Купер и Ештон, тврди империјалисти меке ЕУ империје

КО ЈЕ РОБЕРТ КУПЕР – ИЗ СТУДИЈЕ ЉУБОМИРА КЉАКИЋА

„ЕВРОПСКА УНИЈА КАО »МЕКА« ИМПЕРИЈА И СРБИ”

 Купер и Ештон

• Роберт Френсис Купер је британски дипломата и обавештајни официр високог ранга, стручњак за безбедност и шеф службе за политичко планирање Форин офиса

• Централна Куперова идеја: обнова империје и империјалне политике, овај пут у облику „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“ -  једини је делотворни одговор на хаос савременог света и ограничења која проистичу из „застарелог“ начела суверенитета националних држава

• Због одлучног става у прилог обнове империје Купер је одмах почаствован титулом „Стратег“, па је већ исте године постављен  на високи положај генералног директора за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета Европске уније

• Практично тестирање Куперове доктрине „новог либералног империјализама“ и „нове либералне империје“ отпочело је 2002. – на простору изворне Југославије, у Босни и Херцеговини

• Главни задатак „Стратега“ Роберта Купера од 2002. до данас био је и остао да развија и практично тестира све доктринарне и институционалне инструменте од значаја за успостављање ЕУ као „меке империје“, односно „нове либералне империје“

• Европски сервис за спољашњу акцију са годишњим буџетом од 5,8 милијарди фунти стерлинга, односно 6,8 милијарди евра, са својих 7000 веома добро плаћених еврократа распоређених у 137 амбасада ЕУ широм света, један је од најважнијих таквих инструмената

        ЛОНДОНСКИ Центар за инострану политику (The Foreign Policy Centre) – који је као „независну“ истраживачку установу „Нових лабуриста“ за стратешке студије 1998. основао Роберт Кук, тадашњи министар за спољне послове у влади Уједињеног Краљевства Велике Британије (УК), а под покровитељством самог премијера Тонија Блера – објавио је у марту 2002. зборник радова под веома амбициозним насловом Преуређење света (Re-Ordering the World).

        Био је то одговор групе британских либерала и неколицине либерала из других земаља – политичара, политичких активиста, универзитетских професора и публициста који или припадају „Новим лабуристима“ или са њима деле базична идеолошка уверења – на конкретну иницијативу самог Тонија Блера.

        Блер је, наиме, позвао ову групу аутора да у светлу ратног искуства са „Косовом“ 1999, као и у светлу терористичког искуства у Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001, понуде идеолошки употребљиве дефиниције „новог интернационализма“ и „нове доктрине хуманитарних интервенција“, како би се самопроглашеним „вођама човечанства“ омогућило да, ако већ не легално, а оно макар идеолошки легитимно, реагују на безбедносне изазове који за њихове интересе у светским пословима проистичу из нововековног начела суверенитета националних држава.

       Најуспешнији у овом пројекту био је Роберт Френсис Купер, британски дипломата и обавештајни официр високог ранга, стручњак за безбедност, шеф службе за политичко планирање Форин офиса, заменик секретара за одбрану и прекоморске послове, особа блиска Тонију Блеру, „мандарин из Форин офиса и Блеров конфидент“, који је због својих великих заслуга за монархију одликован високим орденом Витеза Викторијиног краљевског реда и високим орденом Витеза краљевског Реда Светог Михајла и Светога Ђорђа.

        Као аутор једног раније објављеног рада, такође од значаја у овој ствари, Купер је у зборнику Преуређење света објавио програмску идеолошку платформу под насловом Постмодерна држава. Утицајни дневници одмах су прештампали тај текст, истичући већ у наслову централну идеју Куперовог састава – једини делотворни одговор на хаос савременог света и ограничења која проистичу из „застарелог“ начела суверенитета националних држава јесте обнова империје и империјалне политике, овај пут у облику „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“.

Роберт Френсис Купер

        Због одлучног става у прилог обнове империје и империјалне политике Купер је одмах почаствован и неформалном (али престижном) титулом „Стратег“, а већ исте године добио је прилику да ову стратегију почне и практично да операционализује. Постављен је, наиме, на високи положај генералног директора за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета Европске уније, који је за свој рад непосредно одговоран једино високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ.

