Запад води језиви хиљадугодишњи рат против Руса и Словена на Балкану

ПОВОДОМ ЗНАЧАЈНЕ КЊИГЕ ШВЈЦАРСКОГ НОВИНАРА ГИ МЕТАНА „РУСИЈА И ЗАПАД (ХИЉАДУ ГОДИНА РАТА)“

                                                             Крсташко освајање и пљачкање Цариграда

* Европа је крајем 20. века поново умрла у Југославији. Разбијајући Југославију, „уједињена Европа“ је самој себи пуцала не у ногу, него у главу

* Западна свест била је и остала колонијална. Све и кад би то хтела, а неће, она не може да прихвати „друге“ као равноправне, нити може да им призна било какво право на посебност. Спремност да се прихвати западни дискурс, жеља да се најзад „постане Европљанин“ и „део цивилизованог света“, отвара једино пут за колонизацију од стране Запада. То је стварна слика Балкана и Источне Европе на крају 20. и на почетку 21. века, када је Балкан и читав исток континента поново колонизован и претворен у забачену, заосталу и сиромашну периферију прогресивног „западног света“

*  Колонијални однос Запада према Балкану у потпуности дефинише и данас важећа девиза: „Балкан (ни по коју цену) не сме бити препуштен Балканцима“

* Запад ни данас, као ни у прошлости, не гледа нимало благонаклоно на Словене, чак ни када се они сами издају за „Запад“, када покушавају да убеде и себе и друге да су већ постали пуноправан и „органски“ део модерног  Запада. А то посебно важи за православне Словене

* „Источњаци“ само својом спољашношћу наликују на Европљане а да то ипак нису. Они су истински и непоправљиви „отпадници Европе“ , поготово православци. „Шизматике“ треба спасити; по могућности огњем и мачем. Један историјски пример за то је довољан: Британска империја је за читаво столеће продужила живот „болесника са Босфора“, умирућег Турског царства, како би угушила покрете балканских народа (Срба и Грка) за ослобођење и спречила „руски утицај“

______________________________________________________________________

        Аутор: Борис НАД

        КЊИГА швајцарског новинара Ги Метана, под насловом Русија и Запад (Хиљаду година рата), не говори само о односу који Запад веома дуго, већ вековима, гаји према Русији.

        У овој књизи реч је и о нама – Србима, Словенима, и о разноликим народима који настањују Балканско полуострво.

        Још значајније: овде је реч о једном „језивом рату“ и о „хиљадугодишњем остракизму који поткопава Запад изнутра, одсецајући један велики део њега самог“.

        Запад (Европа) уопште није заједница која се протеже „од Атлантика до Пацифика“, о којој је, између осталих , сањао Де Гол. „Прави Запад“, у најбољем случају, данас обухвата Сједињене Америчке Државе и данашњу Европску унију; ову последњу не у потпуности. Сaм Запад одбија да прихвати поједине европске народе и традиције као равноправне, чак и онда када је, из неког разлога, присиљен да их формално призна за „европске“.

        У ствари, он их одбацује, претварајући их у непријатеље.

Ги Метан

        Према мишљењу утицајног француског католичког историчара Алана Безансона, а то је заправо преовлађујуће мишљење на Западу, границе „праве Европе“ подударају се са границама до којих продире готичка уметност: „Источна граница Европе може се посматрати као линија која уједињује последње готичке цркве. Ова линија иде уз Финску, балтичке земље, Пољску, Мађарску, Хрватску, Словенију. Управо је то граница ’Европе од 25’ (земаља чланица ЕУ)… С друге стране, јасним прекидом оглашава се византијска уметност“.

        Раскол почиње давно пре 1054, данас тешко разумљивим теолошким спором, са франачком литургијом и „филиокве“ (лат. Filioque – „и (од) Сина“), који је накнадно, на Западу, уметнут у Символ вере. „Западно царство“ прогласило је ново и другачије хришћанство, другачију религију и нову, западну империју, оглавашавајући православне за „шизматике“.

