Запад би да се вади преко новог хладног рата, Русија – први циљ

Додатни значај руским председничким изборима даје то што је Путин нада свих који се проотиве неолиберализму и ароганцији Запада

* Запад је у дубокој економској  и политичкој кризи а, пре свега, у Америци доминира уверење да би једини ефикасан излаз из кризе била обнова неке врсте новог “хладног рата”. И на томе се интензивно ради, времена је мало а избори се не одржавају сваког дана

* Није само Русија циљ тог новог “хладног рата” али због дубоко укорењених предрасуда у западном јавном мњењу још из времена Совјетског Савеза, Русија је најзгоднија за нови почетак. Русија је, у ствари, “омиљени непријатељ” Запада.

* По већ виђеном моделу рада са “непријатељима” и прикривања стварних политичких амбиција, Запад је, у том циљу,  путем медија персонализовао политичку слику Русије и оличио је у личности Владимира Путина. Тако се у западној али и светској јавности настоји створити слика да Запад није против Русије него се бори против “руског тиранина” који “угрожава демократију у Русији”

* Током таквог “ресетовања” председник Медведев и Кремљ су пристали  да Америка и Европска унија оснују преко хиљаду невладиних организација широм Русије које су сада потенцијално веома јака антируска мрежа

* Путин је на неки начин постао врста наде и онима широм света који се противе актуелном неолиберализму, ароганцији Запада, ратовима и отимању туђих живота и богатства, па је тако значај председничких избора прерастао значај не само Русије него и оних који се противе вероватном победнику

* Понуђено пријатељство са Западом је само инструмент Запада за остварење непријатељства, то је стара технологија. Ту не треба имати било каквих илузија и то је оно што део политичке елите Русије још увек не разуме 

         Пише: Синиша Љепојевић

         Када је обзнањено да ће се Владимир Путин поново кандидовати за председника Русије чинило се да ће председнички избори бити досадан, монотон  догађај због још увек велике Путинове популарности и самим тим извесности његове победе. Показало се, међутим, да су руски избори много занимљивији него што се очекивало и изузетно важни.

         Избори су, пре свега,  разоткрили да Америка и њени западни савезници Русију још увек виде као непријатеља и то, што је веома важно, као недораслог противника. Истовремено се показало и да добар део политичке елите Русије не разуме како Запад политички функционише, да је реч о “неузвраћеној љубави”  и да ће свака понуда “пријатељства” бити искоришћена против те земље.

         Понуђено пријатељство са Западом је само инструмент Запада за остварење непријатељства, то је стара технологија. Ту не треба имати било каквих илузија и то је оно што део политичке елите Русије још увек не разуме. 

         То је стара позиција Запада према Русији и ту нема никаквих промена, није их било ни у време Бориса Јељцина мада се то јавно прикривало. Овогодишњи председнички, и претходно парламентарни, избори падају, међутим, у једно специфично време за Запад и зато се Америка и њени савезници толико отворено мешају у руска изборна збивања.

         Запад је у дубокој економској  и политичкој кризи а, пре свега, у Америци доминира уверење да би једини ефикасан излаз из кризе била обнова  неке врсте новог “хладног рата”. И на томе се интензивно ради, времена је мало а избори се не одржавају сваког дана. Није само Русија циљ тог новог “хладног рата” али због дубоко укорењених предрасуда у западном јавном мњењу још из времена Совјетског Савеза, Русија је најзгоднија за нови почетак. Русија је, у ствари, “омиљени непријатељ” Запада.  По већ виђеном моделу рада са “непријатељима” и прикривања стварних политичких амбиција, Запад је, у том циљу,  путем медија персонализовао политичку слику Русије и оличио је у личности Владимира Путина. Тако се у западној али и светској јавности настоји створити слика да Запад није против Русије него се бори против “руског тиранина” који “угрожава демократију у Русији”.

         Није, међутим, јасно како би тај нови “хладни рат” изгледао јер сада је другачије време и потпуно су други односи у свету. Вероватно је да би хладноратовски експеримент могао бити испобан на регионалном а не на глобалном нивоу, као на пример на Блиском истоку или Балкану. Запад економски још увек много зависи од оних који би, наводно, требало да буду на другој страни “завесе”, пре свега од земаља БРИКС-а. Упркос тим неизвесностима, јасно да се на томе увелико ради.

