Вулин: Уместо да Србе уједини и окупи, Југославија је спречила уједињење Срба
„ТЕСТАМЕНТАРНИ РАЗГОВОР“ МИНИСТРА ОДБРАНЕ ЗА НЕДЕЉНИК „ПЕЧАТ“ (2)
Са Нишком декларацијом Краљевина Србија је ставила крст на српску
будућност - Вулин има своју контрадекларацију
* Руководство КПХ два пута је забранило координисани напад на логор у Јасеновцу, што сведочи да су постојали интереси већи од живота мученика, али не може да објасни зашто ни једна крајишка партизанска бригада није јуришала без питања упућеног Централном комитету, или зашто Радићеви четници нису покушали да ишчупају из чељусти усташког зла Дубичане и Козарчане. Ако су сви Срби некада и негде заслужили да се исплачу од стида, онда је то на јасеновачким гробницама. Не само због усташких злочина већ и због свог кукавичлука и за време и после рата
* Примери празних и случајних Срба у тадашњем и данашњем културном и политичком животу нам потврђују да је исправније рећи да се Србин постаје, него да се Србин рађа
* Слободан Милошевић је као високи партијски функционер тражио и добио да у просторијама београдске Удбе више пута погледа снимак са сахране Александра Ранковића. Није Милошевић тада гледао ко је дошао и кога би због тога требало звати на одговорност. Милошевић је тада препознао да се Србија променила и да је треба слушати. Често Срби на сахранама открију да има живота и после смрти
* Планско расељавање Срба из Босанске крајине, Лике, Кордуна, Херцеговине и њихово насељавање у Војводину јесте ојачало српски елемент у Војводини, тачније Србији, али то није био циљ и задатак операције. Требало је ослабити граничне просторе српског постојања, испразнити их и припремити за будуће мапе и државе
* Као што су велике силе у Берлину забраниле Србији и Црној Гори да се уједине, посебно су им скренуле пажњу да и не сањају да ће се ујединити са Србима у Босни и Херцеговини. Забрана важи и данас.
* „Нишка декларација“ моје генерације зато треба да буде формулисана у две тачке: Срби имају природно право да за себе траже оно што су увек давали другима, право да се уједине и да живе заједно; друга: уједињење ће бити остварено мирним путем уз договор и поштовање свих народа са којима смо живели
* Напад Ђукановићевог режима на СПЦ обновио је свест међу Србима у Црној Гори да могу да имају своју државу али и да је само небо граница у промишљању будућих односа са Србијом. Шта ће политичари разумети из покрета литија друго је питање, али српски народ је своје рекао
* Народ који има искуство подметнутих Маркала и Рачка морао би да буде много опрезнији у оценама и осудама када чује да је Русија отровала Наваљног или Скрипаља. Чудан је тај отров Новичок, личи на корону у последњем стадијуму, сви се њиме отрују а од њега нико не умре
_________________________________________________________________________
ПРАКСА тражења политичке и историјске симетрије, која ће се у Југославији успоставити као врхунски принцип, увек је тражила изједначавање кривице а не одређивања кривца самог.
* Зашто је Србија на то пристала?
Нису у тој ствари Срби били сасвим невини, на ћутање су могли бити терани али нису смели да буду и натерани. И данас над главама свих Срба, и мртвих и живих, као страшна оптужба аветињски језиво лебди питање: зашто ни једна српска војска није покушала да ослободи Јасеновац.
У околини логора било је и партизана и четника, а и Недићева државица била је обавештена шта се дешава са десетинама и стотинама хиљада Срба у НДХ. Зашто нико од њих није жртвовао једну чету, батаљон да ослободи или прекрати муке деци са Козаре?
Објашњења о тактичким проблемима партизана, одсуству јединствене команде међу четницима, слабости Недића и страху да не изазове веће репресалије, увредљива су и недовољна.
Историјска чињеница да је руководство КПХ два пута забранило координисани напад на логор сведочи да су постојали интереси већи од живота мученика, али не може да објасни зашто ни једна крајишка партизанска бригада није јуришала без питања упућеног Централном комитету, или зашто Радићеви четници нису покушали да ишчупају из чељусти усташког зла Дубичане и Козарчане.
Ако су сви Срби некада и негде заслужили да се исплачу од стида, онда је то на јасеновачким гробницама. Не само због усташких злочина већ и због свог кукавичлука и за време и после рата, кукавичлука који је допустио да се злочин понови.
