Антируска хистерија долази отуд што НИС и Јужни ток обједињују Србију

Зашто је већина антируских лидера из Војводине и(ли) припада владајућој коалицији или јој је изузетно блиска

* Недавни непристојни изливи беса једног дела политичке елите у Србији поводом иступа руског амбасадора Александра Конузина на конвенцији Српске напредне странке су уз њихову слуганску природу показали, у ствари, да чак и они који су на “другој страни” страхују од важности Русије за Србију

* Те нападе на Русију углавном предводе актуелни политичари из Војводине и они који у Србији заговарају “еуропску” регионализацију и даље комадање преостале државе.

* О амбасадору Конузину може неко у власти да мисли шта год хоће, али он је представник једне велике силе и свака реч упућена њему је порука и тој великој сили. И то великој сили која је за Србију, без обзира ко је на власти, изузетно важан партнер

* Утисак је да званични Београд понекад плаши Запад Русијом како би добио неки уступак у европским интеграцијама. То је наивна амбиција. Русија није Совјетски Савез и другачије је време

* НИС у власништву Русије се показао као интегративни фактор у Србији. То је у још већој мери случај са гасоводом Јужни ток. Тај гасовод пролази кроз велики део Србије а у једном делу и целом дужином Војводине. Тако велики и важан пројекат има изузетно велику интегративну снагу у Србији

Пише: Синиша Љепојевић

          РУСИЈА је једна од ретких земаља са којом Србија већ неколико векова има толико динамичне и у основи, иако понекад разумом неухватљиве, пријатељске односе. И у време монархија, и комунизама и парламентарних демократија.

          У првим месецима после совјетске револуције, нове револуционарне власти су само пасош Краљевине Србије без додатних питања признавале као довољну гаранцију за “легално” бекство из Русије. Српски пасош је био најтраженији у револуционарном хаосу. Са таквим пасошем је из Русије безбедно побегао и последњи предреволуционарни председник владе Русије Александар Керенски. [1] 

          Кроз векове били су то пре свега односи пуни емоција, вреле и охлађене крви, помоћи и наде, не тако ретко и последње наде, али и нереалних ошекивања, разошарења и неразумевања. Владе и идеологије су се мењале, мењао се и свет али односи Русије и Србије се, изгледа, у основи нису битније променили. [2]

          Недавни непристојни изливи беса једног дела политичке елите у Србији поводом иступа руског амбасадора Александра Конузина на конвенцији Српске напредне странке су уз њихову слуганску природу показали, у ствари, да чак и они који су на “другој страни” страхују од важности Русије за Србију.

          То је, на неки начин, и признање, и то од најмање ошекиване стране, колика је важност Русије у Србији. Иако напади на Русију у Србији, не само најновији на амбасадора Конузина, углавном долазе од истих људи, самозваних бранилаца Запада на Балкану, па би се олако могли тумачити и као део западне политике, стварна позадина је, међутим, много више локална.

__________________________________________________________________________

«Сезону антируске “приче” је отворила продаја Нафтне индустрије Србије (НИС)  Русима, а онда је дошао договор о изградњи руско-европског гасовода Јужни ток. Оба та пројекта се у великој мери дотичу и Војводине и зато лидери антируске “приче” и долазе из те покрајине.»

__________________________________________________________________________

          Те нападе на Русију углавном предводе актуелни политичари из Војводине и они који у Србији заговарају “еуропску” регионализацију и даље комадање преостале државе. Када се напади тог дела политичке елите Србије сагледају у ширем контексту њихове политике и политичких планова, онда постаје много јасније зашто се плаше и зашто им смета Русија у Србији. Наводна забринутост Запада и угрожавање европских интеграција Србије су само јавно покриће и нека врста оправдања.

          Све је почело са економским, а не политичким, присуством Русије у Србији. Сезону антируске “приче” је отворила продаја Нафтне индустрије Србије (НИС)  Русима, а онда је дошао договор о изградњи руско-европског гасовода Јужни ток. Оба та пројекта се у великој мери дотичу и Војводине и зато лидери антируске “приче” и долазе из те покрајине.

          Прво, НИС. У сада већ нескривеним плановима да “Војводина узме од Србије оно што је њено”, а то су, како се тврди, полиција, судство, железница, путеви, воде и, у ствари, комплетна инфраструктура, продаја НИС-а је постала велики проблем. Војводина је некада имала своју нафтну компанију Нафтагас и нема сумње да је био план да се та компанија обнови и издвоји из НИС-а што би требало да буде још један корак ка војвођанској државности. Овако, у условима приватизације и тржишне привреде, то више није могуће.

          НИС у власништву Русије се показао као интегративни фактор у Србији. То је у још већој мери случај са гасоводом Јужни ток. Тај гасовод пролази кроз велики део Србије а у једном делу и целом дужином Војводине. Тако велики и важан пројекат има изузетно велику интегративну снагу у Србији јер испреплетани значајни интереси које он носи неће дозволити било каква територијална изненађења.

__________________________________________________________________________

«Губитници су само они који заговарају војвођанску државност и који се надају да ће под изговором такозваних европских интеграција Војводина једног дана постати засебна држава. И ту је “руски проблем” у актуелној политичкој елити Војводине али и Србије.»