         За нови продор Запада и обновљено политичко понижење Русије  добрим делом одговорност сноси и политичка и друштвена елита у Москви  која махом, још увек, гледа на Запад, пре свега Америку, са одушевљењем и раздраганих очију.

         После одласка са власти Бориса Јељцина утисак је да је Запад своју нову шансу видео у администрацији председника Дмитрија Медведева. Америка је у то време кренула у офанзиву и лансирала формулу “ресетовања односа”. Касније се, међутим, испоставило да је та формула била само нова фаза у “рату против Русије” и могућност да се унутар Русије изгради широка и бројна мрежа прозападних организација. Утисак је да је много људи у окружењу председника Медведева заиста веровало да је могуће пријатељство са Америком. Такозвано “ресетованње односа” је у пракси значило круњење угледа Русије и третирање те велике земље као недораслог, млађег партнера. Недавно је британска телевизија Би-Би-Си емитовала четири документарне емисије о односима Америке и Русије које су сликом и документима показале да је Америка заиста користила “ресетовање” и председниковање Медведева за поновно позиционирање Русије као млађег партнера. [1]

         То је било нарочито приметно после кратког рата у Грузији за који се оптужује Путин а Медведев види као “конструктиван саговорник” и “реформатор”. Посебно је понижавајућа била организација посете Медведева Америци а на ту организацију је он, ошигледно, пристао.

         Медведев је водан по Америци као рођак из унутрашњости а све је прађено са дивљењем и чуђењем гостију и уз коментаре “тако ћемо и ми у Русији”. Нарочито су биле непријатне серије разговора које су показале да су Американци увек настојали да изиграју договорено. Руси су, наиме, увек тражили да после разговора Американци доставе писмени предлог договореног а писани текст је увек био другачији од онога што се разговарало, наравно на штету Русије, и мало је шта од тога реализовано. Али, разговори су били део плана инсталирања Америке у врху руске државе. Серија је, такође, открила да Америка свим силама жели да искористи време Медведева за ново-старо позиционирање према Русији.

          Током таквог “ресетовања” председник Медведев и Кремљ су пристали  да Америка и Европска унија оснују преко хиљаду невладиних организација широм Русије које су сада потенцијално веома јака антируска мрежа. И уз то, Русија је дозволила да једина овлашћена “независна” организација за праћење и парламентарних и председничких избора буде ГОЛОС коју финансирају Америка и ЕУ. То је стварно понижење. Са довољном дозом искрености и уз сво уважавање, могло би се рећи да је Русија изгубила време и да је то део  политичког наслеђа председника Медведева.

          Занимљиво је да су многи на Западу заиста веровали да ће Медведев бити председник и у другом мандату па су и планови прављени према том веровању. То се није догодило, али се не одустаје. Један од могућих сценарија је да се невладине организације, које су своју технологију већ тестирале на протестима поводом парламентарних избора прошлог децембра, поново дигну на протесте тврдећи да су и председнички избори “лажирани”.

         Онда би, по већ виђеној технологији “обојених револуција”, Русија била доведена до унутрашње блокаде а уз спољни медијски и политички притисак дошло би се и до неких нових председничких избора. По неким проценама, тада би кандидат опозиције, коју финансирају Америка и ЕУ, био управо Медведев. Звучи помало невероватно, али то је план који је још на столу иако изгледа да је Запад ипак прихватио већинске процене да ће Владимир Путин бити изабран довољном већином што би обесмислило озбиљније протесте.

          Путин, међутим, није без подршке и на Западу, тачније у добром делу јавности. У ствари, многи прижељкују његов поновни избор и то не само због Русије него и других земаља у свету.  Угледни британски коментатор и аутор Питер Хиченс, који је и живео у Москви и био један од најоштријих критичара совјетског система, каже да подржава Путина и да није сам у томе. Хиченс каже да он “воли Путина зато што (Хиченс) воли и своју земљу (Британију)”.

