Бивши заменик министра одбране САД већ плаши Трампа војном инвазијом Русије на Украјину

ДОВ ЗАКАЈМ - НИМАЛО СЛУЧАЈНО - ПОМИЊЕ ЗАЛИВ СВИЊА, ИНТЕРВЕНЦИЈЕ СССР У БУДИМПЕШТИ И ПРАГУ

• Бивши припадник војног врха САД указује да Доналд Трампа досад ни једном није критиковао Путина због „инвазије и анексије Крима“. Такође, да ништа није говорио о „руском нападу на Украјину“ и да даје сигнале да жели сарадњу с Путином у циљу решавања постојећих несугласица између Америке и Русије поводом Сирије. Осим тога, да се Трамп - за разлику од Обаме - ниједном није заложио за уклањање са власти Башара Асада и његовог режима
• Чак допушта могућност да „руска инвазија“, у оквиру које би регуларне снаге могле да подрже побуњенике који теже да прошире своју контролу на цео источни део земље, уследи због стварне или привидне антируске провокације десничарских снага у Кијеву
• У том случају би се у Конгресу САД дигла велика дрека, са захтевима да се Украјини испоручи оружје и да се у ту земљу пошаље значајан број инструктора из редова америчке и европске војске или најамника. Уз то ће медији почети са новим бесомучним нападима на Трампа како унутар земље, тако и у целом свету. А уколико се он буде колебао, оптужиће га због исте слабости и пасивност као и Барака Обаму
• Трамп би у таквој ситуацији морао да бира између жеље да сарађује са Путином и решености да изгледа снажно. Ма шта изабрао - то ће бити непријатна одлука

Пише: Дов ЗАКАЈМ*, The National Interest     

        ПРАКТИЧНО свака нова администрација САД убрзо после доласка на власт бива подвргнута искушењима.

        Инвазија у Заливу свиња у априлу 1961. године била је искушење за Џона Кенедија.

        Тачно 40 година касније - судар америчког авиона EP-3 с кинеским ловцем J-8 и његово принудно слетање на острво Хајнан били су искушење за Џорџа Буша.

        Зато је сасвим вероватно да ће неко негде - неколико месеци после доласка Доналда Трампа у Белу кућу - покушати да провери његов карактер и храброст.

        Од свих могућих варијанти које могу да натерају америчког председника да бира између непријатних алтернатива, велика инвазија Русије на Украјину могла би да буде најтежа.

Дов Закајм у време када је био уз Доналда Рамсфелда

        Руска инвазија, у оквиру које би регуларне снаге могле да подрже побуњенике који теже да прошире своју контролу на цео источни део земље, могла би да уследи због стварне или умишљене антируске провокације десничарских снага у Кијеву.

        Амерички NATO-савезници биће - ако се то заиста догоди - потресени из дубине душе и могли би да затраже од Вашингтона да преузме улогу лидера у борби проти онога што ће сматрати очигледном руском агресијом.

        Трамп се очигледно определио за ново „ресетовање“ односа са Русијом, надајући се да ће његови напори бити много успешнији од достигнућа његове бивше супарнице из председничке трке Хилари Клинтон. Током предизборне кампање и после ње, Трамп свим силама покушава да покаже да не намерава да се свађа са Русијом и Владимиром Путином.

        Он ниједном није критиковао Путина због инвазије и анексије Крима. Такође, он ништа није говорио о руском нападу на Украјину. Он даје сигнале да би могао да започне сарадњу с Путином у циљу решавања постојећих несугласица између Америке и Русије поводом Сирије.

        Осим тога, за разлику од Барака Обаме, он се ниједном није заложио за уклањање са власти Башара ал Асада и његовог режима, ниједном није изразио забринутост због изградње нових руских ваздухопловних база у Сирији, или новог руско-сиријског споразума који омогућава Москви да вечно задржи своју војно-поморску базу у Тартусу (налик америчкој бази у Гвантанаму).

        Зато би Путин могао да закључи да, са пријатељски настројеним председником у Белој кући, може да повећа своју контролу на истоку Украјине и тиме заплаши владу у Кијеву.

        Тако би се Трампова администрација суочила с озбиљним проблемом. С једне стране, Украјина није савезник NATO и прави партнер Америке у сваком смислу те речи. Било би претерано рећи и да очување Украјине као целовите и независне државе спада у животно важне америчке интересе. А пошто би сваки одлучан и озбиљан одговор Америке на потезе Москве осудио на пропаст договор са Путином о Сирији, па и мање-више на свако друго питање, Америка ће бити у великом искушењу да се склони у страну и не меша у сукоб на постсовјетском простору.

        Присталице таквог става могу да се позову на одлуку Двајта Ајзенхауера, који је решио да не реагује када су Совјети 1956. године угушили устанак у Мађарској, или на исту одлуку Линдона Џонсона 1968. године, када су снаге Варшавског пакта извршиле инвазију на Чехословачку.

        С друге стране, данас су чланице Северноатлантске алијансе многе земље Централне и Источне Европе, укључујући Мађарску и Чешку (која је настала поделом Чехословачке), и њих ће изузетно уплашити руска инвазија. Амерички NATO-савезници ће затражити хитну и одлучну америчку реакцију, вероватно у виду ваздушног моста с циљем испоручивања прво одбрамбеног, а затим и офанзивног оружја за мученичку украјинску армију.

        У Конгресу ће дићи глас демократе и републиканци који ће захтевати испоруке оружја Украјини и слање у ту земљу значајног броја инструктора из редова америчке и европске војске или најамника. Уз то ће медији почети са новим бесомучним нападима на Трампа како унутар земље, тако и у целом свету. А уколико се он буде колебао, не одлучујући се да предузме нешто у пракси, и задржи се на осудама Москве, оптужиће га због исте слабости и пасивност као и Барака Обаму, који је млако тражио повлачење „црвених линија“ када је Асад користио хемијско оружје против сопственог народа.

        Доналд Трамп има још једну неоспорну црту карактера. Он нагло реагује ако мисли да би други могли да га сматрају слабим. Зато ће морати да бира између своје жеље да сарађује са Путином и решености да изгледа снажно. Ма шта изабрао, то ће бити непријатна одлука.

        Нема сумње да ће га то лишити сна ноћу, када обично пише на Твитеру.

        * Дов Закајм је потпредседник Центра за америчке интересе (Center for the National Interest). Од 2001. до 2004. године био је заменик министра одбране (главни финансијски инспектор), а од 1985. до 1987. године је био заменик министра одбране за планирање и ресурсе.