Хоће ли икоме живом недостајати онај црни клемпави Обама?

ВЛАДАВИНА ПРВОГ АФРОАМЕРИКАНЦА ПОТПАЛИЛА ВАТРУ ПОД ЦРНАЧКИМ РАСИЗМОМ

• Он је направио Исламску државу и научио је како да тргује нафтом. Он је сејао „обојене револуције“ како бисмо ми пожњели буру, али ми не одолесмо и заузесмо Алеп. „Недостајаће“ нам тај човек
• На почетку његовог председничког мандата чинило се да је он херој из „Чича Томине колибе“ који је, кад је одрастао, завршио Харвард. Он је изгледао као клемпави ортак са солидним осећајем за хумор, неко о коме су бринуле пароле попут „Пролетари свих земља, уједините се!“
• За анализу заоставштине Барака Хусеина Обаме, добитника Нобелове награде за мир, постоји један детаљ који многима смета да буду беспристрасни као да препарирају жабе. Он је - Афроамериканац. Први на месту председника САД. То је био почетни „бонус“, малтене главно достигнуће овог човека у очима остатка света. Да ли је то остало једино његово достигнуће? - то је питање
• Однос Путина и Обамом није успео између осталог и због тога што је он председника САД сматрао „лицемерним“ и није му се свиђало што Обама стално показује прстом у његовом правцу и држи му придике. У сличној ситуацији је Сергеј Лавров, дипломата са бритким језиком, рекао за шефа МИП Британије: „Ко си ти да ми паметујеш“

Пише: Георгиј БОВТ

        ОДЕ кривац за распад руске економије, здравства и школства. Онај који је хушкао „пету колону“.

        Он је оборио цену нафте, договоривши се са шеицима и наневши буџету Русије бол.

        Он нас је натерао да кренемо као добровољци против наше браће-Словена, бацивши их у подмукло „безумље мајдана“, нахранивши их отровним „кексићима“. Нисмо хтели да узимамо Крим, али смо морали. Јер, да нисмо ми, онда би то учинили NATO и Апокалипса.

        Он је напујдао наше просте и добре људе да пишају по лифтовима и да разбијају сијалице по стамбеним улазима. Он их је појио „бојаришњиком“ и навлачио на наркотичку иглу. Не лично, већ стварајући такву атмосферу да нам сваки пут буде мука и да немамо куд, сем на иглу. Ако не на једну, онда на неку другу.

        Он је направио Исламску државу и научио је како да тргује нафтом.

        Он је сејао „обојене револуције“ како бисмо ми пожњели буру, али ми не одолесмо и заузесмо Алеп.

        „Недостајаће“ нам тај човек.

        На почетку његовог председничког мандата чинило се да је он херој из „Чича Томине колибе“ који је, кад је одрастао, завршио Харвард.

        Он је изгледао као клемпави ортак са солидним осећајем за хумор, неко о коме су бринуле пароле попут„ Пролетари свих земља, уједините се!“

        Обама, недостајаћеш нам.

        Без тебе, чини се, није се правила ниједна емисија са кловновима. Да није било тебе, не зна се колики би буџет одредили љупкој и енергичној Маргарити Симоњан и њеној машинерији система под именом RT. А овако - дали су. Зна се и колико.

        Трамп још мора много да расте до такве части...

        А сада о „наслеђу“ озбиљно. Јер, обрни-окрени, председник Америке - то је у неку руку „председник света“, иако та земља даје нешто мање од 5% од светског БДП.

        За анализу наслеђа Барака Хусеина Обаме, добитника Нобелове награде за мир, постоји један детаљ који многима смета да буду беспристрасни као да препарирају жабе.

        Он је - Афроамериканац. Први на месту председника САД. То је био почетни „бонус“, малтене главно достигнуће овог човека у очима остатка света. Да ли је то остало једино његово достигнуће? - то је питање.

        Политичка коректност поставља, свакако, сложена питања.

        Чини се да многи либерали сматрају да је израз расизма критиковати председника-Афроамериканца. Не може, тобоже, да се каже да је такав човек „кикснуо“, чак и ако је тако.

        Расна класификација је данас чак и у Америци - табу тема. Између осталог, практично да се и не говори на тему „црног расизма“, који је израз крајности до које је стигла борба за равноправност. У том смислу, поза „вечито увређених наслеђем робовласништва“ - није најбоља за успостављање реалног мира, узајамне благонаклоности и истинске једнакости у међурасним односима.

