`Пријатељство Запада` је услов за `Гадафијеву судбину`
Либија као пет великих упозорења другим земљама и њиховим вођама
Фатално руковање: Тони Блер и Моамер Гадафи (фото: ПА)
1. Гадафијев случај је још једном потврдио да су једине и највеће жртве Запада управо западни пријатељи и они који се безрезервно труде да то буду
2. Без функционалних институција нема одбране државе. У случају Гадафија евидентно је да је он имао, и још увек има, већинску подршку народа али да су издале институције, инфраструктура државе
3. Непријатељ не може никада бити пријатељ, чак и када се куне. Не иди, као нсрећни Гадафи, од једних до других јер ће се на крају показати да те неће заштитити нико од моћних у свету
4. Не окрећи онима који су ти земљу бомбардовали, понизили и довели у изолацију, не напуштај оне који су ти у тешким годинама помогли
5. Личне илузије и интуиција лидера нису довољне посебно када за пријатеље сматраш Америку, Велику Британију, Француску и Италију. То је кључна заоставштина Гадафијеве судбине
- Сведоци смо актуелне кризе са валутом евра и опстанком Европске уније (ЕУ). Јавна је тајна да је све то амерички пројекат спасавања долара и америчких финансија а ЕУ, очигледно, нема много избора. Пријатељство са Америком је веома скупо. Јер, како се отело немачком канцелару Ангели Меркел, ако ЕУ не прихвати америчке услове онда “ће бити рат”
Пише: Синиша Љепојевић
ТРАГИЧНА судбина либијског лидера и револуционара Моамера Гадафија је сурова слика савременог Запада и опомена свима који напуштају сопствене принципе и националне интересе зарад пријатељства са тим истим Западом.
Гадафијев случај је још једном потврдио да су једине и највеће жртве Запада управо западни пријатељи и они који се безрезервно труде да то буду. После многих година непријатељства, изолације и понижења завршна фаза Гадафијеве и либијске трагедије је кренула оног часа када је Запад “прихватио руку пријатељства” што је онда широм отворило либијска врата “разумевања, сарадње и рада на истим циљевима”.
Упркос свему што се догађало и догађа требало би, ипак, Гадафијеву судбину анализирати на један трезвенији и реалнији начин.
Гадафи је био једна од најколоритнијих личности друге половине 20. века, често виђен као ексцентрик али и као нада многим обесправљенима и пониженима. Направио је, наравно, много грешака и имао је не мале грехове али је на крају, ипак, скончао као херој. Није нигде побегао, није молио за милост и завршио је у својој земљи.
___________________________________________________________________________
«Таленат, добре намере и интуиција лидера нису довољни, посебно у проценама и анализама реалности стања у свету и намерама других. А то знање могу само институције државе да обезбеде.»
___________________________________________________________________________
Да ли је слутио шта ће се звати "Гадафијевом судбином"
Многе ствари више нису ни важне, јер смрт, каква год да је, не може да промени оно шта се десило и дешавало. Зато је сада најважније шта судбина Гадафија значи за оне који су још живи и за оне који тек треба да живе.
Пре свега, није добро дуго остајање на власти. Без обзира колико један лидер био ефикасан и добронамеран, дуга власт носи са собом и умртвљивање друштва, елиминисање неопходне унутрашње динамике, и акумулацију негативне енергије. Дуга власт води ка тиранији. Истовремено, тако се гуше институције државе. Све се своди на једног човека а институције полако нестају и губе значај, чак и када постоје. Није довољна само подршка народа.
У случају Гадафија евидентно је да је он имао, и још увек има, већинску подршку народа али издале су га институције, инфраструктура државе. Без функционалних институција нема одбране државе.
Таленат, добре намере и интуиција лидера нису довољни, посебно у проценама и анализама реалности стања у свету и намерама других. А то знање могу само институције државе да обезбеде. И, вероватно и најважније, је да власт, или лидер, има став о својој политици и своме месту у свету. Не може се бити пријатељ свима и није могуће бити на све стране.
Непријатељ не може никада бити пријатељ, чак и када се куне. Несрећни Гадафи је ишао од једних до других и на крају се показало да га нико од моћних у свету није желео да заштити. Остао је сам, без подршке и заштите.
___________________________________________________________________________
«После година санкција и непријатељстава Гадафи се поново окреће онима који су његову земљу бомбардовали, понизили и довели у изолацију, а напушта оне који су њему и његовој земљи у тешким годинама помогли. У том неочекиваном бљеску пријатељства, Гадафи прихвата одговорност за рушење авиона Боинг 747 изнад шкотског града Локербија децембра 1988. године у коме је живот изгубило 270 људи, од којих је 11 погинуло на земљи када је пао авион.»