        Овде нарочито треба нагласити да ток догађаја покренут објављивањем Куперове Постмодерне државе и промоцијом доктрине „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“ није могуће замислити без покровитељства и активног учешћа самог Тонија Блера у свему томе. Но, године 2002, у часу Куперовог именовања за генералног директора, па све до 1. децембра 2009, дужност Високог представника обављао је такође један аристократа и вишеструки витез – Франсиско Хавијар Солана де Мадариега, зван Хавијар Солана, потомак угледне шпанске аристократске породице, универзитетски професор физике, вишегодишњи Фулбрајтов стипендиста на америчким универзитетима, високи функционер шпанске Социјалистичке партије, министар културе, министар образовања и науке, министар спољних послова Шпаније, члан „Римског клуба“, генерални секретар НАТО-а, почасни Витез командер британског краљевског Реда Светог Михајла и Светог Ђорђа, носилац шпанског „Великог крста Изабеле Католичке“, носилац „Медаље Манфреда Вернера“ коју му је доделило немачко Министарство одбране, добитник признања „Визија за Европу“ и  „Државник године“ америчког Института Запад–Исток, добитник награде „Карло Велики“ за рад на унификацији Европе, кога ће због заслуга у текућем преуређењу света шпански краљ Хуан Карлос II већ у јануару 2010. прогласити за 1194-ог витеза у готово шест векова дугом низу витезова реда „Златног руна“ (немачки Orden von Goldenen Vlies, холандски Orde van het Gulden Vlies, француски Ordre de la Toison d’Or, италијански Ordine del Toson d’Oro, шпански Orden del Toisón de Oro, енглески Order of the Golden Fleece, основан 1430).

       Исте те 2002. отпочело је и практично тестирање Куперове доктрине „новог либералног империјализама“ и „нове либералне империје“, и то у оном делу света у којем се од 1990. до 1991. спроводи главни експеримент од значаја за њену артикулацију и због којег је номинално и артикулисана – на простору изворне Југославије, у Босни и Херцеговини.

       Обавезу да демонстрира и тестира све могућности ове доктрине преузео је тада још један, опет нови, британски аристократа, Џереми Џон Дарам Ешдаун, Барон Ешдаун од Нортона-под-Хамдоном, зван Педи Ешдаун, познат и као „Човек од акције“ (’‘Action Man‘’) и „Тигар“ (’‘Tiger‘’).

       Избор овог „човека од акције“ била је логична и за ствар „нове либералне империје“ више него добра одлука. У часу избора Ешдаун је за собом већ имао богато вишегодишње искуство официра специјалних јединица британске ратне морнарице (Корпус краљевских маринаца, The Corps of Her Majesty’s Royal Marines, RM; Специјална поморска служба, The Special Boat Service, SBS), затим високог официра МИ6 (Тајна обавештајна служба УК,The Secret Intelligence Service, SIS, скраћено Тајна служба њеног височанства,Her Majesty’s Secret Service, колоквијално MI6) на служби у Форин офису, потом члана Парламента УК и шефа партије Либералних демократа.

        Уз све то, Ешдаун се већ 1998. године успешно представио као радикални заступник главних својстава онога што ће Купер нешто касније назвати „нови либерални империјализам“ и „нова либерална империја“. Као што сведочи један вишеминутни ТВ документ, Ешдаун је у септембру 1998, у извесном албанском селу на Косову и Метохији, дао своју часну реч групи припадника такозване „ОВК“ да ће се лично заложити код свог пријатеља, британског премијера Тонија Блера, да добију ново наоружање и савремену војну опрему за рат против Србије. И најзад, као један од најгорљивијих заговорника војне интервенције САД, УК и НАТО против СР Југославије, односно Србије, Ешдаун је 2000. због ових својих заслуга за Круну, УК, и ствар „новог империјализма“ уопште, одликован високим орденом Витеза командера краљевског реда Британске империје.

        Исте године када је Купер постављен за Генералног директора за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ, који је за свој рад непосредно одговоран једино Високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, дакле Хавијару Солани, оперативац Ешдаун, официр МИ6, постављен је у Босни и Херцеговини на чак два положаја од интереса за практичну примену и тестирање доктрине „новог либералног империјализма“ и „нове либералне империје“.