        Није Исток отпао од хришћанства, него је то учинио Запад, скривајући ту чињеницу гомилом историјских фалсификата и бучном пропагандом.

        Требало би у ствари рећи, додаје Метан, да с оне стране те границе почиње „неевропско варварство“.       О томе заправо говори Безансон. То су крајње границе до којих је допрло католичанство, касније расцепљено реформацијом: „Европа се зауставља тамо где… сусреће другу цивилизацију, режим другачије природе и религију која је не жели“ (А. Безансон).

        Од тог шареног мора народа у свести западњака заправо почиње нешто „друго“ – „Азија“.

        Расецајући живо ткиво појединих народа на лимесу, ово слепило фатално је предодредило будућност Европе и трајно онемогућило њено јединство. И пројекат Европске уније, хронолошки последњи у низу покушаја „европског уједињења“, данас се, из истог разлога, суочава са коначним неуспехом, са фијаском.

        Европа је крајем 20. века поново умрла у Југославији. Разбијајући Југославију, „уједињена Европа“ је самој себи пуцала не у ногу, него у главу.

„Источњаци“ само својом спољашношћу

наликују на Европљане а то ипак нису"

        Пољски писац Маријус Вилк, који је двадесет пет година проживео у Русији, говори о феномену „лажне сличности“: ниједан народ на свету не личи толико на Европљане (попут руског) а да то у суштини није. Али то не важи само за Русе и Русију, иако за њих можда важи више него за друге; важи и за огромна пространства на европском истоку и поједине народе „географске Европе“, који и јесу и нису „Европљани“.

        Иста западна предрасуда вреди и за Балкан, посебно за балканске Словене, оне православне, Србе пре свега.

        Када је реч о Грчкој, западњаци својатају њено античко наслеђе, као један од „три стуба на којим почива Европа“ (Атина, поред Јерусалима и Рима), али снажно одбацују њено православље, „Византију“, чија историја, како је писао још филозоф Монтескје, представља само „сплет нискости“.

        Заблуда, која ће остати жилава и истрајна све до дан-данас, а која „источњацима“ приписује лажљивост, подмуклост, превртљивост, суровост („скитску суровост“), склоност злочину и интригама. „Источњаци“ само својом спољашношћу наликују на Европљане а да то ипак нису. Они су истински и непоправљиви „отпадници Европе“.

        Како Запад реагује на ту „лажну сличност“?

        Снажним и упорним подозрењем и осећањем (лажне) супериорности. Упорним, каткад притајеним а каткад, кад то дозволе историјске околности, сасвим отвореним непријатељством. „Шизматике“ треба спасити; по могућности огњем и мачем.

        Један историјски пример за то је довољан: Британска империја је за читаво столеће продужила живот „болесника са Босфора“, умирућег Турског царства, како би угушила покрете балканских народа (Срба и Грка) за ослобођење и спречила „руски утицај“. (Нешто слично поновиће се и крајем 20. века, када је Запад током разбијања Југославије безрезервно стао на страну сепаратиста и исламизма у Босни, а потом политички и војно подржао албанску побуну на Косову.)

        Западна свест била је и остала колонијална. Све и кад би то хтела, а неће, она не може да прихвати „друге“ као равноправне, нити може да им призна било какво право на посебност. Спремност да се прихвати западни дискурс, жеља да се најзад „постане Европљанин“ и „део цивилизованог света“, отвара једино пут за колонизацију од стране Запада. То је стварна слика Балкана и Источне Европе на крају 20. и на почетку 21. века, када је Балкан и читав исток континента поново колонизован и претворен у забачену, заосталу и сиромашну периферију прогресивног „западног света“. Колонијални однос Запада према Балкану у потпуности дефинише и данас важећа девиза: „Балкан (ни по коју цену) не сме бити препуштен Балканцима“.