___________________________________________________________________________
У том мењању страна вероватно се кобна грешка десила 2004. године када је Гадафи прихватио “руку помирења” коју му је у име Америке понудио тадашњи британски премијер Тони Блер.
После година санкција и непријатељстава Гадафи се поново окреће онима који су његову земљу бомбардовали, понизили и довели у изолацију, а напушта оне који су њему и његовој земљи у тешким годинама помогли. У том неочекиваном бљеску пријатељства, Гадафи прихвата одговорност за рушење авиона Боинг 747 изнад шкотског града Локербија децембра 1988. године у коме је живот изгубило 270 људи, од којих је 11 погинуло на земљи када је пао авион.
Тада је одмах Либија оптужена за тај терористички напад и уведене су санкције Уједињених нација. Гадафи је 2005. године, у тајном договору са Тонијем Блером и Американцима, испоручио двојицу официра своје тајне службе који су, тврдило се, организовали тај напад и њима је суђено у Холандији али пред шкотским судом и по шкотским законима. Један од њих је осуђен на дугогодишњу робију у Шкотској а онда је, опет у договору са Блером, пре три године пуштен на слободу. Гадафи је прихватио и да плати одштету породицама погинулих. То његово признање су углавном тумачи као срамно јер на суђењу у Холандији није доказано да је диверзију извршила Либија.
Напротив, изнесено је много доказа да је то урадио неко други а махом су износсене доказиве сумње да иза свега стоји сукоб америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) и служби безбедности Пентагона. Али, Гадафи је очигледно био уверен да то понижење и неистина могу да послуже његовим циљевима.
ЛОКЕРБИ: Гадафи пристао на подметнуту кривицу ради зближавања са Западом
___________________________________________________________________________
«Гадафијев највећи пријатељ постаје Тони Блер, који му долази у приватне, тајне, посете и пише му поверљива писма. Блер постаје нека врста гаранције пријатељства са Западом. Под плаштом пријатељства Запад је, међутим, градио своју субверзивну мрежу у Либији и када је мрежа изграђена, кренуло се у реализацију старог плана рушења Гадафија.»
___________________________________________________________________________
После укидања санкција и помирења, Запад се на велика врата враћа у Либију а Гадафи бива дочекиван са црвеним тепихом у западним престоницама. Време се није губило. И 2005. године ЦИА отвара своју канцеларију у Триполију а са западним “пословним људима” стиже и широка мрежа “оних других”. Према уџбенику.
Гадафијев највећи пријатељ постаје Тони Блер, који му долази у приватне, тајне, посете и пише му поверљива писма. Блер постаје нека врста гаранције пријатељства са Западом. Под плаштом пријатељства Запад је, међутим, градио своју субверзивну мрежу у Либији и када је мрежа изграђена, кренуло се у реализацију старог плана рушења Гадафија.
Веђина Гадафијевих сарадника је, како се показало, постала сарадничка мрежа Запада. Неки су вероватно то и раније постали а функције у либијској власти су добили на “пријатељски савет” Запада.
Гадафи се чак укључује у амерички рат против тероризма па дозвољава тајне летове ЦИА-е, тајне затворе за осумњичене и киднаповане широм света. Некима од њих је дозвољено да издржавају и казне затвора за тероризам у Либији.
После изласка из затвора, многи од њих су сада лидери побуне против Гадафија. Истовремено Гадафи је дао могућност послова и зараде и неким другим, пре свега Кинезима. Кина је, упркос пријатељству са Западом, постала највећи инвеститор у Либији. То, показало се, не може тако. Запад се дрши принципа “или си са нама или ниси”.
___________________________________________________________________________
«Слављење, одушевљење убиством једног човека и тврдња да то убиство значи политичку победу, чак и наду за боље сутра, спадају у литературу психопатологије а не политике и друштва.»
___________________________________________________________________________
Све је то Гадафи требало и морао да зна. Али, без функционалних институција државе, судбина Либије и Гадафија је била препуштена личним илузијама и интуицији либијског лидера. То, како се показало, није довољно посебно када за пријатеље сматраш Америку, Велику Британију, Француску и Италију. И то је кључна заоставштина Гадафијеве судбине. Наравно, то није оправдање за све што се десило али су важне као околности које су довеле до несреће.