        У Америци постоје све правне, културне и институционалне могућности да се то оствари. Али се то није догодило за време Обамине владавине, упркос свим надањима.

        Напротив, према неким мишљењима, која се опрезно исказују, председниковање Афроамериканца подстакло је „црни расизам“. „Црначке побуне“ које су се одвијале у неколико градова у вези „иживљавања полицајаца“ довеле су до тога да се сада полицајци у неким ситуацијама понашају исувише опрезно у обраћању са одређеним слојевима људи, како не би изазвали нови талас немира.

        Али, зато је број корисника „food stamps“ (бонова за бесплатни оброк) за време његове владавине порастао за трећину (за 10,7 милиона људи) и достигао је рекордних 44,2 милиона (отприлике 13% становништва).

        Многи од тих људи су професионални и генерацијски социјални трутови. Отприлике 40% корисника бонова су белци, 25% - црнци и 10% Хиспаноамериканци. Ако узмемо пропорције, према различитим подацима међу корисницима бонова - отприлике 7-10% су белци, а црнци - од 25 до 30%.

        Ако говоримо генерално о економији, тамо је стање боље него у време уласка Обаме у Белу кућу, када се земља налазила у дубокој рецесији. Сада је ниво незапослености у САД - 4,6% и најнижи је од 2007. године. Међутим, многи заслуге за излазак земље из рецесије приписују програму „Квантитативних олакшица“ који лансирао Буш, политици Система федералних резерви који је држао дисконтну стопу на нивоу близу нуле, и на сумњивој, са тачке гледишта социјалне праведности политици „спашавања“ корпорација и банака које су „исувише велике да би се срушиле“.

        За два мандата Обаминог управљања у Америци је отворено око 17 милиона радних места. Истина, уочи почетка његовог управљања број запослених је нагло пао - за 8 милиона. На тај начин, пола од тога је било „враћање“.

        Репрезентативно је и доба владавине Клинтона: 21 милион нових радних места.

        Ово значи да је Клинтон био „прогресивнији“ у економији него Обама. За време његове владавине није било толиког раста државног дуга (повећао се за $1,3 трилиона) као и за време Регана (15 милиона нових радних места у атмосфери пораста државног дуга за $1,8 трилиона).

        За време Обаме државни дуг САД је порастао за $9,2 трилиона и достигао је $19,9 трилиона (за време Буша јуниора, чија се владавина сматра неуспешном, пораст износио је преко $5 трилиона).

        При чему на укупно пореско оптерећење на корпорације и грађане било је додато око $1 трилион. Од тога се $377 милијарди (прорачун Представничког дома Конгреса) односи на средњу класу која не живи боље.

        Терет нове бирократске регулативе Обамине администрације, који републиканци називају „социјализам“, оцењује се на скоро $900 милијарди.

        Обама је спровео реформу здравства. Али, изгледа да то није урађено на најбољи начин за оне који раде и плаћају порезе: за средњу класу здравствено осигурање у просеку је постало скупље. И сада нова администрација пре свега „сахрањује“ ту реформу.

        Владавина Обаме - то је разорни ударац по Демократској партији. Он је долазио као „председник-модернизатор“, као прогресиста од којег су очекивали продор у успостављању праведнијих правила у економији, пре свега за средњу класу, смањивање јаза између богатих и сиромашних. Међутим, средња класа је наставила да се осипа, земља је постајала све подељенија, власнички распон је порастао.

        Лудачка реакција дела америчког друштва на победу Трампа -један је од симптома.

        Наде које су полагане на „прогресисту“ биле су узалудне.

        Председниковање првог Афроамериканца било је конфузно са тачке гледишта унутрашње политике. Обамина „заслуга“ је пре свега у томе што је фијаско његових парола (он је заступао „сhanges“ - промене) довео до феномена Трампа као до „устанка против истаблишмента“.

        За време Обаме Демократска партија изгубила је 717 места у законодавним скупштинама савезних држава (у доњим домовима) и 231 место у горњим домовима, 63 места у Представничком дому Конгреса САД, 12 места губернатора и 12 места у Сенату САД. Данас су у 32 савезне државе законодавни органи под потпуном контролом републиканаца (оба дома), 13 под контролом демократа, остали су „подељени“.

        На међународној арени, према мишљењу многих, Обамина владавина је проузроковала слабљење позиција Америке. Ако говоримо без увијања - то је било 8 година празног брбљања.