Служели ли медији ичему осим

уподобљавању истине?

        Постоје истине које није дозвољено изрећи гласно. Ако их неко баш и изрекне, чини то на сопствену одговорност. Требало би да буде свестан последица које ће неминовно наступити: „Новинар је 2015. године скамењен од страха да ће изгубити посао“, примећује Метан. „Више нема снаге да се одупре политичким притисцима и захтевима главног деска да уподоби своју тему предрасудама и неодољивим позивима доминантних група које врше притисак. Служе ли медији још нечем другом, осим „уподобљавању“ истине у одговарајући и једино пожељан калуп?

        Наравно да још увек постоје медији и новине, као и новинари које то одбијају, износећи другачије истине, дозвољавајући, макар и повремено, другачије погледе и мишљења од оних која су у основи једино прихватљива. Али је њихов опстанак све мукотрпнији и тежи. Изгледа да такви једноставно нису у стању да науче животно важну лекцију: Равно је самоубиству бити сасвим сам кад си у праву, док је грешити у гомили гаранција за живот“.

        Једну од тих, изузетно важних лекција Ги Метан је могао да научи у Сарајеву године 1993. Свега неколико година после пада Берлинског зида, он се нашао у међународној делегацији новинара која је допутовала у Босну како би пружила подршку „независном часопису Ослобођење“. Тада је у Сједињеним Државама и Европској унији важило прилично једнострано схваћено право народа на самоопредељење.

        Неповредивост граница је преко ноћи нестала из западњачког речника и из прагматично тумаченог међународног права; требало је, за почетак, срушити постојеће границе и омогућити насилну сецесију југословенских република. Читава представа је, мање или више вешто, режирана споља. Сценарио ће се касније поновити у Украјини и широм бившег Совјетског Савеза; али тада је на дневном реду било поновно „исцртавање карте централне Европе, од Чешке до Македоније“: рушење „федерације народа који су до тада живели под истим кровом“.

 „Обавеза да се крене против

     Срба“ се подразумевала"     

        Чувени сарајевски дневни лист, тврди Метан, који је некад био истинско отеловљење независности и мултиетничности, претворио се у карикатуру, која је служила искључиво једном циљу: промовисању босанских (муслиманских) интереса и „пропаганде која се тада још није називала исламистичком“.

        Алија Изетбеговић тада није био „подстрекивач исламизма“. Био је на Западу уважавани председник „демократске, мултикултурне и мултиетничке Босне“. То је, у ствари, био јасан и недвосмислен интерес Запада, мотивисан геополитиком и учвршћен тврдоглавим и жилавим предрасудама.

        Окупљени новинари, под изговором одбране слободе, претворени су у марионете и у „оружје једног табора против двају других“, заборављајући на своју најпречу дужност: да раскринкају и обелодане превару. Пристрасност је већ онда постала систематска.

        „Обавеза да се крене против Срба“ се подразумевала. То ће се и догодити свега две године касније. Поновиће се и 1998. и 1999, када је на сличан начин усмерено западно јавно мњење захтевало одлучну акцију због наводне српске репресије на Косову. А наставља се и данас.

        Швајцарски новинар је 1993. године био „згрожен овом фарсом“. Ово, горко искуство натерало га је да пажљивије и с много више опреза посматра извештаје и коментаре које су други новинари „објављивали поводом југословенског сукоба и догађаја у Русији“. У оба случаја постојала је, а постоји и данас, страна која никад неће бити саслушана и чији захтеви неће бити узети у обзир. „Истина“ је свима била позната унапред. Зашто би онда губили време слушајући оно што им говоре „bad guys“ – „лоши момци“?

        Ги Метан је свакако био један од ретких; остали, велика већина, приклонила се главном току, лагодно се утапајући у струји конформизма. Никаква слобода извештавања и медија данас више не постоји. Постоје само лобији и њихови опипљиви интереси; лобији који не желе да се именују.

