АНАДОЛИЈА: Вучић жели да обнови порушене куће своје породице у Чипуљићу код Бугојна

У СЕЛУ ЖИВИ САМО ДВОЈЕ ВУЧИЋА - ВИЦЕПРЕМИЈЕРОВ СТРИЦ И СТРИНА,

А У БУГОЈНУ ЈЕДВА 200 СРБА - ОД НЕКАДА 9000

Стрица Драго поред порушене куће Вучића

• Свештеник цркве Рођења Пресвете Богородице у Чипуљићу Славиша ЂУРИЋ: Волео је Александар, по причању мештана, да игра лопте. Био је доста несташно дете. Борац је био од почетка, волео је да буде увек у праву. Морало је бити по његовом. Није био попустљив ни као дете. Његова непопустљивост и његова упорност су га и довеле до места где је сада
• Стриц Драго ВУЧИЋ: Александар је долазио баш овог маја и тада смо га први пут видели након 20 година. Долазио је овамо са синчићем и млађим братом Андрејем. Брат и његов отац су долазили и више пута раније. Александров отац, Бато, долазио је до сада десет пута у Бугојно након рата, али од туге није могао да дође и до своје породичне куће која је порушена, баш као и његова нешто мања кућа у близини...
• Александар је - наглашава стриц - приликом последњег боравка рекао да не жели да прода те куће. У кући моје сестре је потврдио и да има намеру да их обнови. Они и овде у Бугојну имају доста земље, њива. Александар је, такође, рекао да и то не жели продати
• Православна црква у Бугојну запаљена је у инциденту 2004. године када је повратак (Срба) био у пуном јеку. После је повратак падао. Након што је црква поново запаљена 2007. године - нико се више није вратио

        МАДА то вицепремијер Србије и председник владајуће Српске напредне странке (СНС) Александар Вучић (43) никада није крио, широј јавности је мало познато, посебно у Босни и Херцеговини, да тренутно најмоћнији човек Србије води порекло из Чипуљића код Бугојна, у самом срцу БиХ.

        Новинари агенције Анадолија трагом те информације упутили су се у Чипуљић где добро познају, не само породицу Вучић, већ и самог Александра Вучића, којег су неки имали прилику да виде и када је, први пут након 20 година, у пролеће ове године без велике помпе и медија боравио у Бугојну и посетио родбину.

        У Чипуљићу су новинари Анадолије, такођер, упознали и Александровог стрица Драгу и стрину Анђелку, прве српске повратнике у Бугојно, последње Вучиће који још увек живе у том бугојанском насељу.

        Славиша Ђурић, свештеник цркве Рођења Пресвете Богородице у Чипуљићу каже да су Вучићи стара бугојанска породица и да су као успешни трговци били познати и пре Другог светског рата.

Вицепремијеров стриц и стрина

        „У оно време су имали своја лична аута и шофере. Александров деда Анђелко, којег су овде сви звали Аџија, јер је био на хаџилуку у Светој земљи у Јерусалиму, имао је врсне тркаче коње. Нажалост, 1941. године једна велика породица је делом уништена. Александров деда, стари Аџија, је убијен. Породица се после Другог светског рата расула на много делова. Једни су остали у Бугојну, једни отишли yа Србију. На Славу Божију, из те породице сада има велики изданак - Александар. Његов отац и породица су вредни и радишни људи који су одувек стицали имања и имали. Мислим да кад се у Бугојну каже `породица Вучић` да то све говори“, започиње разговор за агенцију Анадолија свештеник Ђурић.

        Иначе, Александров отац Анђелко (72), којег у Бугојну називају Бато, рођен је у избеглиштву у једном вагону недалеко од Београда. Његова мајка Драгица, иначе пореклом из Шипова, избегла је у Србију након што су усташе побиле већину мушких чланова породице, укључујући и Александровог деду.

        Након Другог светског рата они су се вратили у Бугојно где је Александров отац одрастао и школовао се, а потом отишао на Економски факултет у Београду. Тамо је упознао супругу, Александрову мајку, Ангелину из Бечаја у Србији, са којом ће се касније венчати. Пре тога је неколико година радио у ИМПО-у у Бугојну. Но, и после одласка у Србију, све до рата у БиХ и смрти мајке Драгице 1991. године, Анђелко Вучић је са породицом често долазио у родни крај.

        Свештеник Ђурић каже да је Александар Вучић у Бугојну пре рата често проводио летне и зимске распусте. И сам Александар Вучић, иако је рођени Београђанин, својевремено је говорио како је у Бугојну, уз остало, у детињству радио и тешке послове.

        „Волео је, по причању мештана, да игра лопте. Био је доста несташно дете. Борац је био од почетка, волео је да буде увијек у праву. Морало је бити по његовом. Није био попустљив ни као дете. Његова непопустљивост и његова упорност су га и довеле до места где је сада“, истиче свештеник Ђурић.

        Потврдио нам је да је Александар Вучић долазио у Чипуљић последњи пут у пролеће ове године.

        „Нас је та посета изузетно обрадовала. Долазио је Александар у Бугојно и пре него је постао вицепремијер. Нас је та посета обрадовала, а није било ни полицијских сирена, много аута... Дошао је човек, упалио свеће овде у цркви, својима на гробљу. То је његова величина. Надамо се на пролеће би требао да дође и остане неколико дана“, говори бугојански свештеник.

Црква у Чипуљићу

        На месном гробљу, које су новинари Анадолије посетили, сахрањени су Александров деда, бака, стриц, који је погинуо у саобраћајној несрећи код Горњег Вакуфа, као и друга родбина.