        То, можда, и није лоше за земље, које себе сматрају противницима Америке. Али „стабилност у свету“ сигурно није порасла.

        „Најупечатљивији резултат“ је постигнут на Блиском Истоку.

        Полазну тачку представља говор Обаме у Каиру у априлу 2009. године. То је био покушај примирја са исламским светом после онога што је Буш учинио у Ираку. Све се, међутим, претворило у кокетирање са исламизмом, који ипак није „опростио“ Америци.

        Обамина Бела кућа поздравила је долазак на власт у Египту Муслиманске браће на челу са „умереним исламистом“ Морсијем. Обама је 2012. лично примио у Белој кући Хани Нур Ел-дина, члана организације Џама Исламија, или „исламског универзитета“. Идејни вођа овог „универзитета“ - Омар Абдел Рахман био је 1995. године у САД осуђен као организатор првог покушаја терористичког напада на Светски трговински центар у Њујорку.

        Обама је током осам година био веран себи у благом приступу радикалном исламизму. Он је вешто избегавао чак и одредницу „радикални ислам“, чак и у вези са ИД. Отуд у многом потиче двострука политика у вези са такозваном „умереном сиријском опозицијом“ када је Америка, у суштини, иступила као помоћник вехабијских режима у Персијском заливу.

        Због тога је био свргнут режим Гадафија у Либији и сада та земља лежи у руинама. Потписан је „атомски споразум“ са Ираном. Међутим, према мишљењу многих, он није блокирао развој атомског војног програма те земље. То је у многоме постало оваплоћење личних амбиција и сујете Обаме. Из истог разлога је покушавао да „пред изборе“ одузме Мосул Исламској држави, али у томе није успео.

        Примирје са Кубом пред крај мандата, са закашњењем од 25 година, из исте је серије. У исто време, најављени амбициозни глобални интеграциони пројекти налик на Атлантско и Тихоокеанско партнерство, почели су да шлајфују и њих већ сахрањују реваншисти из екипе Трампа.

        Политика Обамине администрације према Русији била је исто толико конфузна, како год да се посматра - са „русофилске“ тачке гледишта или са „русофобске“.

        Са једне стране је био покушај „ресетовања“, а са друге стране, неуспело са тачке гледишта дипломатије типовање на Медведева уз демонстрацију „непожељности“ враћања Путина у Кремљ.

        Са једне стране „мекуштво и попуштање“ (како сматрају „јастребови“) у односу на Москву, а са друге стране читав низ сувишних конфронтационих испада у правцу Москве и лично Путина.

        Однос Путина и Обамом није успео између осталог и због тога што је он председника САД сматрао „лицемерним“ и није му се свиђало што Обама стално показује прстом у његовом правцу и држи му придике. У сличној ситуацији је Сергеј Лавров, дипломата са бритким језиком, рекао за шефа МИП Британије: „Ко си ти да ми паметујеш“.

        Пред крај мандата, Обамина администрација је одлучила да „пуца“ према Русији и да распали „хакерски скандал“. У аранжману медија које имају антитрамповски набој, то је изгледало безмало као нови „Вотергејт“.

        Парадоксално: део владајуће елите Америке отворено подрива легитимитет победе новог председника, називајући га „руских руку делом“.

        Главно није у томе да ли у објављеном декласификованом делу извештаја обавештајне заједнице од 25 страна (пуна верзија од 50 страна представљена је Конгресу), постоје неки докази. Они се тамо не виде - само су испади и претпоставке које изгледају истргнутим из штампе помоћу „копи-пејст“.       

        Раздувавање злураде улоге RT изгледа као фантазмагорија. Могуће је да поверљиви део садржи озбиљније податке и зато је Трамп након брифинга специјалних служби приметно смањио степен скепсе који јавно изражавао у вези хакерских напада.

        Овде су међутим битни само расположење и главна порука: Путинова Русија је непријатељ и не треба нам са њом никакво „рестартовање“ односа.

        Да су се у своје време тако понашали према кинеској хакерској активности, данас би односи између две земље били дефинитивно покварени. Да се Никсон исто тако „захтевно“ односио према режиму Брежњева, не би било детанта и разоружавања.

        Обамина администрација је покушала да сатера руско-америчке односе у клопку.

        За почетак је настојала да „торпедује“ потврђивање у Сенату кандидатуре Рекса Тилерсона, бившег шефа корпорације Exxon Mobil кога оптужују за симпатије према Путину, на место новог државног секретара.