Умро амбасадор Марко Марков: Срби остали без великог пријатеља и ослонца у Бугарској

КРИТИКОВАО ВЛАСТ БОЈКА БОРИСОВА И ХРАБРО ОТВАРАО ТЕМЕ КОЈЕ СЕ ТИЧУ СРБА

Мардко Марков

• Један је од ретких бугарских каријерних дипломата који је успео да чак три пута буде именован за амбасадора од средине осамдесетих, до краја деведесетих година ХХ века. Био је шеф бугарских мисија у Тирани, Београду и Сарајеву
• Превео је на бугарски језик и уредио многа значајна књижевна, филозофска и политичка дела српских аутора. Један од последњих преводилачких подухвата било је дело др Дарка Танасковића о неоосманистичкој доктрини савремене Турске. Пре тога је бугарској јавности представио и дела Добрице Ћосића и Светозара Стојановића
• Сматрао је да су Бугари и Срби у овим временима велике жртве моћних сила и да им је тешка заједничка судбина велика шанса да после многих неразумевања и неслагања почну да живе сложније. Бугарин Марков ценио је и волео Србе, а то није мало у овим западнобалканским (не)временима
• Последњих година велики део свог времена посветио  косовском питању, а у последњој, управо објављеној књизи „Западнобалканско време” (Военно издавателство, Софија: 2015), констатовао је да Косово представља  „најскуљи и неуспешан пројекат” западних сила

          СРПСКИ народ је остао без искреног пријатеља. У времену када су изгубљени сви критеријуми, па се српским пријатељима проглашавају и они који су се залагали за бомбардовање наше земље или се залажу за даље распарчавање Србије, важно је подвући да је Марко Марков (1937-2015) био искрен и отворен у свом наступу.

         И када је критиковао одлуке разних српских политичара, иза тога се није крила зла намера. Чак напротив.

         Радни век је провео у Министарству спољних послова и један је од ретких каријерних дипломата који је успео да остане и опстане у бугарској дипломатској служби упркос свим ломовима, разрачунавањима, лустрацијама и реформама.

         Још један куриозитет везан је за његов дипломатски рад: један је од ретких каријерних дипломата који је успео да чак три пута буде именован за амбасадора од средине осамдесетих, до краја деведесетих година ХХ века. Био је шеф бугарских мисија у Тирани, Београду и Сарајеву.

         Паралелно са дипломатским радом, као дипломирани професор српског језика и књижевности, превео је на бугарски језик и уредио многа значајна књижевна, филозофска и политичка дела српских аутора. Један од последњих преводилачких подухвата било је дело др. Дарка Танасковића о неоосманистичкој доктрини савремене Турске.

         Пре тога је бугарској јавности представио и дела Добрице Ћосића и Светозара Стојановића.

         Целу деценију је био сарадник београдске „Политике”, а његови чланци у рубрици „Погледи” о приликама на Балкану и посебно у Бугарској, били су запажени. Последњих година су његови осврти могли да се прочитају на страницама интернет портала „Факти”, „Нови стандард” и „Нова српска политичка мисао”.

         Редовно је писао политичке коментаре и објављивао анализе о политичким приликама у Србији у бугарској „Думи” и другим листовима социјалистичке и левичарске оријентације.

         И у осмој деценији живота Марко Марков је био неуморан. Његове полемике о будућности Балкана и Бугарске су имале тежину и утицале на бугарско јавно мњење.

         Последњих година се посебно посветио теми неопходности преиспитивања позиционирања Бугарске и аргументованог критиковања власти Бојка Борисова.

         За разлику од убедљиве већине бугарских интелектуалаца, који су остали окренути вечитом калкулисању и изабрали незамерање, Марко Марков је устао и храбро отварао теме за које у централним медијима није било места.

         Храбро је отварао и многе теме које су се тицале Србије.

         Још 2005. године је упозорио бугарске политичаре да не подржавају концепт „убрзане независности Косова”, у тренутку када је Софија трпела огромне притиске да отворено подржи акције Вашингтона у јужној српској покрајини; затим је 2008. године  остао упамћен као један од најоштријих критичара одлуке власти у Софији да успостави дипломатске односе са Приштином, закључујући да је „Бугарска себи дозволила да учествује у међународном апсурду, а да не може својим грађанима да објасни зашто?”; такође, низом чланака је упозоравао да „идеја Велике Албаније није само мит” и да то може у потпуности променити равнотежу снага у региону.

         Због тога је последњих година велики део свог времена посветио  косовском питању, а у последњој, управо објављеној књизи „Западнобалканско време” (Военно издавателство, Софија: 2015), констатовао је да Косово представља  „најскуљи и неуспешан пројекат” западних сила.

         Дубоко је Маркова потресла смрт Добрице Ћосића, с којим је годинама био у преписци и контакту,  и тражио је начина да из Софије ступи у контакт са његовом ћерком Аном да би јој изјавио саучешће и исказао своју тугу.

         Радовао се сваком сусрету са Србима, с нестрпљењем и узбуђењем је очекивао  у Софији Дарка Танасковића на промоцији његове књиге „Неосманизам”, коју је блиставо превео.

         Посебно му је последњих година било стало да помогне младим српским интелектуалцима да у Бугарској у научним часописима објаве своје стручне и научне радове. Преводио их је бесплатно.

         Живео је скромно, ни трага од некаквог амбасадорског луксуза, или похотних манира. Обожавао је да лета проводи у сеновитој Варни са својом супругом Калином, професором Универзитета и пријатељима интелектуалцима, песницима, новинарима, карикатуристима и позоришним писцима.

         Дружећи се с њима лета 2013. у Варни, запањило нас је и обрадовало њихово познавање српске културе, позоришних писаца, сатиричара, посебно су ценили Нушића и његова дела, о коме су иначе знали више него већина Срба.

         Живећи последњих деценија у бугарском друштву које се мењало нагоре, сиромашило, морално посртало у пљачкашким приватизацијама, а све у циљу достизања европских стандарда - покушавао је својим јавним активностима да реафирмише солидарност, социјалну емпатију и поврати Бугарима осећај поноса и правичности.

         Сматрао је да су Бугари и Срби у овим временима велике жртве моћних сила и да им је тешка заједничка судбина велика шанса да после многих неразумевања и неслагања почну да живе сложније.

         Бугарин Марков ценио је и волео Србе, а то није мало у овим западнобалканским (не)временима.

         Јово Вукелић

         Душан Пророковић