Демонстрације у британским градовима против „пореза на спаваће собе”

ПРОТЕСТИ И У ЛОНДОНУ, МАНЧЕСТЕРУ, КАРДИФУ, НОТИНГЕМУ, ГЛАЗГОВУ, ЛИДСУ И БИРМИНГЕМУ

• Буне се због тога што губе 14 одсто комуналних субвенција ако имају једну, а 25 одсто ако имају две и више „непотребних” спаваћих соба

         ДЕСЕТИНЕ хиљада Британаца протестовале су против тзв. „пореза на спаваће собе„.

         До демонстрација је дошло у неколико великих британских градова – Лондону, Манчестеру, Кардифу, Нотингему, Глазгову, Лидсу и Бирмингему.

         Порез је уведен 1. априла 2013. године и одмах је изазвао лавину незадовољства.

         Циљ „пореза на спаваће собе„ био је да се обезбеди ефикасније коришћење стамбеног простора. Власници станова, као и незапослени који имају „вишак„ спаваћих соба (број „потребних” спаваћих соба рачуна се у зависности од броја чланова породице, пола и узраста деце) губе 14 одсто комуналних субвенција ако имају једну, а 25 одсто ако имају две и више „непотребних” спаваћих соба..

         Незадовољство Британаца највише изазива то што многи са „вишком спаваћих соба”  једноставно немају где да се преселе јер је број станова са једном спаваћом собом изузетно мали, посебно у Манчестеру и Болтону где је лавина незадовољства достигла врхунац. Тако да људи, који и без тога имају велике финансијске проблеме, сада морају да штеде на комуналним услугама, чак и храни.  

         Протестна акција у Лондону одржана је испред луксузне стамбене зграде са много станова код чувеног Хајд парка, преко пута робне куће „Херодс”. Вредност станова у тој кући достиже и до 68 милиона фунти. Многи станови припадају странцима и у њима углавном нико не живи. Управо су на ову чињеницу учесници акције протеста желели да скрену пажњу: станови вредни више милиона фунти су празни док више хиљада најсиромашнијих ропће и под „порезом на спаваће собе”.

         У Манчестеру је 48-годишња Марија Брабинер бивши социјални радник свим присутним показала рачун из кога се видело да она недељно издваја 11 фунти и 82 пенија „пореза на спаваће собе”. Она каже да је због болесне мајке морала да остави посао и живи од уштеђевине. У оваквој ситуацији нови порез за њу је права катастрофа.  

         У Лидсу је Ден Брукс, који представља групу за заштиту људских права „Даље руке од наших домова”, изјавио: „Захтевамо да наш градски савет одбије реализацију мера које воде стресу, болестима, сиромаштву и проблемима”.

         „Порезом на спаваће собе” законодавац је желео да самњи неравноправност између оних који живе у социјалним становима и власника и рентијера приватних станова. Први су (често имигранти који користе програме социјалне заштите) у повољнијем положају од „осталих приватних власника„ јер су на рачун британских пореских обвезника добили веће станове док „приватници” често морају да живе у малим становима и кућама без било какве помоћи државе.  

         Оваква новина је у најмању руку неефикасна: само за годину дана око 6 одсто власника социјалних станова и незапослених морало је да се пресели у станове са мање соба и тако ослободи пространије станове за оне који имају породице са већим бројем деце. Тако да је проблем на тржишту социјалних станова, у суштини, остао нерешен.