         Љубав према својој земљи је, каже он,  оно што Путина приближава сваком човеку на свету. Путин се “бори, као ни један други велики лидер у данашњем свету, за право нација да одлуче сами о својој судбини унутар њихових државних граница” и он богатство своје земље користи да би “сачувао независност Русије”. И, уз то, “одбацио је садашњу манију за приватизацијом и тржишним снагама које су виде као лек за све болести”. Русија је, верује Путин, “имала сасвим довољно приватизација. И то је оно због чега се  селективни бес светских медија и многих западних влада окренуо против Путина, а да се и не спомињу ‘активисти’ који лутају светом одређујући која је влада лоша а која добра.”[2]

         Путин је на неки начин постао врста наде и онима широм света који се противе актуелном неолиберализму, ароганцији Запада, ратовима и отимању туђих живота и богатства  па је тако значај председничких избора прерастао значај не само Русије него и оних који се противе вероватном победнику.

         Међу западним историчарима влада оцена да Русија, генерално, веома споро учи из свакодневних искустава, али када научи - онда не одустаје. Да ли ће евентуални поновни избор Владимира Путина за председника бити знак да је Русија научила - показаће, наравно, време пред нама.

 

Напомене:

[1] Та документарна серија под насловом “Путин, Русија и Запад” је емитована током јануара и фебруара 2012. године. У овом тексту коришћени подаци изнесени у последњој епизоди емитованој на “Би-Би-Сију” 9. фебруара 2012.

[2] Извештај Питера Хиченса (Peter Hitchens) из Москве под насловом “If not Putin, who?” објављен у лондонском “Меилу он сандеј” (Mail on Sunday) 26. фебруара 2012.

www.dailymail.co.uk

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Димитрије's picture
Димитрије (није потврђен) 19:20 01.03.2012.

  • +77
Voting is closed.

Moжда је газдама из Улице Зидова ближи Путин него неки,Рус?
Пре месец дана В.В.Путин је угостио Х.Кисинџера. Ту вест су тихо пренеле све светске агенције (Синхуа,Глас Русије, Глас америке, Њујорк тајмс...) Читаоцима овог цењеног сајта не треба писати ко је Х.К. Зашто ту вест нису пренели ''срПски медији'' питање је за њихове уреднике. Ја могу да вам дам линкове, али порука ће свеједно бити избрисана. Једна од тема је била развој РФ, као ''мултикултуралне државе'' и борба против национализма (кинеског,јапанског,корејског,турског...?). Како би то пречио деца ће се од вртића учити ''толеранцији''. Просто за неповеровати.
Треба подсетити да је РФ подржала све ''обојене револуције'': Србија, Авганистан, Ирак, Египат, Либија... Путин је у Београд послао свог министра, да натовски (ђинђићевско-коштунички) преврат ''легализује''.
В.В.Путин је испунио све што су му западни пријатељи наложили. ''Реформисао'' високо школство, расформирао већину армијиских јединица, дозволио слободан пролац нато конвајима, потписао споразум о контроли наоружања, затворио шпијунске базе у Вијетнаму и Куби, оборио космички станицу МИР..увео РФ у предворје НАТО пакта (партнерство за мир). Русија свој уранију извози у САД итако активно наоружава свог непријатеља. Много више други пут...

Samo cinjenice's picture
Samo cinjenice (није потврђен) 21:43 01.03.2012.

  • +75
Voting is closed.

Тајни документ британске тајне службе који открива начин регрутовања српских новинара-шпијуна…
29 фебруар 2012, Ексклузивно за ФБР
Пише: Миодраг Новаковић
УВОД
У наставку текста су обрађени неки делови тајног документа (британске државне тајне) под називом: „Chapter 36 of MI6“, који је процурео у јавност први пут у априлу 2001, потом уклоњен са интернета, па поново публикован у јуну 2004. Овај документ садржи компромитујуће податке по британску владу, као и у детаље описане тајне методе рада, имена агената, и прецизан опис „обавештајне технологије“ британске МИ6- из тог разлога је британска влада овај документ „цензорисала“ и уклањала са интернета, да би исти „контра-активностима“ „Анонимуса“ био рестауриран… Из тог разлога ја сам се одлучио да не публикујем јавно интернет адресу овог фајла, да исти не би био поново уклоњен. У документу се такође садржи тајни подаци везани за рат у Босни, као и необориви докази о организовању атентата на покојног председника Слободана Милошевића, али и друге светске лидере, и многи други подаци… Ми ћемо се овде за сада ограничити на тему из наслова…

КАКО ДИСКРЕДИТОВАТИ КРИТИКЕ РАДА МИ6…
У овом делу документа се прецизирају упутства како се регрутују домаћи новинари за обавештајни рад, превасходно у циљу заштите МИ6 агенције…

Обавештајни оперативци се упућују да ступају у контакт са новинарима који се симпатишу са радом службе, врбују из за сарадњу, и да их затим инструишу да „техником“ румора и дезинформација дискредитују јавне критичаре рада МИ6.