Александар Дугин

 Дугин: Геополитика није нешто

    нарочито словенска наука      

        Геополитика и сурова реалност геополитичких интереса нуде неке одговоре зашто је то тако. А геополитика, како констатује Александар Дугин, у предговору за Основе геополитике, уопште није словенска наука: „Геополитика, сувопарна наука, не нарочито словенска, потребна нам је да бисмо имали поуздан објективан алат, да бисмо боље схватали толико страну нам логику атлантизма, да бисмо јасније увидели шта је то Евроазија, наша заједничка цивилизацијска матрица“.

        На геополитичке реалије надовезују се снажне предрасуде, таложене вековима и дубоко укорењене у колективно несвесно појединих западних народа. У основи, то је логика и менталитет колонизатора, конквистадора који се према народима и њиховим традицијама односе као према „домороцима“, а домороце је потребно или потчинити или истребити. То и јесте сама срж атлантизма. Не можемо очекивати да се оно што се таложило столећима промени преко ноћи.

        Овај образац понашања сувише је дубоко усађен у Западној Европи, последично и у Сједињеним Америчким Државама. Словенски народи се, уопште узев, овде котирају веома лоше, можда с понеким изузетком: „Словени се (ни данас) не доживљавају као потпуно европски,“ уочава Родриго Собота, „и то не само у Немачкој, већ и у САД, где смо класификовани као ‘non-white’ (‘не-бели’)“.

        Укратко, Запад ни данас, као ни у прошлости, не гледа нимало благонаклоно на Словене, чак ни када се они сами издају за „Запад“, када покушавају да убеде и себе и друге да су већ постали пуноправан и „органски“ део модерног Запада. А то посебно важи за православне Словене. У том, последњем случају, да се сами и „добровољно“ сврставају уз Запад, могуће је очекивати једино да буду цинично искоришћени у сврху реализовања западних, хладнокрвно и себично прорачунатих геостратешких интереса.

        Помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд је у децембру 2013. признала да су САД од 1991. године „уложиле“ више од пет милијарди долара како би помогле Украјини да оствари „будућност какву заслужује“. Изјава, сама по себи скандалозна, није наишла на одговарајући одјек у медијима. Какву то будућност заиста „заслужује“ Украјина и шта је Украјинцима заправо обећала Нуландова много јасније видимо данас, када је читава земља разорена ратом и „реформама“ које диктира Запад; девастирана, опљачкана и најзад депопулизована, до те мере да јој, према скорашњој изјави шефа украјинске дипломатије Павела Климкина, прети да изгуби половину свог становништва.

        Одумире, заправо, читава Источна Европа, о чему сада извештаваи Ал Џазира: „Земље Источне Европе налазе се на врху листе земаља чији се број становника смањује драматичном брзином“. Зашто владе ових земаља одбијају да се баве тим, а и многим другим, животно важним питањима, или се њима баве само површно и успутно, стварајући тек привид да нешто „озбиљно раде“?

Лицемерје поводом граница

Чехословачке, Србије и Украјине

        Књига Ги Метана о русофобији на Западу – русофобија и антиславизам и постоје једино на Западу – није једина у својој врсти, али такви гласови су и данас изнимно ретки. Швајцарски аутор нема никаквог разлога да буде пристрасан у својим опсервацијама. Он износи чињенице које је немогуће оспорити и поставља питања која се не могу заобићи. „Јер, има на хиљаде питања која треба поставити“. На пример: „Какав нас то страх обузима да не можемо да видимо шта се налази с друге стране огледала?“ Или: „Зашто се у нашим новинама, на радио и ТВ станицама, никад не преиспитује легалност, легитимност и надасве ефикасност западних војних интервенција, док се немилосрдно денунцира жеља потчињених да се одбране?“