        Александров стриц Драго, једини мушки потомак Вучића који живи у Бугојну, као и његова супруга Анђелка, кажу да су изузетно поносни на Александров успех...

        „Александар је долазио баш овог маја и тада смо га први пут видели након 20 година. Долазио је овамо са синчићем и млађим братом Андрејем. Брат и његов отац су долазили и више пута раније. Александров отац, Бато, долазио је до сада десет пута у Бугојно након рата, али од туге није могао да дође и до своје породичне куће која је порушена, баш као и његова нешто мања кућа у близини... Александар је приликом последњег боравка рекао да не жели да прода те куће. У кући моје сестре је потврдио и како има намеру да их обнови. Такође, они и овде у Бугојну имају доста земље, њива. Александар је, такође, рекао да ни то не жели да прода“ истиче љубазни Драго.

        Драгина супруга Анђелка додаје како су веома радосни због Александровог успеха, али да „помало страхују за њега“.

        „Но, његов правац је добар“, примећује Александрова стрина.

        Питамо их о животу у Бугојну. Драго прича да су међунационални односи у том граду у реду. Са старим комшијама су, како каже, друже, то су њихови пријатељи и кумови.

        „Ти односи су за десет“, додаје он.

        Но, жале се и на криминал и насиље о којем слушају, мада њих лично „нико не дира“. Такође, у близини немају киоска, па не могу купити штампу, жале се и да деца не мају у близини школе... Све је некако тужно и пусто. Живот се ту ионако одвија споро.

        „Живимо од пензије, а и деца нам помогну“, додаје Анђелка.

        Од 9.000 Срба у Бугојну пре рата, ту их је остало око 200. Осим његовог стрица, још три породице су са Александром Вучићем у крвном сродству.

        „Нажалост, бројно стање је такво какво како јесте. Не можемо порећи да је Бугојно остало без Срба. Ово су све старији људи. Просек моје парохије је 67 година“, истиче свештеник Ђурић, који није желео да коментирише однос власти према српској заједници у Бугојну јер је „прича о властима опасна“.

        Надаље, каже да има честитих и добрих људи у Бугојну, али и оних који, махом досељеници, праве проблеме. Истиче и позитивне примере суживота. Тако су фасаду цркве у Чипуљићу урадили Бошњаци међу којима и један ефендија (имам), док су унутрашњост православне цркве уредили Хрвати! То је, како верује, нада у боље сутра на овим просторима.

        Подсетио је како је православна црква у Бугојну запаљена у инциденту 2004. године када је повратак био у пуном јеку. После је повратак падао. Након што је црква поново запаљена и 2007. године „нико се више није вратио“.

        Истиче да је проблем и посао јер млади српске националности у Бугојну немају где да раде. Класична је то прича о животу повратника у срединама где су мањина, иако је свештеник уверен да је „Бошњацима повратницима у РС боље него нама“.

        „Проблем је неиспуњавање уставних закона о равноправности народа. Волео бих да смо мањина, имали бисмо неке предности. Ми ћемо бити статистичка грешка на овом попису становништва. Ми смо сад статистичка грешака. На местима где Срби треба да буду запослени, запослени су људи других националности. Немам ништа против тога, али треба запослити људе који би се вратили. Да се то десило, сада би у Бугојну би било три до четири хиљаде Срба. Ово су тешка, претешка времена... Прича је свугде иста. Пензија је 300 КМ, а лекови 250 КМ. Да деца не помажу - ти људи не би имали шта да једу“, истакао је свештеник Ђурић, који се захвалио докторици Мелики Махмутбеговић из Бугојна, јер је, како каже, врхунски лекар, али и леп примјер суживота.

        Ђурић је потврдио да је Александар Вучић детаљно упознат са положајем Срба у Бугојну.

        „Александар Вучић је са свиме упознат када је долазио прошлог пролећа. Он је тада упутио помоћ и рекао да нећемо бити заборављени и остављени на подручјима ФБиХ. Трудиће се да дође до самозапошљавања младих људи.

        Видите, овде има доста кућа које су обновљене а нико у њима не живи. Често се истиче тај сегмент. Но, није довољно направити кућу, човек не може јести зидове, мора да живи, ради. Стање је такво какво је, тешко да ће ићи набоље“, оценио је свештеник Ђурић.

        Пожалио се и на чињеницу да до сада још увек није покренуто питање процесуирања одговорних за смрт, како тврди, 64 цивила српске националности који су убијени у Бугојну, иако се за многе зна ко их је убио.

        Ђурић је у разговору за Анадолију подсетио и на причу која се још увек преноси у Бугојну, а то је да је деда Александра Вучића бринуо о једној бошњачкој породици, породици Дувњак.

        „После 1918. године један од бугојанских муслимана требало је да се сели у Турску. Кад је то чуо, Алексанандров деда, Аџија, отишао је код тог човека, и казао: Остави ми своју породицу на веру. Отиђи у Турску, види како је, ако ти се не буде свидело, врати се, породица ће те чекати. Како је стари Аџија рекао, тако је било. Тај човек је отишао у Турску. Кад је видео какво је тамо стање, вратио се и нашао је овде своју породицу. То је сада једна од највећих породица у Бугојну, породица Дувњак. Људи су некада имали реч, а важила је више од свега. То је само један пример величине породице Вучић и описује како се некад овде живело“, закључио је свештеник Ђурић.