Од Нишке декларације пут је водио директно
ка Јасеновцу - логор Стара Градишка
Примери празних и случајних Срба у тадашњем и данашњем културном и политичком животу нам потврђују да је исправније рећи да се Србин постаје, него да се Србин рађа.
Било је ту и другачијих комуниста, попут Благоја Нешковића који је одбио Брозов захтев да се Румунији преда исток Србије, а за аутономију Косова рекао да „Шиптари могу да добију највише округ јер су тешки грешници из рата“.
Заборављени Нешковић, што говори о трајној црти незахвалности која је српска особина колико и храброст, на седници Политбироа поводом резолуције Информбироа је, извештавајући о стању у војсци, рекао маршалу да ће „Срби ако нас Варшавски пакт нападне пуцати у Мађаре, Бугаре и Румуне, али да у Русе неће“. Није изненађење што је доцније осуђен и обрукан и што је умро као сломљен и заборављен човек, како нам сведочи Добрица Ђосић.
Нису ништа другачији били ни Александар Ранковић, рушен не зато што је прислушкивао Тита већ зато што је чуо шта Срби мисле о Космету и шиптарском и сваком другом сепаратизму, или Крцун Пенезић коме и данас певају „иде чета чела намрштена/међу њима најбољега нема“.
Као што моја генерација уме да каже где је ко био у часу почетка НАТО агресије, тако се они старији непогрешиво присете где су били када је прочитана одлука Брионског пленума о смени Ранковића.
Сахрана Александра Ранковића остаће запамћена не само по масовности, већ и по емоцији и политичкој поруци која се просула Србијом. Из тихог великог скупа откинуо се глас који је постао крик „Херој Лека“, гласно се викало после деценија забране пред изненађеном народном милицијом.
Слободан Милошевић је као високи партијски функционер тражио и добио да више пута погледа снимак са сахране у просторијама београдске Удбе. Није Милошевић тада гледао ко је дошао и кога би због тога требало звати на одговорност. Милошевић је тада препознао да се Србија променила и да је треба слушати. Често Срби на сахранама открију да има живота и после смрти.
Обновљено усташтво у Маспоку 1971. није изазвало прави обрачун са хрватским национализмом али јесте припремило Устав из 1974. који ће дати будуће легалистичко оправдање за отцепљење република, а када већ постоји могућност да се отцепе од Србије, онда и покрајина.
Нескривени хрватски сепаратизам у Маспоку покренуо је као свој одговор истрагу српских либерала у редовима српског комунистичког руководства.
Изједначавање кривице прати српско схватање политике када су у питању међунационални односи и данас.
Каснија хрватска историографија Маспоку тепа као „Хрватском прољећу“ што, када посматрамо „арапска прољећа“ и подједнаку масовну хистерију и изливену мржњу, заиста указује на сличности.
Сепаратизам је био олакшан и планским уклањањем Срба с простора на којима су живели вековима.
Забрана повратка на Косово и Метохију Србима протераним током рата са својих имања, није ништа мање злочин од Нирнбершких расних закона али како тада, тако и сада, ни један борац, боркиња за људска и грађанска права то неће рећи. Ето још једне одлуке Брозових комуниста која се одржава до данашњег дана, само под именом интерно расељених.
Од три највећа полигона на којима је вежбала ЈНА, Криволак, Земуник и Мањача, само на Криволаку нема Срба. Остали су попуњени вежбајућом техником али су испражњени од стотина српских села. На Мањачи, одакле су Вулини, Срби су умели да певају „е да није било полигона, било би нас пола милиона“, и да јутро дочекају у неком затвору како и приличи таквим песницима.
Планско расељавање Срба из Босанске крајине, Лике, Кордуна, Херцеговине и њихово насељавање у Војводину јесте ојачало српски елемент у Војводини, тачније Србији, али то није био циљ и задатак операције. Требало је ослабити граничне просторе српског постојања, испразнити их и припремити за будуће мапе и државе. Уместо да Србе уједини и окупи, Југославија је спречила уједињење Срба.
* Овим дотакосте и питање улоге коју је Запад у томе имао...
Политика Запада на Балкану је политика спречавања уједињења Срба.
Крунско веће Хабзбуршке монархије 29. јануара 1875. заседа на тему „неопходност окупирања БиХ због опасности уједињења Срба у једну државу“. Берлински конгрес је у јулу 1878. признао Србији и Црној Гори независност, али им је повукао и међусобне границе које до 1918. неће дати браћи да се окупе. Као што су велике силе у Берлину забраниле Србији и Црној Гори да се уједине, посебно су им скренуле пажњу да и не сањају да ће се ујединити са Србима у Босни и Херцеговини. Забрана важи и данас.
„Нишка декларација“ моје генерације зато треба да буде формулисана у две тачке. Након страшних жртава у два светска рата, поднетих за идеале слободе и правде, након поновљеног геноцида и етничког чишћења Срба свуда где нису имали своју државу, Срби имају природно право да за себе траже оно што су увек давали другима. Право да се уједине и да живе заједно. И друга тачка, уједињење ће бити остварено мирним путем уз договор и поштовање свих народа са којима смо живели.
* Да ли уједињење може да се изведе мирним путем?
Некада може, некада не може, али у нашем случају мора мирним путем.
Италијани су се уједињавали у грађанском рату и на крају Рисорђиментеа ујединили свих 9 држава у јединствену Италију.
Шиптари раде на свом уједињењу од Призренске лиге, и нису оставили много писаних споменика своје борбе али су зато пуна гробља побијених који су им били на путу, док сада и не крију да је Велика Албанија и пут и циљ и да где год да живе обједињено делују на њеном формирању.
Рама никада не пропусти прилику да усмери шиптарске гласове у Црној Гори, све шаљући пољупце испод заставе Велике Албаније. Албанија лако и без гунђања у ЕУ окупи председнике Бујановца и Прешева у Тирани и каже им како да истерају комшије Србе из власти, а не треба ни образлагати колики је утицај Албаније на Шиптаре у Северној Македонији или Космету.
Немци су процес свог уједињења у 19. веку завршили са доста крви, и 34 државе и три слободна града постали су једна земља.
У Версају 1871. победничка пруска војска, која је у својим војним затворима имала необичног заробљеника, Наполеона трећег, пораженог цара Француске, а ту негде и још једног заробљеника коме су сасвим неопрезно пропустили да поклоне пажњу. У питању је Петар Карађорђевић, тада у чину поручника Легије странаца, а који ће узохољеним Немцима коју деценију касније доћи главе као краљ Срба.
Обично је клица пораза сакривена тренутком победе. Но те 1871. победнички Пруси су на тлу поражене Француске објавили да су Немци уједињени, и то у Другом рајху. После је дошао и Трећи рајх а злобници додају да, где је трећи, ту је и четврти.
Бизмарку је тада измакла КуК монархија иако у то време не постоји аустријска нација, све је Немачка. Интереси династија су били сувише јаки да би се Немци сасвим ујединили а и остатак Европе, на првом месту Британци и Руси, нису могли потпуно мирно да посматрају како преко сваке мере нараста Други рајх.
Зато ће Аустрија, истина умањена, искористити прву прилику и на референдуму 10. априла 1938, прилично убедљивом већином од 99 процената гласова за, изгласати уједињење са Немачком, и кроз процес у историји познат као Аншлус постати део Трећег рајха.
Песимисти који добро познају људску природу додали би и да Аустријанци и даље чекају прилику да опет постану Немци, ако ни због чега другог, онда да би могли да сруше споменик црвеноармејским ослободиоцима који толико нервира архитекте и бургермајстере Беча.
Након ревизије исхода Другог светског рата крајем 20. века Немачка се ујединила, мирним путем, уз аплауз западних савезника и европских држава које су у два светска рата трпеле много зла од Немачке, док су журно и без аплауза испраћали Црвену армију у повлачењу.
* Срби нису Немци, да ли ми то можемо?
У праву сте, Срби нису Немци. Ми нисмо изазвали и водили два светска рата, немамо иза себе историју геноцида, не доживљавамо ни један народ као народ ниже вредности и немамо ни силу ни бројност да угрозимо Европу и остатак света.
Ми, када се извинимо за неко зло које је чињено у наше име, то и кажемо, а не да као Вили Брант клекнемо у Аушвицу и ћутимо. Клечање не изазива правне последице, осим можда у случају Монике Левински и Била Клинтона, а реч државничког извињења изазива и правне и политичке последице.
Благоје Нешковић
Када је Вучић отишао у Сребреницу за мало су успели да га убију али нису успели да га натерају ни да клекне. Због историјске истине, могао би неко и то да му упише у заслуге.