        Истовремено, постао је Високи представник генералног секретара ОУН и специјални представник ЕУ у БиХ. За свој рад Ешдаун је с једне стране непосредно одговарао генералном секретару ОУН, а са друге Високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, односно Хавијару Солани. Најближи Соланин сарадник у овим пословима тада је већ „Стратег“ Роберт Купер, генерални директор за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ.

        Под овим претпоставкама Ешдаун је могао на миру да демонстрира све своје способности идеалног империјалног администратора – понашао се као „поткраљ Босне“ све до краја свог мандата 2006. године. Неслужбену титулу „Поткраља Босне“ Ешдауну су доделили британски листови по аналогији са системом британске колонијалне управе у Индији, од 1858. до 1947, када је сву власт у овој тадашњој британској колонији у име британског монарха и владе вршио поткраљ и генерални гувернер Индије. Колонијални поредак који је Британија успоставила и одржавала у Јужној Азији (Индија, Пакистан, Бангладеш, Бурма, односно Мианмар), од 1857. до 1947. назива се „Британско царство“ (на хиндију раџ), ‘’The British Raj‘’.

        Стога, иако је Ешдаун као сведок оптужбе грубо прекршио закон, 2002. на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу лажући суд, као што је то показала Милошевићева одбрана у наставку суђења 2005, ипак га је 2006 – када је предао обе дужности свом наследнику у Босни и Херцеговини – Краљица Елизабета II због бројних заслуга за нови британски раџ одликовала још једним веома високим одликовањем, орденом Витеза великог крста краљевског Реда Светог Михајла и Светога Ђорђа. Исто тако, награђен је и веома престижном улогом једног од три копредседника Краљевског института за међународне послове (The Royal Institute for International Affairs), познатог и као „Чатам хаус“ (’‘Chatam House‘’), установе која ужива високу заштиту саме краљице.

        Од 2006, због немерљивих заслуга за ствар „новог либералног империјализма“ и „нове либералне империје“, као успешни империјални администратор Педи Ешдаун тако стиче право да га ословљавају са ‘’The Right Honourable Lord Ashdown of Norton-sub-Hamdon, GCMG, KBE, PC‘’ (Велечасни Лорд Ешдаун од Нортонa-под-Хемдоном, са скраћеницама његових звања и одликовања, прим. уред. СЛ).

       Ваља такође имати на уму да је истог оног 1. децембра 2009. када је Хавијeр Солана напустио Кабинет у Бриселу дужност Високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ преузела је још једна особа из круга нове европске аристократије, такође блиска Тонију Блеру. Реч је о Катарини Маргарети Ештон, Баронеси Ештон од Апхолда (носилац је ове титуле од 1999, на предлог самог Тонија Блера), званој Кети Ештон, службеници високог средњег ранга у администрацији УК (то јест у јавним службама, влади, Националном архиву, Парламенту), којој се у нарочите заслуге приписује ратификација Лисабонског уговора у Дому лордова британског Парламента, и која је од 2006. члан још и Пречасног савета Њеног величанства (Her Majesty’s Most Honourable Privy Council).

 Баронеса Ештон

       Именовање баронесе Ештон на положај Високог представника ЕУ за заједничку спољну и безбедносну политику 2009. изазвало је међутим бројне коментаре о њеним компетенцијама за обављање тог захтевног административног посла, али је отворило и једну стару причу која се у британској јавности први пут чула крајем седамдесетих година 20. века.

      Причу је 2009. отворила Партија независности УК (енглеска либертаријанска и евроскептичка партија, представљена у Европском парламенту мада се залаже да УК напусти чланство у ЕУ) захтевајући од Хосе Мануела Бароса, председника Европске комисије, да испита основаност навода о нелегалним финансијским везама између некадашњег СССР и британске Кампање за нуклеарно разоружање, током 1982. и 1983. Тада је, наиме, данашња баронеса Ештон била не само активисткиња, него и благајница ове организације.