Оперативци МИ6 се такође упућују да о својим сарадницима (доушницима) из редова новинара не говоре као о „шпијунима“ и наравно не откривају њихов идентитет, већ да у редовној комуникацији их описују као „асет“, „асистент“, или „спољни момак“..

МИ6 званичник Ричард Томлисон- који је почетком 90-их постао „шеф“ за МИ6 активности у бившој Југославији, са аспектом на Србији и регрутовању српских новинара „сарадника“ за обавештајни рад- наводи да су у исто време (90их) у Лондону регрутовали за шпијунски посао двојицу главних уредника (овде је важно напоменути да је у све ово била директно упућена британска влада, јер по правилима МИ6 није дозвољено да за сараднике регрутују главне уреднике националних медија, без потписа и личне сагласности британског премијера) водећих британских медија, као и више „редовних новинара“. Овде је аспект био на регрутовању оних који су говорили „српско-хрватски“ и имали своје везе на Балкану..

ПОСЕБАН АКЦЕНАТ НА РЕГРУТОВАЊУ ВОДЕЋИХ НОВИНАРА У ЗЕМЉИ И У ИНОСТРАНСТВУ
ОРИГИНАЛНИ ИЗВОД ИЗ ИЗВЕШТАЈА Chapter 36 of MI6: „Новинари сваке националности су били посебно мета обраде од стране МИ6 на Балкану, јер су били доказано продуктивнији (шпијуни) од других извора- а нарочито пример (претпостављамо „продуктивности“) је био лидер албанске опозиције у Македонији. 1993, током патролирања границе између Македоније и Србије (КиМ) УН „плави шлемови“ су известили да је МИ6 користио ваздушне пошиљке (падобранима) да би формирао „складишта оружја и муниције“ у граничном појасу Македоније, као део мреже „убачене гериле“…

Касније ћемо видети да је све то рађено у циљу стварања шпијунске мреже у земљама бивше Југославије… Иначе овде је интересентан детаљ, како је МИ6 „прескакао“ властита правила службе, која се односе на горе споменуту политику да ниједан главни уредник водећих медија не може да буде регрутован без сагласности премијера.. Наиме руководство МИ6 је инструисало оперативце да анализирају и „предвиде“ водеће новинаре који ће у блиској будућности постати главни уредници, и на тај начин „прескоче“ канцеларију британског премијера…. Ови извори тврде да су у томе били веома успешни… Иначе те водеће „едиторе“ су плаћали унапред авансом од 100,000 фунти, отварали им рачуне у „оф-шор“ банкама и издавали им лажне пасоше да би могли да обављају илегалне активности у трећим земљама- попут Србије…

Интересентан је случај Доминика Лосона(сарадника МИ6), главног уредника „Спектатора“ (1990), и потом „Сандеј Дејли Телеграфа“ (1995), који када је раскринкан у јавности, то наравно негирао. Други независни медији му наравно нису поверовали, тим пре што су нашли „извор“ његовог регрутовања за МИ6. Наиме његова снајка (братовљева жена) Роза Монктон је радила у МИ6 од 1987 до 1996, да би у 1996 била послата као „дипломатски шпијун“ у Загреб, при британској амбасади, као такозвани Први секретар амбасаде за „политичка питања“… Није тешко закључити каквим се то „политичким питањима“ бавио(ла) овај оперативац МИ6 у време најжешћих ратних сукоба у Хрватској….

Agent D/813317 Richard Tomlinson, MI6 (од 1991..) стиже у Србију…
Један од водећих оперативаца, који додуше није говорио течно „српско-хрватски“, што је иначе предуслов за рад у страним земљама (да се зна језик „домаћина“), Ричард Томлисон се обрео у бившој Југославији, одмах по распаду исте.

