и Хитлер је након самоубиства Раубал налазио утеху у њеном друштву. Крајем 1932. су постали љубавници.       

       Браунова је наставила да ради код Хофмана и та позиција јој је омогућавала да путује са Хитлеровим сарадњицима у својству фотографа нацистичке партије НСДАП.

       Њени односи са Хитлером нису били једноставни. Два пута, у августу 1932. и мају 1932. она је покушавала самоубиство. До 1936. је дефинитивно постала Хитлерова сапутница.

       Хитлеров однос према њој није био једноставан. Он је желео да себе представи ароду као чедног хероја. У складу са нацистичком идеологијом, мушкарци су морали да буду вође и војници, а жене - домаћице. Зато се Адолф и Ева никада нису појављивали у јавности као пар и Немци нису имали представу о њиховим односима све до краја рата.

       Према мемоарима Алберта Шпејера, фројлајнн Браун никада није спавала у истој соби са Хитлером, она је увек имала сопствену просторију. Касније, Шпејер је рекао: „Ева Браун ће бити велико разочарање за историчаре“. Међутим, он није узео у обзир таленат Еве као фотографа.          

       Пронашавши фотографију Еве са филмском камером, Бекер се замислио о могућности постојања приватних филмских трака код Браун. Ако постоји камера, морају да постоје и снимљени филмови, ако постоје филмови, они морају негде да се налазе.

       Нацисти су веома педантно водили евиденцију својих ствари и послова. Крајем 1940-их почели су да шире гласине у вези колекције приватних филмова. Бекеру су биле познате те приче, мада се он још увек није био подухватио проналажења снимљених материјала. Нико никада није потврдио да су такви филмови негде сакривени и да су они уопште и постојали.  

       Бекер је почео да тражи у Лондону. Проучио је фондове Империјалног војног музеја као и Националне филмске архиве. „Тих дана, - присећа се он, - није постојао велики интерес према филму као према историјском материјалу. Већина историчара је сматрала да су новине као документарна сведочанства битније од снимљених филмова. Али, ја сам имао велику потребу да рашчистим са сопственом прошлошћу“. 

       Бекер није пропуштао ништа што би могло да му помогне у расветљавању ужасних тајни нацизма.          

       Вероватно да је само дете, рођено у нацистичком Берлину, могло осетити потребу и одлучност да то уради.

       Сада је тешко проценити колико мало је било познато о љубавници Хитлера 1950-их и 1960-их година. Конкретно, резултати Бекеровог истраживачког рада промениће перцепцију фирера и његове аријске супруге, која је погинула заједно са њим у бункеру (Браун је постала Хитлерова супруга дан пре њиховог самоубиства).  

       Бекерова трагања довела су га до самог центра чудног послератног и претежно америчког друштва људи залуђених нацизмом: то су били ветерани рата, ловци на трофеје, непрофесионални кинематографисти и фанатици учења о правим аријевцима.

       У априлу 1970. Бекер се нашао у Фениксу, у Аризони, на сусрету љубитеља филма, где су га упознали са бившим чланом једнице америчке војске у оставци, који је учествовао у операцији ослобађања замка Хитлера у Оберзалцбургу у априлу 1945. Бивши маринац саопштио је Бекеру да је, ако се не вара, видео читаво брдо кутија са филмовима у планинском леглу Хитлера, али да тада није томе дао велики значај. Ти материјали су, додао је, били на располагању америчком Сигналном корпусу  (US Signal Corps), јединици америчке војске одговорној за филмске траке и форографије, пронађене у рушевинама Трећег Рајха.           

       Бекера је то још више заинтересовало. Размишљао је: ако касете са филмским тракама постоје, требало би да се буду у Националној управи архиве и документације у Вашингтону, округ Колумбија. Тамо се чувају таква блага као што је, например, оригинал Декларације о независности. Зато је са  надом он је почео да тражи у каталогу Националне архиве, али та потрага није дала резултата. Није успео да нађе било шта, што би одговарало опису приватног филма Еве Браун.

       Трагови су се на неко време били изгубили. „Инстинкт ми је ипак говорио да такве траке морале да се негде сачувају“, - прича он.           