       На заседању Европског парламента члан тог Парламента из Партије независности УК јавно је питао Хосе Мануела Баросу хоће ли истражити да ли је Ештонова 1982. и 1983. заиста примила новац од „непријатеља Запада“, нашта је она изјавила да никада није имала односе са Совјетским Савезом и да никада није примила никакав новац из Москве. Њен Кабинет одбио је да даље коментарише ове оптужбе.

       Но, једна коинциденција чини ову бизарну причу још бизарнијом. Наиме, сам Баросо био је током седамдесетих година 20. века, као студент Универзитета у Лисабону, вођа илегалне маоистичке организације Реорганизовани покрет пролетерске партије (МРПП, касније назван Комунистичком партијом португалских радника, потом преименован у Револуционарни покрет португалског пролетаријата). Децембра 1980, напустио је МРПП и приступио Демократској народној партији (ППД) десног центра, која ће касније променити име у Социјалдемократска партија (ПСД).

       Своју маоистичку студентску епизоду Баросо је касније, у разговору за лисабонски Експрес, објаснио рекавши да је у  МРПП ушао да би се успешно борио против конкурентске, такође илегалне, студентске организације коју је контролисала Комунистичка партија Португалије.

       Овде заправо имамо посла са старом, током историје непрекидно обнављаном и усавршаваном праксом инфилатрације неког владајућег система у редове стварне или потенцијалне опозиције (инфилтрирани агенти, агенти информатори, агенти провокатори), као и следственог корумпирања и кооптирања неких њених припадника посредством сложених механизама конверзије и конвертитства (радикалне промене верског, етничког, етичког или политичког идентитета под претњом силе, због уцене, или услед моралног слома и корумпираности).

       Педесетих година 20. века, тај феномен је осветлио Исак Дојчер у класичној анализи „случаја“ шесторице бивших комуниста – Кестлера, Силонеа, Жида, Фишера, Рајта, Спендера. Од почетка текуће историјске демисије светског система седамдесетих година 20. века па до данас, инфилтрација владајућег система корпоративне дистопије, радикална конверзија и конвертитство међу онима над којима се тај систем одржава или тек успоставља, манифестују се у безброј, веома спектакуларних облика.

       Узоран пример за то јесте и сам Тони Блер, један од главних глумаца у представи која нас овде занима. Он је променио тако много јавних идентитета током своје каријере – од младог троцкистичког марксисте и америчког стипендисте, ватреног американофила, либералног фундаменталисте и крсташа корпоративне империје, преко „америчке пудлице“ и ратног злочинца, до пребега из Англиканске у Католичку цркву и њуејџерског идеолога јединствене светске религије – да га с разлогом можемо прогласити за једног од највећих и најуспешнијих агената светског поретка корпоративне дистопије из последње две деценије 20. и прве деценије 21. века.

        Како било да било, 1. децембра 2009 – истог дана када је Солана напустио свој бриселски Кабинет, а баронеса Ештон ступила на дужност Високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, на основу Лисабонског уговора од 17. децембра 2007, као и Уговора о европској дипломатској служби од 26. априла 2009, основан је и Европски сервис за спољашњу акцију (The European External Action Service, EEAS), до тада непостојећа дипломатско-обавештајна служба Европске уније.

        Као Генерални директор за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ, а још више као „Стратег“, Роберт Купер добио је тада овлашћење да администрира процесом организовања и постављања ЕЕАС, како би тај апарат могао да профункционише пуним капацитетом за годину дана, дакле 1. децембра 2010. Јавност је усто обавештена да ће ЕЕАС заиста почети да ради 1. децембра 2010.

        Нема притом никакве сумње да је главни задатак „Стратега“ Роберта Купера од 2002. до данас био и остао да са високог положаја који заузима у ЕУ развија и практично тестира све доктринарне и институционалне инструменте од значаја за успостављање ЕУ као „меке империје“, односно „нове либералне империје“. Европски сервис за спољашњу акцију са годишњим буџетом од 5,8 милијарди фунти стерлинга, односно 6,8 милијарди евра, са својих 7000 веома добро плаћених еврократа распоређених у 137 амбасада ЕУ широм света, један је од најважнијих таквих инструмената.

       (наставиће се...)