Породица Лава Толстоја: рат са мало предаха

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ КОЈУ ЈЕ ПИТЕР ЛУИС НАПИСАО ЗА КЊИГУ А. Н. ВИЛСОНА „ТОЛСТОЈ” КОЈА ИЗЛАЗИ У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ

• Пре него што се оженио деветнаестогодишњом Софијом Берс, натерао ју је да прочита његов дневник из `разузданог раздобља`. Она је тврдила да се никада није потпуно опоравила од тог шока, међутим они су били срећни дуги низ година. Она је преписивала његове романе и за првих осам година брака родила му је осморо деце
• Толстој би се могао назвати и `Шекспиром романа`, да једном приликом није, додуше пријатељским тоном, рекао Чехову: „Знате, ја не подносим Шекспирове позоришне комаде, међутим ваши су гори” 
• Што се више трудио да живи у складу са мирним учењем Христа, то је Толстојева породична ситуација постојала све немирнија. У својим религиозним списима он је хришћанство преобраћао у толстојевство 
• Није веровао у божанску природу Исуса, није веровао у божанственост његовог учења. Себе је сматрао за пророка. Чак је тврдио да само он схвата Христово учење
• Софија је писала да је била удата за њега 46 година, али није успела да схвати какав је он човек. Вилсон се слаже са њом и додаје: „Што више сазнајемо о Толстоју, то је он мање схватљив”
• Толстој је, подсетимо, био у самом врху руског друштва, његово корење сеже до кнежева, а када је имао 19 година наследио је 3 хиљаде акри земље и 350 сељака, који су у то време били кметови. Касније се трудио да се отараси управо тог наслеђа

         ПРЕД Толстојевим именом у свету књижевности се обично клекне на колена. За свог живота он је био најпознатији писац у свету и до данашњег дана се сматра, вероватно, највећим романописцем у историји.  

Писци А. П. Чехов и Л. Н. Толстој у Гаспри (место близу Јалте – прим.прев.)   

         Њега бисмо могли да назовемо Шекспиром романа, да он сам једном приликом није рекао Чехову: „Знате, ја не подносим Шекспирове позоришне комаде, међутим ваши су гори”.  

         Без обзира на пријатељски тон, Толстој је био веома озбиљан. Он је објављивао гневне критике на рачун Шекспира, називајући га безукусним, баналним, празним, циничним, аморалним писцем без идеја, философије и интересовања за проблеме друштва – све у свему, „не мислиоцем”.

         О чему се ту радило – о зависти, о таштини, о намерном слепилу? О свему помало.  

         Такав је био Толстој. Он се издвајао по мешавини генија и лудила, која је одлично осликана у његовој познатој биографији, која је доживела своје друго издање 25 година након првог и која је у то време заслужила много похвала и награда.   

         У новом уводу биографичар А.Н.Вилсон пише да је Толстојева фигура до данашњег дана сачувала свој значај. Без њега можда не би било Гандија, а значи ни Манделе ни Тутуа у Јужној Африци, ни Солженицина у Русији.  

 

Лав Толстој и Софија Толстој  

         То се не односи на Толстоја романописца, већ на Толстоја дисидента и религиозног реформатора, који је осуђивао аутократију и руски апсолутизам.    

         Вилсон је у много чему идеалан Толстојев животописац. Пошто је и сам био романописац, он разуме како раде романописци. Истовремено, он је познат као аутор критичарских биографија Исуса и апостола Павла – оснивача хришћанства, које је Толстој проповедао, објављујући расправу за расправом са таквим насловима као што су „У чему је моја вера?” и „Шта ми да радимо?”.

         Баш те расправе, а не његови романи, чинили Толстоја претњом по царску Русију са њеним загушљивим режимом. Он је постао центар народног незадовољства, које је избило у виду револуције седам година након његове смрти - 1910.  

         Данас ове расправе нико не чита, али детаљна анализа Толстојевих такозваних хришћанских принципа чини најзанимљивији део занимљиве Вилсонове књиге.

         Толстој је, подсетимо, био у самом врху руског друштва, његово корење сеже до кнежева, а када је имао 19 година наследио је 3 хиљаде акри земље и 350 сељака, који су у то време били кметови. Касније се трудио да се отараси управо тог наслеђа.  

         У млађим годинама волео је да ужива и успео је да заради венеричну болест и да направи ванбрачно дете са сељанком.   

         „Био сам неуморан (швалер)”, - рекао је једном Чехову (притом искористивши много јачији израз).  

Лав Толстој у кругу породице и гостију  

         Пре него што се оженио деветнаестогодишњом Софијом Берс, натерао ју је да прочита његов дневник из `разузданог раздобља`. Она је тврдила да се никада није потпуно опоравила од тог шока, међутим они су били срећни дуги низ година. Она је преписивала његове романе и за првих осам година брака родила му је осморо деце.

         Проблем је био у томе што је Толстој одбијао да напусти имање у Јасној Пољани, забачено у брезовој шуми 130 миља далеко од Москве. У кући није било тепиха, било је врло мало намештаја и послуге.

         Као чеховљеве три сестре, Софија је жудела за Москвом где је одрасла – у племићком комфору, у врху руског друштва. Њен муж је све то презирао.  

         „Рат и Мир” је имао велики успех, и приходи Толстоја су знатно порасли. Али после „Ане Карењине” десио се слом. Толстој се нашао у ћорсокаку – он се истрошио.   

         Тада се он окренуо Јеванђељу, пре свега Проповеди на гори, и одлучио је да треба у потпуности да прати њено учење. То је значило да се живи на сељачки начин, да се треба одрећи богатства (и хонорара), одрицати насиље сваке врсте, ширити пацифизам и вегетаријанство, самостално косити траву (лоше) и `поткивати` своје чизме (са језивим резултатом).  

         Он је чак својим гостима наређивао да сами износе ноћне судове, иако је у кући било послуге за то. Уместо мира и слоге у кући је тако добио хаос, разочарење и жестоке расправе са Софијом, која је очајно покушавала да заштити благостање своје деце.  

Толстој у својој радној соби  

         Она је то и постигла, објавивши његова изабрана дела у више књига.  

         Што се више трудио да живи у складу са мирним учењем Христа, то је Толстојева породична ситуација постојала све немирнија. У својим религиозним списима он се није толико преобраћао у хришћанство, колико је хришћанство обраћао у толстојевство.  

         Он је одбацивао већину доктрина православне цркве, што је довело до његовог анатемисања.

         Није веровао у божанску природу Исуса, није веровао у божанственост његовог учења. Себе је сматрао за светог пророка. На портретима, он је са дугачком седом брадом, у сељачкој кошуљи – срдито и мрачно посматра гледаоца. Он је чак тврдио да само он схвата Христово учење.  

         Вилсон нам одлично преноси осећај апсурдности свега тога – које нарочито долази до изражаја када Толстој стиже до анархизма и почиње да оптужује сваку државу да је заснована на насиљу.  

         У међувремену су он и Софија правили једно другом сцене и записивали сваку увреду у својим дневницима. Толстој је објавио да је сношај – гнусност, а настављао је да ужива у њему.    

         Затим, вративши се књижевности, он је написао „Кројцерову сонату” - приповетку у којој љубоморни муж убија своју жену јер је она са гостем-виолинистом свирала ђаволски компликовано дело Бетовена за виолину.  

Л.Н.Толстој са породицом у Јасној Пољани  

         Пошто је музика – храна за љубав, јунак ове приповетке неправедно је претпоставио да његова жена има роман са виолинистом. Иронијом судбине, нешто касније Софија се жарко заљубила у наставника клавира. Толстој је одлучио да је не убије, већ да је напусти. Она је постала параноично подозрива и пратила га је даноноћно.

         Коначно, једне зимске ноћи 83-годишњи Толстој побегао од ње. Укрцао у воз, али уз пут се разболео од смртоносне упале плућа.  

         Умирао је у кући начелника железничке станице Астапово, окружен гомилом људи, у присутству штампе и чак камере Pathe News. Софију унутра нису пустиле ћерке и она је гледала кроз прозор. Пустили су је унутра кад је већ пао у кому.      

         Она је писала да је била удата за њега 46 година, али није успела да схвати какав је он човек. Вилсон се слаже са њом и додаје: „Што више сазнајемо о Толстоју, то је он мање схватљив”.  

         Тешко је да се не сложимо са њим. Зашто је толико надарен човек траћио своје време да причвршћује флекице на чизме? Зашто је морао да толико малтретира своју породицу у име Исуса?  

         Зашто се залагати за чедност ако сам ниси стању је да поштујеш?

         И зашто на растанку говорити Чехову да не пише више позоришне комаде?  

         Рећи ћу отворено: да морам да бирам шта да жртвујем – стваралаштво Толстоја или Чехова, ја бих без размишљања жртвовао стваралаштво Толстоја.