Значај поруке те заоставштине је утолико већи јер време у коме живимо је далеко суровије и нехуманије од многих досадашњих времена. Реакције водећих западних земаља које су организовале побуну у Либији на крају и убиство Гадафија су ужасавајуће упозорење о стању савременог Запада. Слављење, одушевљење убиством једног човека и тврдња да то убиство значи политичку победу, чак и наду за боље сутра, спадају у литературу психопатологије а не политике и друштва.
Ако амерички председник слави убиство као политику и наду, онда је то изузетно лош знак. И што је још горе, то чине они који су то убиство и наручили и организовали.
Само два дана пре трагичног краја амерички државни секретар Хилари Клинтон јавно изјављује да Гадафи треба да буде или ухапшен или убијен. То је први слуццај да један тако високи функционсер, не само Америке, јавно наручује убиство. И Гадафи је убијен. Одао га је неко из најближег окружења и амерички беспилотски бомбардер је гађао конвој у коме је био Гадафи.
___________________________________________________________________________
«Још је веће лицемерство прослава “ослобођења Либије”. Они који су уништили слободну и независну Либију и увели је у ропство, сада славе њено “ослобођење”. Научна фантастика која се неће добро завршити.»
___________________________________________________________________________
Времена су се, међутим, променила и ништа се више не може сакрити па су снимци зверства обишли свет. И наручиоци су се, изгледа, уплашили па је онда она иста Хилари Клинтон затражила истрагу о томе како је убијен Гадафи. Они који су убили Гадафија сада траже истрагу о убиству!
Да ли је могуће? Толико, најблаже речено, лицемерство је, ипак, реткост. Још је веће лицемерство прослава “ослобођења Либије”. Они који су уништили слободну и независну Либију и увели је у ропство, сада славе њено “ослобођење”. Научна фантастика која се неће добро завршити.
И што је још горе, још тужније, нико у тим земљама, које стоје иза либијске несреће, да дигне глас, да каже коју реч, изузев безимених коментатора на интернет сајтовима. А све је то урађено у име тих истих грађана па својим ћутањем и они деле одговорност и кривицу.
Само су се скромно побунили такозвани заштитници људских права али не против онога шта Запад ради у Либији него због убиства и ускраћивања њихове шансе. Они желе да се Гадафију судило у Хагу.
Између њих и политичких лидера, у ствари, нема разлике. Они само желе да се они а не политички лидери иживљавају над живим Гадафијем у “климатизованим хашким судницама” у тражењу њиховог “моралног лика”.
То је слика савременог Запада и “пријатељства”. Слика која је упозорење и малима и великима. Савремена Америка нема милости.
Америка руши евро и ЕУ, Меркелова се боји рата
Меркелову не плаше Руси и Путин, већ савезници преко Атлантика
Сведоци смо актуелне кризе са валутом евра и опстанком Европске уније (ЕУ). Јавна је тајна да је све то амерички пројекат спасавања долара и америчких финансија а ЕУ, очигледно, нема много избора.
Пријатељство са Америком је веома скупо. Јер, како се отело немачком канцелару Ангели Меркел, ако ЕУ не прихвати америчке услове онда “ће бити рат”. Између кога?
То није рекла Ангела Меркел мада би се могло претпоставити. Како ли је тек онда малим земљама? Има, међутим, неких могућности а згодан пример је Сирија. Та земља у истом америчком пакету рушења власти и увођења потпуне контроле али до сада тај план, упркос високој цени у самој Сирији, не успева. Један од основних разлога је то што Сирија није ишла од једних до других и има јасан политички став, и у пријатељству и у непријатељству. И зато на нивоу међународних организација још увек има довољно значајну подршку. Нико, наравно, не може сам, али треба знати са киме бити и кога не изневерити.
Досадашњи опстанак Сирије не значи да Запад неће наставити рат. Не само против Сирије него и других који су на “листи чекања”. И не само Иран.
Веома је индикативна вест да је лидер Казахстана Нурсултан Назарбајев ангажовао бившег британског премијера Тонија Блера за саветника у спољнополитичким и пословним питањима и то за годишњи хонорар од 12 милиона долара.
То би могла бити кобна грешка Назарбајева и наговештај продирања “либијског модела” у до сада забрањене воде тог дела Совјетског Савеза. То је далеко опасније од Либије. О вероватноћи таквог развоја сведочи и сам амерички председник Барак Обама својом изјавом да убиство Гадафија представља “јасну поруку диктаторима”. Обама је сугерисао да би таква судбина могла да задеси и многе друге ако, према његовим речима, не предају власт када то Америка од њих тражи, као што је то тражено од Гадафија.
Први услов за судбину попут Гадафијеве је “пријатељство”, без “пријатељства” није могуће све то извести.