__________________________________________________________________________

          Није само реч о Русији него и онима због којих се тај гасовод и гради, а то је та, толико жељена, Европа. Јужни ток ће носити гас за Европу а не за Русију. Свима у Европи је јасно да је то најважнији и највећи инвестициони пројекат у Србији и што је најважније, његово ефикасно функционисање ће Србију много више приближити европским земљама него било које извињење или политичка декларација.

          Када европске земље схвате да се могу ослонити на транспорт њиховог гаса купљеног од Русије кроз Србију онда ће и Србија добити статус поузданог партнера. Јужни ток се не прави због Србије, али Србија ће имати велике користи. Поред тог статуса у Европи добиће и позамашну своту кроз таксе за пренос гаса, гаранције да све иде како треба и наравно запошљавање људи који ће опслуживати гасовод.

          Губитници су само они који заговарају војвођанску државност и који се надају да ће под изговором такозваних европских интеграција Војводина једног дана постати засебна држава. У условима интегративних, важних инвестиционих пројеката тај план постаје, међутим, мало вероватан. И ту је “руски проблем” у актуелној политичкој елити Војводине али и Србије.

          Има ту још нешто, рекло би се вулгарно али не мање важно. Са свим тим инвестиционим пројектима који долазе из Русије промениће се и услови економске моћи актуелне политичке елите. Она губи економско-политичке инструменте контроле и делом личног богаћења. Није реч да у условима руских инвестиција неће бити и личне економске користи локалних партнера али то више неће бити ови који су сада доминантни. Они ће изгубити своје финансијске позиције.

__________________________________________________________________________

«Приметно је да је далеко мање реакција и беса било поводом формирања српско-руског центра за ванредне ситуације у Нишу. Било је реакција од истих тих кругова али, ипак, далеко мање. А Запад је, генерално, много више заинтересован, тачније забринут због тог центра него због Јужног тока или руских инвестиција у Србији.»

__________________________________________________________________________

          То су, утисак је, основни разлози анти-руске, на махове, хистерије једног дела политичке елите Србије и скоро целе у Војводини. Нема ту никакве велике политике а поготово не одбране западних интереса у Србији и на Балкану.

          У потискивању тих чињеница често се у медијима пласирају разне бајке о западном гасоводу Набуко који би требало да иде преко Бугарске и Румуније, наводно је то конкуренција Русији а пошто Србија прихвата руски гасовод онда ће то угрозити евро-атлантске интеграције Србије. Каква лаж!

          Прво, Набуко је веома неизвестан пројекат јер још увек нема пара за његову изградњу а што је још важније - нема земаља које хоће да продају и транспортују гас тим гасоводом. Друго, Набуко је предвиђен да снабдева само три одсто европских потреба да гасом па је у том свом капацитету безначајан и не може бити конкуренција.

          А што се тиче осталих коментара из тог европског пакета о Јужном току заборавља се да је центар тог гасовода у Бугарској, земљи која је чланица и Европске уније (ЕУ) и НАТО пакта. Па нико није забранио тај пројекат.

          У односу на Русију, генерално, заборавља се да је Русија, уз Кину, највећи трговински партнер Европске уније и да, на пример, Москва до сада има далеко веће инвестиције у Хрватској него у Србији. И то Хрватској није била препрека за будуће чланство у ЕУ. Додуше, Хрватска нема сепаратистичких проблема па зато ваљда руске инвестиције и нису проблем.

          Приметно је да је далеко мање реакција и беса било поводом формирања српско-руског центра за ванредне ситуације у Нишу. Било је реакција од истих тих кругова али, ипак, далеко мање. А Запад је, генерално, много више заинтересован, тачније забринут због тог центра него због Јужног тока или руских инвестиција у Србији. У политичком смислу, тај центар и јесте важнији од економских инвестиција. Другим речима, ако су ти политички кругови стварни заступници интереса Запада онда би били много гласнији због центра у Нишу. Али, нису, јер то не угрожава њихове локалне политичке интересе.

          Ти самозвани заштитници Запада у Србији вешто користе и западне предрасуде о Русији. Верује се, наиме, да је Запад забринут на свако помињање Русије у Србији па би свака осуда Москве могла донети неки поен код Запада. Запад заиста има предрасуде о Русији али западно-руски односи функционишу на много другачији начин него што то замишљају они који предводе “антируску хистерију”.

__________________________________________________________________________

«Блаћење и изругивање руском амбасадору Конузину је добило прворазредни публицитет. Да ли то значи да је то став власти у Србији?»

__________________________________________________________________________

          Занимљиво је да већина антируских лидера припада владајућој коалицији или јој је изузетно блиска. Није неважно ни давање великог публицитета у водећим медијима у Србији који су, сви знају, под контролом владајуће алите.  Блаћење и изругивање руском амбасадору Конузину је добило прворазредни публицитет.