По његовим тврдњама он је затекао очајну ситуацију у смислу недостатка обавештајних извора на терену- читај домаћих шпијуна… У том циљу МИ6 је формирао „Current Intelligence Group (CIG)“, у наставку ЦИГ, која се показала веома успешна, јер је након тога у свега неколико месеци дошло до регрутације (за исту је био задужен такозвани МИ6 „Контролерат“) домаћих шпијуна из „високих ешалона“ војних кругова и водећих политичара (овде се ради о шпијунима из свих бивших југословенски република, са акцентом на Србију, Хрватску, Македонију и Словенију).

ШПИЈУНИ СУ МЕЂУ НАМА…
Томлисон је овде имао улогу „главног официра за идентификацију „асета“ из високих и интелектуалних кругова“. Оперативац Томлисон је према овом извештају провео шест месеци током 1993 путујући са лажним пасошем као новинар на релацији између четири републичке престонице: Љубљане, Загреба, Београда и Скопља…Према МИ6 то је био „опасан задатак“

Томлисон и наравно МИ6 су били нарочито заинтересовани за регрутацији угледних домаћих новинара, са нагласком на регрутовање Српских новинара (During 1993, as a ‘targeting officer’ within the Balkans Controllerate, whose job was to identify potential informants, Tomlinson spent a harrowing and dangerous six months travelling as a journalist to Belgrade, Skopje, Zagreb and Ljubljana, in the process recruiting a Serb journalists).

ПРЕВОД: Током 1993, као „регрутни официр“ у оквиру Балканског „Контролерата“ (Секције, или команде) чији је посао био да идентификује потенцијалне информанте (шпијуне), Томлисаон је провео шест, мучних и опасних, месеци- путујући као новинар (лажни) на релацији: Београд, Скопље, Загреб и Љубљана, у процесу регрутовања Српских новинара (за шпијунски рад…

ДОКАЗИ О ВОЈНОЈ БРИТАНСКОЈ ПОДРШЦИ ТЕРОРИЗМУ НА КОСОВУ И У МАКЕДОНИЈИ
Извештај не наводи специфично и поименично новинаре који су тада били регрутовани за обавештајни рад (вероватно су те информације и данас под специјалном заштитом), али наводе за су за свој рад врбовали на пример једног водећег албанског опозиционог лидера у Македонији (93), да би нам исти извештај наговестио праве разлоге тог врбовања, који су били шиптарска оружана побуна, која је потом уследила у Македонији. Овај извештај специфично наводи да су има такви шпијуни били потребни на терену, да би организовали тајно слање пошиљки са оружјем и муницијом, избацивање из авиона у граничном појасу Македоје и Србије(Косова), да би се то оружје потом пребацивало на КиМ, за потребе терористичке ОВК. Шта ће нам бољи доказ о британској умешаности у тероризам на КиМ.

Ево извода из тог извештаја који то (британску подршку тероризму на КиМ) документује: „Јournalists of every nationality were a particular MI6 target in the Balkans, as they proved to be more productive than most other sources – and a leader of the Albanian opposition in Macedonia. In 1993, UN blue-helmeted troops started patrolling the borders of the Former Yugoslav Republic of Macedonia. According to sources, MI6 used air-drops in an operation to set up arms dumps on the border of Macedonia as part of a stay-behind network.“

Овде ћемо превести овај пасус јер у истом се јасно види да су енглези највише били заинтересовано за шпијуне из редова новинара (као „најпродктивнијег“ соја)…Превод:

„Новинари сваке националности су били посебно мета обраде од стране МИ6 на Балкану, јер су били доказано продуктивнији (шпијуни) од других извора- а нарочито пример (претпостављамо „продуктивности“) је био лидер албанске опозиције у Македонији. 1993, током патролирања границе између Македоније и Србије (КиМ) УН „плави шлемови“ су известили да је МИ6 користио ваздушне пошиљке (падобранима) да би формирао „складишта оружја и муниције“ у граничном појасу Македоније, као део мреже „убачене гериле“…

ШПИЈУН „ГВОЗДЕНОВИЋ“
Посебно је пикантан детаљ из овог извештаја и з кога се види да је чест гост у Српској престоници у то време био британски „Тори“, члан парламента Џон Кенеди, који се у фајловима МИ6 водио као „Гвозденовић“, и у чијем кабинету је тајно радио МИ6 оперативац Харолд Елестон, иначе оригинално Естонац, и стручњак за Источну Европу (течно говори руски и друге словенске језике). „Гвозденовић“ је званично лобирао за британску Конзервативну партију, Џона Мејџера.