       Бекер је у Лондону наставио каријеру сликара, али није могао да побегне од репутације историчара филма Трећег Рајха. Негде 1971. њему су се обратили продуценти Дејвид Патнем (David Puttnam) и Сенди Либерсон (Sandy Lieberson) - оснивачи документарног пододељења компаније Visual Programme Systems. Замолили су га да наступи у улози консултанта серијала документарних филмова о нацификацији Немачке 1920.-1930. година.

       После неког колебања, Бекер је пристао. Један од разлога је било и то што као „приватно лице није могао да финансира потрагу за филмским тракама, снимљеним Евом Браун“. Радећи заједно са Патнемом и Либерсоном, Бекер је сносио пуну одговорност за темељно тражење у Националној архиви Сједињених држава. Али, још увек му није полазило за руком да уђе у траг легендарном приватном филму Еве Браун. Међутим, сад је бар био у контакту са људима, који су могли да му помогну.           

       Део проблема Бекера је био у томе да је он тражио 16-ти милиметарски филм. Са тачке гледишта запослених у архиви 16-ти милиметарски филм је уступао по значају 35-милиметарском, који се користио за званичну пропаганду. Надзорници већине архива су давали предност чувању материјала снимљених на 35-милиметарској нитратној траци, јер је она могла да се распадне и нестане, док 16-милиметарски филм није био међу њиховим приоритетима. Без обзира на то, за време својих путовања у Вашингтон Бекер је добио информацију о постојању у Националном архиву складишта ненаведених у каталогу 16-милиметарских трака. А то складиште се налазило у старом авионском хангару у малопосећеном делу државе Мериленд недалеко од Вашингтона, у округу Колумбија.  

       У пролеће 1972. Бекер је једног лепог дана кренуо према том складишту. Одмах је почео да распрема зарђале и набацане на једну гомилу кутије са старим филмским тракама. У почетку му је изгледало да ће потрага проћи без резултата. Већина материјала је била јапанског порекла. Још ту уопште није било 16-милиметарских трака.

       Међутим, пронашао је нешто распремајући кутије које нису биле унете у каталог, нешто на шта нико пре нега није обраћао пажњу - низ трака са немачким налепницама. У великом узбуђењу, отворио је прву кутију, одмотао неколико кадрова и окренуо их према светлу.  

       Њега је зачудило што је то била трака у боји, али га је још више зачудило да је на њој био снимљен Хитлер заједно са другим нацистичким поглаварима (Алберт Шпејер, Јозеф Гебелс, Јоахим фон Рибентроп). Сви су уживали у сунчевим зрацима на тераси у Оберзалцбургу.

       То су биле траке са приватним филмом Еве Браун!

       Вође Трећег Рајха биле у „домаћој атмосфери“ и могле да се опусте.  

       Већи део приватног филма Браун био је снимљен у утврђеном замку Хитлера у Бехтесгадену у Баварским Алпима и има нијансу наивне невиности.

       Браун је снимала приватни живот нацистичког врха - оно што је Хана Арент назвала „баналношћу зла“. На Евиним тракама, виде се Хитлер и његови сарадници за време одмора на тераси фиреровог замка. Пију кафу и једу колаче; шале се и позирају пред камером.

       Хитлер разговара са децом својих потчињених или мази свог овчара Блондија. Камера (у рукама Еве Браун) приближава се Хитлеру и настаје редак и искрен крупни план. Понекад, у тренутку кад се појављује посетилац који не улази у партијску елиту, камера се повлачи на потребну удаљеност. Али, у већини случајева кинокамера Браунове се налази непосредно у партијској жижи, поред Хитлера, за његовим столом.

       Већи део трака је у боји, а снимљени материјал је веома искрен. Евини снимци омогућавају да непосредно бацимо поглед на нацистичко руководство и на самог Хитлера. То су призори који су се разликовали од онога што су нудили државна пропаганда или Лени Рифенштал - „омиљени Хитлеров кинорежисер“. На њима је фирер онакав какав је био у стварности.             

       У филмовима Еве Браун се каријера фирера прати све до врхунца славе нациста, до лета 1941. Тада су источне дивизије Вермахта хрлиле према срцу Совјетског Савеза и тада је било разумно претпоставити, као што су многи и чинили, да ће Немачка победити у том рату. Али, у децембру 1941. догодио се Перл Харбур, затим су уследиили Стаљинград и пораз Ромела у Северној Африци. Након тога је непобеђена Русија почела да пружа отпор, а Америка је активно подржала борбу савезника. Трећи Рајх је био осуђен на пропаст, па је Ева Браун прекинула са снимањем.           