          Да ли то значи да је то став власти у Србији? Јер, како је могуће да толики публицитет добијају они који, рецимо, имају подршку два одсто гласача или нешто мало више од цензуса за улазак у Скупштину. Откуд им право да у тако важним питањима доминирају јавном сценом Србије?  Неко им је, изгледа, и дао то право. На ту сумњу упућује и то што је цела прича прекинута, што би рекли Црногорци “изгуби се ка на карте”, када се огласио и председник Борис Тадић са својом “свевишњом”оценом и поруком “да би он ставио тачку” на то. И заиста је била тачка.

          Актуелна власт је Русију прогласила као један од четири стратешка стуба спољне политике Србије. То је тако проглашено али у реалности изгледа да су неки стубови већи а неки мањи. Без обзира на сав апсурд напада на амбасадора Конузина и оптужбе да се “меша у унутрашње ствари Србије”, апсурд јер амбасадори западних (“пријатељских”) земаља свакога дана деле лекције о унутрашњој политици Србије, а верује се и да су они формирали актуелну власт, па најновија антируска епзиода открива до које мере званични Београд не зна и не разуме како функционишу међународни односи.

          О амбасадору Конузину може неко у власти да мисли шта год хође, али он је представник једне велике силе и свака реч упућена њему је порука и тој великој сили. И то великој сили која је за Србију, без обзира ко је на власти, изузетно важан партнер. Неопходан је далеко реалнији приступ том делу спољне политике Србије.

__________________________________________________________________________

«Локална Руска црква је одбила да га сахрани јер та црква у Њујорку сматра да је он крив за долазак бољшевика на власт. Његова породица се обраћа Српској православној цркви у Америци али и Срби одбијају да га сахране. Српска судбина Керенског. Потом је његово умрло тело пребачено у Велику Британију и Керенски је сахрањен на атеистичком гробљу у Патнију, у јужном Лондону.  Српска црква се солидарисала са Руском.»

__________________________________________________________________________

Александар Керенски

          Нема никакве дилеме да Русија као велика сила има своје интересе на Балкану и у Србији и за очекивати је да ће велике економске инвестиције благовремено пратити и одређени политички интереси. То је нормално и легитимно. Проблем је што доминантна политичка алита у Србији не разуме како све то функционише и нема реалан поглед, нема знање, шта је данашња Русија и какви су стварни односи Москве и Запада. Утисак је да званични Београд понекад плаши Запад Русијом како би добио неки уступак у европским интеграцијама. То је наивна амбиција. Русија није Совјетски Савез и другачије је време. Али, то је нека друга тема.  

          И на крају, да се вратимо на почетак овог текста.

          Александар Керенски је са српским пасошем напустио револуционарну Русију и преко Прага докопао се Париза. Одатле, касније,  одлази у Америку и 1945. године се настањује у Њујорку где је и умро, у дубокој старости, 1970. године. Локална Руска црква је одбила да га сахрани јер та црква у Њујорку сматра да је он крив за долазак бољшевика на власт. Његова породица се обраћа Српској православној цркви у Америци али и Срби одбијају да га сахране. Српска судбина Керенског. Потом је његово умрло тело пребачено у Велику Британију и Керенски је сахрањен на атеистиццком гробљу у Патнију, у јужном Лондону.  Српска црква се солидарисала са Руском.

          А онда се, као и увек, у српско-руској солидарности појави неко трећи.

 

Напомене:

[1] О томе, ко буде имао прилику, погледати књигу британског дипломате Бруса Локарта “Мемоари британског агента”. Bruce Lockhart “Memoirs of a British Agent”, Лондон, 1932. После ликвидирања Британске амбасаде у Петрограду Локарт је, као конзуларни службеник у Москви, у револуционарном времену био једини британски дипломата у Русији. Од Амбасаде Краљевине Србије је добио известан број српских пасоша које је он издавао онима који су бежали. Локарт је српски пасош изадао и Керенском.

[2] У време Слободана Милошевића и Бориса Јељцина односи Србије и Русије су били на прилично ниском нивоу. У време НАТО бомбардовања веровало се чак да је Јељцин издао Србију. Али, то бомбардовање је, по оцени већине историчара, пробудило Русију и самог Јељцина па се верује да је директан резултат НАТО бомбардовања долазак на власт Владимира Путина. Тако је још једном Србија постала део политичке историје Русије.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Snežana's picture
Snežana (није потврђен) 11:38 18.11.2011.

  • +70
Voting is closed.

STRATEŠKI PARTNER ZA NOŽ U LEĐA!

Izgradnjom Južnog toka neće biti moguće odvojiti Vojvodinu od Srbije što je jedan od narednih ciljeva NATO, SAD i EU. Tako da Rusija i Rusi smetaju i treba ih satanizovati. bedni Pajtić misli da će mu zajedno sa čankom i ostalim čankoliscima taj plan uspeti. Grdno se varaju korumpirani bednici sa vlasti da će građani to dozvoliti.
Zato NATO i SAD čine sve da propadne izgradnja Južnog toka. Ali, ih nijedna od zemalja ne sluša sem slugeranjskog režima u Srbiji.
A hteli bi da bude Srbija STRATEŠKI partner sa Rusijom i da joj istovremeno zabija nož u leđa!

Додај коментар