Андрић нам је подметнуо да је Босна „Тамни вијалет”

БАШ МЕХКА МЕХКОЋА: Бошњачки академик Мухамед Филиповић у часопису за културу Диван (2)

* Има једна прича када сам ја са Зуком Џумхуром и Скендером Куленовићем ишао у Крагујевац и обишли смо споменик страдалим од Нијемаца. И гледа Зуко онај споменик и каже како Срби морају мрзити Нијемце кад су им ово учинили. А Скендер се смије и каже, е мој Зуко, не мрзе они Нијемце, они још мрзе Турке. Дакле, постоји један програм мржње и освете који је укоријењен

* Ратко Младић позива се на освету кад улази у Сребреницу, Милорад Додик правда злочин у Сребреници осветом итд. Тога код нас нема. Многи мисле да је то код нас створило мехкоћу и сматра то лошим, ја не мислим тако. Ми муслимани морамо мислити и на други свијет, ми пресељавамо и битно је да на овом свијету зарадимо за онај свијет

* Андрић је имао образа да напише да је Босна ''Тамни вилајет'', да у њој нема ништа, а у њој су цвјетали пјесници, цвјетали прозни писци, велики кроничари и хисторичари, правни писци, филозофски писци...

* Нама Бошњацима се одузима право да стварамо хисторију, своју или било коју другу, па се то право даје само онима који наводно имају културу, а то су Срби и Хрвати. То је један перфидни и врло далекосежни начин негације нашег постојања

* За разлику од нас, и Срби и Хрвати имају институције, ако не овдје онда их имају у Београду и Загребу и оне су јако присутне овдје, финансирају, организирају, подржавају, а ми немамо ништа. А оне институције које ми дјелимо су паларизоване. Због тога сам ја подржао БАНУ, и ми ћемо од ње направити праву научну институцију

         ИДЕОЛОГ бошњаштва покушава да докаже да је у Босни до Турака било само `босанских крстјана – Богумила`. Дакле, да Срби нису били окупирани и покорени и да Турке мрзе на правди бога – зато што су такав настран и малиган народ.

         А такође: да су Срби, ако их је у Босни и било, требало да буду срећни јер су `баштинили једну високу културу`. Све у свему, прочитајте пажљиво и овај други наставак. Треба читати Филиповиће.

* Молим Вас да нам за читатеље Дивана, странце, комшије наших сународњака из дијаспоре кажете нешто о доприносу Бошњака у хисторијском, културолошком, архитектонском, умјетничком контексту за европску и свјетску цивилизацију?

         У Босни је након класичног периода, гдје је доминантан духовни поглед био поглед босанских крстјана – Богумила, дошло до исламизације која је овдје створила једну високу културу. Већ средином XVI вијека у Босни не само да постоји велики број муслимана и велики исламски центри као што је Сарајево, Мостар, Бања Лука итд., него истовремено имамо Османску културу и духовност оријентално-исламску, поготову ону култура коју су донијеле Османлије - ханефијски сунитски ислам, имамо и отвореност да се државом управља по законима које доноси султан, а у вјерским питањима се покоравамо шеријату. Дакле, ми смо баштинили једну високу културу.

       Оно што се у духовном и културном погледу збивало у Истанбулу у XVI и XVII вијеку били су изузетно велики домети. Истанбул је био једна велика културна и духовна радионица. Ту су велики архитекти. Један Синан је једна од највећих архитектонских фигура у хисторији човјечанства. Концепт урбаних структура показује да је то висока култура. То видимо и у нашим градовима, како је грађено Сарајево, Столац, Тешањ. Чак она врши симбиозу између класичног принципа да је центар врх брда, бријега, гдје је храм, а около насеље. Она га обрће, па су у брдима људи који станују и сви путеви воде у центар, а у центру је главни храм, главни центар активности.

        Ево у Сарајеву, сви путеви са брда воде на Башчаршију гдје је велика Гази Хусрев-бегова џамија, гдје су трговци, гдје је ханиках, медреса. Дакле, то је једно оргинално стваралаштво. У Босни се развија и филозофска и правна мисао, и суфијска мисао, поезија поготову, и наши људи стварају на арапском, персијском и турском језику, те дјелимично на нашем, тзв. алхамијадо литература. Будући да је културни модел био онај који је настао на арапском тлу, у Перзији и Османском тлу, ти језици су кључни и на њима су настала најзначајнија наша дјела.

        Ја сам у својој књизи ''Духовни живот Османске Босне'', детаљно показао све аспекте стваралаштва на тлу Босне у вријеме Османске владавине. То је једна висока култура која је пак са друге стране третирана као нешто што не постоји. Колико је та култура изворно била култура, колико је била широка, хумана, колико је била толерантна показује најбоље чињеница да је у Османском периоду, у тој духовној атмосфери, настала католичка књижевност.