       У апокалиптичном хаосу свргавања Хитлера, последњих дана у бункеру и тренуцима самоубиства Адолфа и Еве, приватни филм Браун био је заборављен. Све док се на позорници није појавио Бекер.           

       „Потражио сам уређај за монтажу филмова Steenbeck , - присећа се он, - и почео сам да гледам. Био сам усхићен, имао сам осећај да је мој живот добио циљ. Био сам веома љут на те нацисте. Сада сам могао да усмерим мој бес у позитивном правцу“.       

       Са тачке гледишта историје филма, тренутак кад је Бекер отворио кутије са филмовима, може да се упореди са завиривањем у гробницу Тутанкамона. На крају је Бекер успео да нађе благо о којем су многи причали, али нико није могао да му уђе у траг.

       Имиџ Адолфа Хитлера се променио заувек.   

       Бекеров проналазак - моменат кад је он у Националној архиви у Вашингтону у великом узбуђењу прегледао сав материјал - временски се поклопио са радом на највећем у историји телевизије серијалом „Свет у рату“  (The World at War). Продуцент и руководилац тог пројекта био је Џереми Ајзекс (Jeremy Isaacs) из лондонске компаније Thames TV .

       У складу са духом тог времена, телевизијска прича о Другом светском рату није требало да буде само ратна историја са адмиралима, генералима и маршалима авијације. У њој је требало да учествују обични мушкарци и жене: берлинске домаћице, сведоци ваздушних напада на Лондон, руски сељаци и јапански цивили. Ајзекс није само хтео да покаже победу Запада, већ и да исприча причу о томе како је читава планета била увучена у сукоб.           

       У међувремену је Бекер проценио апетите публике према приватном животу Адолфа Хитлера. Документарни филм који је он направио за Патнема са насловом „Свастика“ где је ушао најбољи део онога што је снимила Ева Браун, био је премијерно приказан на Канском фестивалу филма у мају 1973. Гледаоци у сали су били револтирани. За време приказивања филма су се чули незадовољни узвици, звиждање и узвици: „Убица!“. Лик фирера као доброг чике који се појављује на породичним окупљањима био је за многе просто неподношљив.

       Гвоздени имиџ Хитлера који је до танчина формирао Хенрих Хофман, још увек је деловао на људску уобразиљу.  

       Екипа, која је радила на филму „Свет у рату“ ускоро је сазнала о материјалима које је пронашао Бекер и укључила их у свој серијал у мање  спорном облику, него што је то било учињено у „Свастици“.

       Тада је британски и амерички телевизијски аудиторијум добио могућност да на нов начин види Трећи Рајх и његове вође. Првобитно негодовање прерасло је у зрелије схватање. Постало је лакше да се раскрсти са ужасима из прошлости, кад су демонске личности биле представљене не као монструми, већ као обични мрачни емисари тамне стране човечанства, али су, мање или више, постали препознатљиви и као људска бића.           

       Бекер је и даље дубоко преживљавао прву реакцију публике на снимке Еве Браун. „Био сам кажњен за разбијање негативног мита. Људи су видели оно што је било банално у покретима, банално у бојама“. Он сматра да су се многи били саживели са детаљно изграђеним црно-белим пропагандним имиџом нациста“.      

       „Људи нарочито не воле када покушавате да исправите нешто у њиховој митологији“, - наглашава Бекер. Међутим, кроз неколико генерација то схватање се променило.       

       Данас Бекеров истраживачки рад, надахнут потребом да се помиримо са својом прошлошћу, на парадоксалан начин себи обезбеђује историјски карактер. У 20. веку било је много исто тако жестоких режима - Стаљин, Мао, Иди Амин, Пол Пот, - али ни један од њих не носи у себи такав психолошки и културни набој као нацизм.

       Сам Бекер сматра свој рад везан за приватни филм Еве Браун мукотрпним. Гледајући уназад, Бекер је, како сам признаје, научио да изгради осећај одговорности и да схвати да његов истраживачки рад не може да буде бучни триумф и да, у најбољем случају, може да доведе до примирја.

       „Добио сам, каже, могућност да угледам духове прошлости, који су ушли у историјске књиге. Нацисти су престали да муче моју душу. Моје путовање је завршено“.  

       Превела Марија Петрова

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари