ЛИМОНОВ: Алексијевич је нова домаћица-биљојед са Нобеловом наградом

РУСКИ И БЕЛОРУСКИ ПИСЦИ И ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ ДОЧЕКАЛИ „НА НОЖ“

НОБЕЛА ЗА КЊИЖЕВНОСТ

Едуард Лимонов

• Главни уредник „Литературне газете“ Јуриј ПОЉАКОВ: „Лично сматрам да је стваралаштво Алексијевич - средњи ниво совјетске публицистике. Њена дела не садрже неке нарочите књижевне вредности“
• Белоруски писац Андреј ГЕРАШЋЕНКО: „Додељивање Нобелове награде за књижевност Светлани Алексијевич представља потпуну дискредитацију саме Нобелове награде. Одавно сматрам да је Нобелова награда механизам за доношење политичких одлука. Нобелова награда за Алексијевич је потпуна бесмислица, пошто је ниво добитнице низак у поређењу чак и са белоруским писцима, да не говоримо о Муракамију. Светлана Алексиејвич је, генерално, сасвим професионалан, али прилично осредњи публициста“
• Едуард ЛИМОНОВ: Док су раније давали Нобела макар из политичких разлога, данас га додељују свима одреда. Да ли се сећате бар једног великог  имена у последњих 20 година? Ја на ту награду гледам као на ордење које је изгубило вредност. Она више подсећа на такмичење „Мис универзума“, само су у Шведској у првом плану краљеви у глупим фраковима и штребери из жирија

        ВЕЛИКУ руску културу и литературу и руске писце није збунила додела Нобелове награде Белорускињи Светлани Алексијевич.

        Не само зато што је знају годинама и добро. И што из њених уста већ годинама слушају нешто слично овоме што је изговорила само који сат након што је објављено да је она лауреат:

        „Три четвртине грађана Русије радује се убиствима хохлова (Украјинаца) и не заслужује љубав“.

        Па још поновила да своју омиљену тезу да су „тоталитарне власти данашње Русије створиле неки други руски народ, који мрзи хохлове“ и да у Русији пропаганда замењује сопствено мишљење.

        Још је Алексијевич истакла да воли Украјину, да је била на кијевском „мајдану“ и да је „плакала видевши фотографије Небеске стотине (убијених у центру Кијева за време преврата у америчкој режији)“.

        Руске писце није збунило ни што је Алексијевич поновила:

        „Ја волим Руски свет. Али, ја волим добри руски свет, хуманитарни руски свет, свет уметности којем се клања цео свет. А не волим свет Берије, Стаљина, Путина, Шојгуа. То није мој свет“.

        Алексијевич једино после добијања Нобела није поново тврдила: „Ми Белоруси смо мала нација коју су Руси увек уништавали“.

        Међутим, није пропустила да нагласи да је непријатно изненађена реакцијама на своју награду Олега Кашина и Захара Прилепина. По њеним речима, руски писци је неоправдано  сматрају русофобом.

        Није пропустила ни да опет оштро критикује власти Русије, изјавивши да ће уништавање терориста у Сирији бити за Русију „други Авганистан“.

        Белоруски издавачи досад нису били наклоњени Алексијевич, а у Русији су њене књиге - упркос оваквим ставовима - биле издаване у великим тиражима.

        Иако пише на руском језику, Алексијевич је у Белорусији сматрана својом само у русофобским круговима, које не чине само партије, већ и многобројне политизоване групе прозападне опозиције које се боре за насилну „белорусизацију“ и дискриминацију рускојезичног становништва.

Светлана Алексијевич

        Да би се стекла представа о којем делу становништва становништва постсовјетске Белорусије се ради, погледајмо резултате прошлогодишњег социолошког истраживања - које су обавили социолози из Лабораторије „Новак“ -које је показало да 99,4 одсто Белоруса чита књижевност на руском језику, да 93,7 одсто преферира књижевност на руском и тек остатак чита на „белоруској мови“.

        Факти преносе реакције неких руских интелектуалаца и писаца на доделу Нобелове награде Алексијевич. А и једног белоруског књижевника.

        Колумниста листа „Взгљад“ Михаил БУДАРАГИН: „Ако је књижевност било који текст написан на руском, онда је њен Рат нема женско лице, свакако, књижевност. Ако, међутим, под књижевношћу подразумевамо метод стварања убедљивог уметничког света помоћу језика, онда сваки текст Алексијевич није ништа више књижевност од упутства за микроталасну пећ или пеглу“.

        Главни уредник „Литературне газете“ Јуриј ПОЉАКОВ: „Лично сматрам да је стваралаштво Алексијевич - средњи ниво совјетске публицистике. Њена дела не садрже неке нарочите књижевне вредности“.

        Белоруски писац Андреј ГЕЕРАШЋЕНКО: „Додељивање Нобелове награде за књижевност Светлани Алексијевич представља потпуну дискредитацију саме Нобелове награде. Одавно сматрам да је Нобелова награда механизам за доношење политичких одлука. Нобелова награда за Алексијевич је потпуна бесмислица, пошто је ниво добитнице низак у поређењу чак и са белоруским писцима, да не говоримо о Муракамију. Светлана Алексиејвич је, генерално, сасвим професионалан, али прилично осредњи публициста“.         

        Руски писац Вадим ЛЕВЕНТАЉ: „Човек који прикупља и дешифрује интервјуе је новинар. Писац прави приче, ствара нову реалност, измишља језик, стил и нове начине приповедања. Ништа то не ради и никада није ни радила Светлана Алексијевич. Између осталог, то значи и још једну смешну ствар: Нобелов комитет није могао да смисли ниједног украјинског писца кога би уздигао на пиједестал, па је у њиховом недостатку изабрао држављанку Белорусије која живи у Француској.

        У наредном - и, плашим се, веома дугом периоду - набијаће нам на нос Светлану Алексијевич. Ето, видите шта она говори и мисли, а добитник је Нобелове награде!

        Буњин, Шолохов, Пастернак, Солжењицин, Бродски, Алексијевич - све вам је јасно“.

        Руски писац Едуард ЛИМОНОВ: „Док су раније давали Нобела макар из политичких разлога, данас га додељују свима одреда. Да ли се сећате бар једног великог  имена у последњих 20 година? Ја на ту награду гледам као на ордење које је изгубило вредност. Она више подсећа на такмичење Мис универзума, само су у Шведској у првом плану краљеви у глупим фраковима и штребери из жирија.

        Алексијевич је још једна домаћица-биљојед која је добила награду. Једино њено дело које је представљало неко освежење су Дечаци у мртвачким ковчезима. Али, то је било крајем 1980-тих и књига је одавно застарела. 

        Страсти су изазивали Буњин, Пастернак, Шолохов и Солжењицин. Чак и у време када је Нобела добио Бродски, већ није владало такво узбуђење.

        Мислим да ће Батка (Александар Лукашенко) данас попити за њено здравље - ипак је то прва Нобелова награда за Белорусију. Тим пре што сам недавно читао да они и нису у тако лошим односима. Ипак се вратила у Минск из Шведске.

        Можда је постојао неки договор. Данас се Алексијевич не буни превише против Лукашенкове власти. Њен карактер није екстреман. Она више личи на сажаљиву матер којој би право место било у неком од комитета војничких мајки“.