Чаленко: Русији је потребна потпуна и коначна контрола над целом обалом Црног мора

СВО МОРА ДОНЕТИ И ПОТПУНИ И КОНАЧНИ ПОРАЗ  УКРАЈИНИЗМА КАО ИДЕОЛОГИЈЕ И ПРАКСЕ

Mапа послератне Украјине која се повезује са лидером Друге

Украјине Виктором Медведчуком на којој би "Украјина" три 

пута мања од онога што би узела Пољска

* Украјина мора да престане да буде поморска сила. Мора да изгуби луке на Црном мору. Штавише, не би требало да буде у стању да гранатира црноморске територије, зато њихову дубину треба да чине границе Одеске, Николајеввске и Херсонске области

* Тако би Русија добила прилику да лако изгради нови копнени гасовод до Румуније, па до Србије, а одатле до тренутно лојалне Мађарске, Аустрије и Словачке. Преко територија ЛНР и ДНР, Запорошке, Херсонске, Николајевске и Одеске области

* Граница треба да буде бар на Дњепру. Међутим, левообална Полтава је један од симбола руске државности. Важан град за Русију је и Дњепропетровск који се налази делимично на десној обали. Стога би и ове територије требало да уђу у састав руске државе, као и цела Дњепропетровска област заједно са Кривим Рогом

* Кијев је одавно руски град и треба такође да се врати у састав Русије

_______________________________________________________

          Аутор: Александар ЧАЛЕНКО, бивши украјински новионар

          ЛИЧНО сам један од скептика који сматрају да ништа неће бити од Трампових мировних иницијатива, којима он искрено жели да постигне мир у Украјини.

          Зашто?

          Да би мир био успостављен, Русија мора да оствари следеће циљеве, на које Украјина и Запад неће пристати.

          ПРВО: потпуна и коначна контрола над целом обалом Црног мора

          Целом: од Јужне Бесарабије, насељене јужним Русима, Бугарима, Гагаузима и староверцима, па до Херсонске области, која ће обухватати Одесу, Николајев и Херсон.

          Украјина мора да престане да буде поморска сила. Мора да изгуби луке на Црном мору. Штавише, не би требало да буде у стању да гранатира црноморске територије, зато њихову дубину треба да чине границе Одеске, Николајеввске и Херсонске области.

          Тако би Запад изгубио некадашњи интерес за Украјину јер би постала непоморска земља.

          Интерес за Украјину као антируски тампон наравно би остао, али би био мањи.

          Друго, Украјина би постала зависна од Русије у разним питањима везаним за луке, посебно на плану експорта житарица.

          Треће, Русија би могла коначно да мирно обнови своју поморску базу у Севастопољу јер му више не би било ни претњи из Одесе.

          Четврто, Русија би добила прилику да лако изгради нови копнени гасовод до Румуније, па до Србије, а одатле до тренутно лојалне Мађарске, Аустрије и Словачке. Преко територија ЛНР и ДНР, Запорошке, Херсонске, Николајевске и Одеске области.

          Пето, НАТО не би могао да испоручује било какво оружје Украјини морским путем, што је најјефтинији транспорт.

          Шесто, Украјина би постала потпуно зависна од руског снабдевања гасом и нафтом, пошто би била одсечена од азербејџанских и централноазијских извора енергије.

          ДРУГО: граница са Придњестровском Молдавском Републиком

          Руска Федерација је све протекле 34 године водила рачуна о ПМР-у, није је напуштала у тешким временима, подржавала је издвајајући средства из свог буџета.

          Придњестровље је у главама руских грађана и пре руског пролећа доживљавано као прва руска република која се побунила јер су хтели да јој одузму рускост.

          Јасно је да би Придњестровље одавно добило признање своје независности попут Абхазије и Грузије и да би постало део Русије, попут ЛНР и ДНР са Запорошком и Херсонском областима, да има заједничку границу са Руском Федерацијом. Нажалост, из очигледних разлога данас није тако. Али, то постоји као циљ и биће, пре или касније, постигнут.

          ТРЕЋЕ: граница дуж Дњепра

          Јасно је да данас, под председником Трампом, Американци не желе да приме Украјину у НАТО. Али, нико не може да гарантује - ако неки демократа опет постане председник САД – да се та позиција неће променити и да се Украјина, у том случају, не би брзо придружила северноатлантском блоку.

          Стога Русија мора да предузме мере предострожности – барем да НАТО трупе или обновљена украјинска НАТО армија не могу брзо да се приближе Москви. Друго, Дњепар је моћна природна препрека таквој експанзији.

          Штавише, морамо запамтити да је левообална Полтава, уопште, један од симбола руске државности. Јер, управо је победа Петра Великог код Полтаве постала прекретница у Северном рату. Русија је убрзо постала империја.

          Важан град за Русију, Дњепропетровск, налази се делимично на десној обали. Стога би и ове територије требало да уђу у састав руске државе, као и цела Дњепропетровска област заједно са Кривим Рогом.

          Граница дуж Дњепра треба да почне северније – од Черкаске области.

          ЧЕТВРТО: Кијев је наш, Кијев је руски град

          Да би Украјина изгубила своју привлачност за јужноруско становништво, под руску јурисдикцију морају доћи не само сви јужноруски градови са преко милион становника, већ и Кијев, који је по свом културном изгледу одавно руски град.

          Ако Кијев остане украјински, Украјина ће остати привлачна јужноруском становништву.

          Мало је вероватно да ће неко (у значајном броју) при здравој памети и са сећањем напустити Новоросију или леву обалу да би живео у Житомиру, Виници или Черновцима. Украјина ће заиста (п)остати „аграрна суперсила“ у културном смислу.

          ПЕТО и најважније: потпуни и коначни пораз украјинизма као идеологије и праксе

          Мислим да сви савршено добро разумеју шта се под овим подразумева. Сигуран сам да нико не сумња да је главна покретачка снага рата од стране Кијева и етничког Јеврејина Зеленског украјински национализам.

          Све мајдане и државне ударе изазивао он и само он. Управо на њега, као на најактивнији и најенергичнији борбени ресурс, ослањају се земље НАТО-а.

           Ако не буде украјинског национализма, неће бити ни агресивне Украјине. Ако он не падне, руско-украјински ратови ће се наставити и у будућности.