Ово је интересантан случај, јер су та два МИ6 агента радили практично један против другог. По овом извештају Српске службе су успеле да „купе“ Кенедија (Гвозденовића) и да преко њега шаљу директне донације за Мејџерову конзервативну партију (овај је касније прао руке, да није имао појма) ради „британске наклоности“.

Превртљиви „естонац“ Елестон је у међувремену извештавао и неке друге „шефове“ о овој афери, тако да је члан британског горњег дома Сер Колин Мек Кол оштро упозорио Џона Мејџера на „прљави новац“ коју му стиже од стране Милошевићевог режима…

ЗАКЉУЧАК
Ово је кратак „уреднички брифинг“ овог извештаја, који због своје обимности и „комплексности“ нисмо били у ситуацији да овде презентирамо у целости. Материјал је аутентичан, и ми ћемо се као редакција потрудити да вам у догледно време презентирамо цео извештај у виду репортерске обраде, или превода…. Иначе у поседу смо већег броја сличних докумената, који до сада нису јавно публиковани, или ако јесу, нису били учињени доступни широј јавност, Ми ћемо се потрудити да те „грешке“ исправимо, и учиним их доступним широј јавности.

Испред редакције ФБР, М. Новаковић

ИЗВОР: ФБР АРХИВА

———————————–

ДОДАТАК- СПИСАК МИ6 АГЕНТУРЕ- КОЈИ СУ “СЛУЖБОВАЛИ” НА БАЛКАНУ:
List of MI6 Officers Worldwide (Eastern Adriatic Countries)

David William Ashley: dob 1968; 02 Belgrade.
Nicholas John Barnes: dob 1972; 02 Tirana, 04 London.
Peter John William Black: dob 1946; 77 Kuwait, 80 Amman, 87 Dhaka, 96 Skopje, 00 London.
Timothy Gavin Bradley: dob 1959; 86 Kuwait, 96 Belgrade, 99 London.
Julian Nicholas Braithwaite: dob 1968; 95 Zagreb, 96 Belgrade, 02 Sarajevo, 04 Washington.
Stephen John Allan Brooking: dob 1964; 89 Peking, 94 Sarajevo, 98 Bangkok, 02 Kabul, 04 London.
George Benedict Joseph Pascal Busby: dob 1960; 89 Bonn, 92 Belgrade, 00 Vienna, 04 London.
Robert Pius Campbell: dob 1957; 84 Nairobi, 86 Belgrade, 92 Helsinki, 94 Skopje, 01 Bangkok, 03 Moscow.
Timothy David Clifton: dob 1960; 88 Luanda, 93 Belgrade.
Geoffrey Thomas Grey Collier: dob 1968; 93 Belgrade, 97 Dakar, 02 Ankara.
Anthony Campbell Crombie: dob 1956; 87 Havana, 94 Belgrade, 99 Moscow, 03 London.
James Anthony Dancer: dob 1975; 01 Belgrade.
Stephen Shane Evans: dob 1954; 98 Zagreb, 01 London. [Stephen Nicholas Evans previously named.]
Thomas Daniel Fearn: dob 1962; 92 Budapest, 01 Sarajevo.
Keith William Green: dob 1964; 92 Buenos Aires, 98 Sarajevo, 03 Santiago, 04 Baghdad.
Irena Guzelova: 01 Belgrade, 01 Skopje, 04 Sarajevo.
Julian John Robert Clive Harston: dob 1942; 73 Hanoi, 75 Blantyre, 82 Lisbon, 84 Harare, 91 Geneva, 04 Belgrade.
Martin Holifield: dob 1961; 86 Islamabad, 91 Kuwait, 97 Luanda, 02 Sarajevo, 03 London.
William Lester Jackson-Houlston: dob 1952; 80 Brussels, 82 Buenos Aires, 90 Belgrade, 99 Hague, 03 Berne.
Kate Knight-Sands: 00 Vienna, 04 Sarajevo.
Gareth Geoffrey Lungley: dob 1971; 97 Tehran, 02 Zagreb.
Julian Edmund Lyon: dob 1965; 99 Yerevan, 01 Belgrade.
Geraldine Mary McCooey: dob 1973; 98 Nicosia, 04 Sarajevo.
Anthony Leopold Colyer Monckton: dob 1960; 90 Geneva, 96 Zagreb, 98 Banja Luka, 01 Belgrade, 04 London.
John Matthew O’Callaghan: dob 1966; 92 Santiago, 98 Moscow, 03 Stockholm, 04 Belgrade.
Richard William Potter: dob 1960; 85 Riyadh, 90 Nicosia, 95 Sarajevo, 99 Skopje, 04 Amman.
Charles Michael Campbell Reeve: dob 1971; 99 Banja Luka, 01 Zagreb, 02 Skopje.
Janet Elizabeth Rogan: dob 1962; 89 Hong Kong, 91 Peking, 98 Sarajevo, 01 London.
Caroline Frances Slaymaker (nee Grigg): dob 1964; 86 Dusseldorf, 88 Khartoum, 92 Addis-Ababa, 97 Bratislava, 01 Belgrade.
Alistair Martin Sommerlad: dob 1965; 96 Lagos, 01 Sarajevo, 04 London.
Thomas Andrew Oliver Southern: dob 1975; 02 Skopje, 03 Sarajevo.
Nicholas Piers Turnbull: dob 1962; 04 Tirana.
Laurence Jeremy Whitehead: dob 1961; 87 Jakarta, 95 Vienna, 99 Tirana, 02 London.
Simon Jules Wilson: dob 1966; 91 Athens, 93 Zagreb, 99 New York, 02 Budapest.
Daniel John Workman: dob 1978; 03 Belgrade.