        Прво дјело католичке књижевне традиције Дивковићево дјело настаје 1596. године, дакле у вријеме када овдје владају Османлије и када влада потпуно духовност оријентално-исламског типа. Дакле, тој култури није сметало да се развија унутар ње и једна интезивна католичка литература. Као и православна, као и јеврејска. Значи, оно што је истина о Босни је скривано, са тезама антиисламским и антибосанским, да је Босна „terra deserta“, да у њој ништа није било, као што је рекао Иво Андрић да се у Босни у вријеме Османске владавине није десило ништа значајније у духовном смислу. На тај начин он фалсифицира једну цијелу богату хисторију, а тај је човјек живио гдје су знаци те културе аклатантни, као што је Травник или Вишеград.

        Требало је видјети Везирски конак, који је нажалост срушен 1947. године, као и сам Травник као град и видјети високу духовност. А поготову Вишеград, јер вишегрдска ћуприја је знак духовности, а не само обична ћуприја. Тај је човјек имао образа да напише једну такву реченицу и да интонира један став да је Босна ''Тамни вилајет'', да у њој нема ништа, а у њој су цвјетали пјесници, цвјетали прозни писци, велики кроничари и хисторичари, правни писци, филозофски писци итд. Дакле, то су предрасуде које су постојале изворно, али су и намјерно стваране.

        Андрић, кад је писао своју докторску тезу, он је већ имао доказе духовности. Имао је Башагићеву дисертацију, имао је шејха Кемуру, Ћоровићеву хисторију књижевности, Прохаскину хисторију књижевности. Дакле, не ради се о томе да можда није знао, већ да је намјерно то урадио из некога разлога. А тај разлог је да се негира духовност овог простора и посебно да се негира сваки духовни квалитет и вриједност Бошњака. Значи, намјерно је фалсифицирана хисторија а разлог је да се докаже да онај народ који нема духовности нема ни духовни капацитет, а ко нема духовни капацитет нема хисторијски капацитет. Не може бити хисторијски стваралац.

        Према томе, нама Бошњацима се на тај начин одузима право да стварамо хисторију, своју или било коју другу, па се то право даје само онима који наводно имају културу, а то су Срби и Хрвати. То је један перфидни и врло далекосежни начин негације нашег постојања.

* Нама данас одлазе духовне величине. Неки дан смо изгубили једног од највећих савремених књижевника Неџада Ибришимовића, а не долазе други на та мјеста...

        Ми им не дамо да дођу. У нас владају књижевним животом неки Ловреновићи, Вешовићи итд. Попљуван је овдје један наш пјесник, једини који још пише у контексту наше пјесничке тадиције, поготову суфијске, то је Џемалудин Латић. Попљуван је био од Вешовића, а кад сам ја стао у његову одбрану, онда сам ја постао монструм, па је човјек написао читаву књигу о мени, пљујући мене, моју фамилију, рођаке. Дотле, иде тај принцип мржње.

         Ми се разликујемо од других јер нам ислам забрањује мржњу. Нама је Аллах џ.ш. забранио, а Посланик Мухамед својим понашањем показао да је мржња антимуслиманска, противна природи Божијој.

         Има једна прича када сам ја са Зуком Џумхуром и Скендером Куленовићем ишао у Крагујевац и обишли смо споменик страдалим од Нијемаца. И гледа Зуко онај споменик и каже како Срби морају мрзити Нијемце кад су им ово учинили. А Скендер се смије и каже, е мој Зуко, не мрзе они Нијемце, они још мрзе Турке. Дакле, постоји један програм мржње и освете који је укоријењен.

        Ратко Младић позива се на освету кад улази у Сребреницу, Милорад Додик правда злочин у Сребреници осветом итд. Тога код нас нема. Многи мисле да је то код нас створило мехкоћу и сматра то лошим, ја не мислим тако. Ми муслимани морамо мислити и на други свијет, ми пресељавамо и битно је да на овом свијету зарадимо за онај свијет.

* Нама Бошњацима недостају неке институције које би обновиле ту духовност! Недавно је формирана Бошњачка Академија Наука и Умјетности?

         Управу сте, ми Бошњаци немамо институција. Једине двије институције које имамо су Исламска заједница и Мерхамет. И те двије институције су предмет напада. Све друге институције ми дјелимо. За разлику од нас, и Срби и Хрвати имају институције, ако не овдје онда их имају у Београду и Загребу и оне су јако присутне овдје, финансирају, организирају, подржавају, а ми немамо ништа. А оне институције које ми дјелимо су паларизоване. Све државне институције не могу да живе, музеј, академија. Зашто? Јер се желе угушити и жели нас присилити на подјелу.

        Шта је конкретни проблем због тога код Бошњака? Не можемо радити, истраживати, проучавати своју хисторију, своје културно благо, штампати и објавити. Значи ми морамо створити једну институцију која неће противрјечити заједничким институцијама, али ће нам омогућити да обавимо оне нужне послове у области наше националне хисторије и културе, који су предувјет да се ми изједначимо са другима. Да све то предочимо и да то цијели свијет види, а не да мисле о нама оно што пише српска или хрватска хисторија, енциклопедије и сл.

        Због тога сам ја подржао БАНУ, и ми ћемо од ње направити праву научну институцију.