        „Да ли је наше виђење света онолико објективно колико верујемо да јесте? Да ли су наша дела заиста плод наших високих моралних захтева или су диктирана материјалним интересима због којих зазиремо пред неким другим? Да ли морални темељи наше међународне политике припадају променљивој геометрији? Зашто су границе Украјине биле неповредиве 2014, док то није било тако с границама Србије 2008, као ни с границама Чехословачке 1993?“ И такође: „Европска унија, која је подигла велику галаму кад је Русија подупирала повратак Крима у њено окриље, апсолутно није рекла ни реч кад се 1991. распала Југославија…“

        Да ли се овде можда ради о „насумичним дезинформацијама“ или неопростивом незнању? И зашто их ми без промишљања прихватамо? Неће бити да је у питању грешка, незнање или немар. „Велики западни медији имају манир да искривљују стварност у име одбране ‘западних вредности’, а у том циљу, ‘одбране вредности’, дозвољено је баш све, па и да се ствари представљају на сасвим супротан начин у односу на чињенице које се званично установљују“.

        Отуда је могуће да се агресор представља као жртва, и обрнуто; већ према практичној потреби.

        Ко је уосталом агресор у Украјини, а ко је био агресор у бившој Југославији? Да ли је само једна сукобљена страна увек у праву и коме је дато да, с непорецивошћу врховног моралног ауторитета, пресуђује у спору? „Агресија“, сумњив појам, постоји у сваком рату и никад није једнострана; то и чини његову суштину. Поготово јe тако у грађанском рату. За западне новинаре и интелектуалце, са само ретким изузецима који потврђују опште правило, питање је бесмислено јер се одговор подразумева и дат им је унапред. И  ту више једноставно нема шта да се истражује.

Самјуел Хантингтон

  Слеткоречиве којештарије

Хантингтона, Фукујаме и Левија

        Коначно и најважније од свега: шта се догодило с нашом интелектуалном радозналошћу? Постоје питања која би морала да „непрестано прогоне интелектуалце, професоре, докторе, истраживаче и новинаре“, опомиње Метан, „све оне којима је занимање да мисле, да разумеју и да објашњавају“, али то се не дешава, већ се они утапају у најприземнијем интелектуалном комформизму, у претежној већини, задовољавајући се хорским понављањем клишеа, баналности чији је једини циљ да нас обесхрабре и умртве нашу моћ расуђивања, по могућности заувек.

        „Због чега се“, пита Метан, „задовољавамо слаткоречивим којештаријама о слободи, демократији и трајном разрађивању Семјуела Хантингтона, Френсиса Фукујаме и Бернар-Анри Левија?“, кад је савршено јасно да је реч о галами „самопрокламованих експерата и плаћеника“; плаћеника који имају амбицију „да поново исписују прошлост и скицирају будућност по најтривијалнијем америчком укусу“.

        Од ове болести нису оболеле само западне, већ, великим или чак највећим делом и наше интелектуалне и политичке елите; озбиљне расправе о прошлости и будућности изостају, или се воде на маргини, а не тамо где би требало, јер се тамо већ одавно „све зна“.

        Озбиљне расправе и „питања која се не могу заобићи“ замењују баналности, мантре без смисла које се бесконачно понављају; тривијална питања и једнако тривијални одговори, попут оног да је „будућност Србије у ЕУ“ или да „евроинтеграције немају алтернативу“. Ретки дисонантни гласови третирају се као скандал. Још ефикасније и убојитије, на њих се одговара громогласном тишином. Зашто се свака јавна расправа сузбија и онемогућава и пре него што је почела, укључујући и ону о Косову и о фамозном „разграничењу“, о „Европи“, претварајући се у фарсу, у наступе добро увежбаних и, очигледно, плаћених хорова“.

        Ми данас живимо у епохи драматичних, управо тектонских промена у свету, много значајнијих него што је било рушење Берлинског зида. Наша прва дужност је да их спознамо и схватимо. А несналажење и неразумевање оног шта се стварно дешава је први и неопходни услов да пометња прерасте у трагедију.

        * Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

        Извор Нови Стандард