MI6 Officers – Her Majesty’s Ambassadors
Jeremy John Durham Ashdown (Paddy Ashdown): dob 1941; 74 Geneva, 05 Sarajevo.
Robert William Barnett: dob 1954; 80 Kamakura, 81 Tokyo, 88 Bonn, 92 Dresden, 94 Sarajevo, 95 Bonn, 99 London.
Ian Cameron Cliff: dob 1952; 82 Khartoum, 90 New York, 96 Vienna, 01 Sarajevo.
Charles Graham Crawford: dob 1954; 81 Belgrade, 87 Cape Town, 93 Moscow, 96 Sarajevo, 01 Belgrade, 03 Warsaw.
Graham Stewart Hand: dob 1948; 82 Dakar, 87 Helsinki, 94 Lagos, 98 Sarajevo, 02 Algiers.
Bryan Hopkinson: dob 1956; 81 Kampala, 89 Lisbon, 95 Sarajevo.
Nicholas Robert Jarrold: dob 1946; 69 Hague, 72 Dakar, 79 Nairobi 89 Havana, 92 Brussels, 96 Riga, 00 Zagreb.
Richard Hugh Francis Jones: dob 1962; 86 Abu Dhabi, 94 Brussels, 03 Tirana.
David Maurice Landsman: dob 1963; 91 Athens, 97 Belgrade, 99 Banja Luka, 00 Belgrade, 01 Tirana, 03 London.
Hugh Roger Mortimer: dob 1949; 75 Rome, 78 Singapore, 83 New York, 91 Berlin, 97 Ankara, 01 Ljubljana.
Colin Andrew Munro: dob 1946; 71 Bonn, 73 Kuala Lumpur, 81 Bucharest, 87 East Berlin, 90 Frankfurt, 97 Zagreb, 01 Mostar, 03 Vienna.
John Charles Josslyn Ramsden: dob 1950; 76 Dakar, 79 Vienna, 80 Hanoi, 90 Berlin, 96 Geneva, 04 Zagreb.
Matthew John Rycroft: dob 1968; 90 Geneva, 91 Paris, 98 Washington, 05 Sarajevo.
Harcourt Andrew Pretorius Tesoriere: dob 1950; 76 Kabul, 79 Nairobi, 81 Abidjan, 87 Dam

Додај коментар