Не могу да се закунем у којем то историјском тренутку је сазрела свест да се уједињења Немачке не треба плашити, али зато српско јединство треба да узнемири читаву Европу. Зашто бисмо ми пристали да будемо омеђени туђим страховима и фрустрацијама?
И да немамо искуство истребљења, јасеновачког геноцида и поновљеног етничког чишћења и страдања у грађанским ратовима у СФРЈ, ми Срби имали бисмо природну потребу, па и право, да се окупимо. Људи се групишу по блискости, осећају се сигурним међу онима са којима деле успомене, порекло, обичаје а можда и најбитније, језик.
Једна од дефиниција нације, не и најгора, каже „нација је заједница језика“. Зато што је та дефиниција суштински тачна, из српског језика су морали да настану бројни други језици, закључно се црногорским. Нема посебног језика, нема посебне нације. Отуда је свуда где Срби нису у већини, а нарочито тамо где живе удаљени од матице, ћирилица скоро забрањена, а у најбољем случају скрајнута.
Када су Аустроугари окупирали БиХ, једна од првих одлука је била забрана ћирилице, баш као што и Бугари у окупираној Србији забрањују употребу српских имена. Ништа ново нема под капом небеском, па ако су вуковарске усташе мислиле да су посебно иновативни јер разбијају ћириличке табале, нека погледају иза себе. Какав је однос према ћирилици у једном друштву, такав је и однос према Србима, и то је закономерно и без изузетка.
Никоме није било чудно или претеће што су Срби, бежећи пред усташком камом и јамом у „Олуји“, пошли ка Србији, али сви виде заверу или бар велику опасност ако би Срби да остану да живе где су се и родили, а да буду уједињени са Србијом. Изгледа Срби некажњено могу да се уједине само као избеглице.
Уједињење Срба је процес, а последњи доказ процеса који се не да зауставити јесу резултати избора у Црној Гори. Својим гласањем грађани Црне Горе су рекли да хоће да живе боље и да мењају своју земљу, али су горштачки одлучно Срби у Црној Гори рекли да неће више да буду странци у земљи коју су стварали, као и да им је трпило пукло када су им Монтенегрини рекли да, ако хоће да буду део Црне Горе, морају постати непријатељи српске цркве и Србије.
Покрет литија јесте настао као израз дубоког неслагања, готово гађења према закону који предвиђа отимање црквене имовине и промену имена Српске православне цркве, али се завршио тако што је окупио све Србе и обновио свест међу Србима у Црној Гори да могу да имају своју државу али и да је само небо граница у промишљању будућих односа са Србијом.
Шта ће политичари разумети из покрета литија друго је питање, али српски народ је своје рекао. Није паметно правити се да га нису чули и разумели.
Зар неко сумња да Срби у Републици Српској, па и у четири општине у којима су Срби у већини а остали су на простору БиХ федерације, не желе да испитају и доживе сваки облик везе са Србијом па и уједињење, и зар неко сумња да то не би прихватили и поздравили Срби са обе дринске обале.
* А како да се Србима замери што сањају тај сан, па и што су коначно почели да га живе, баш у времену када се право на уједињење признаје свакоме а посебно Шиптарима?
Али управо то искључује Србе.
Пројекат Велика Албанија и решавање националног питања Шиптара на Балкану, за разлику од Срба који своју отаџбину цртају само тамо где Срби живе, тражи просторе на којима не живе само Шиптари, већ и други народи, којима се даје сасвим демократско право да се потчине и асимилују или да оду. Где год да Шиптари живе у већини нема других нација у значајном броју; различите или асимилују или их протерају.
Знамо како су прошли Срби где год да су били у мањини међу Шиптарима, али исто тако треба да знамо да је безмало нестало и Турака у Призрену и целој Метохији. Гора се испразнила од Горанаца, са 30.000 колико их је било сведени су на 9.000, а и то се више пише него што се стварно живи.
Слободан Милошевић
Ништа другачије није ни у Албанији где бар у законима и нема мањина, а у брисању сећања се ишло тако далеко да су код Енвера Хоџе забрањивана и имена која нису шиптарска.
Као поучна забелешка из историје, која сведочи о свом али и најављује наше време, остало је записано да је 1791. католички бискуп Скопља тражио да се уведе молитва „ab albanesimus libera nos Domine“, не знам да ли је молитва и изговорена, али ако и јесте, судећи по вековима од тада протеклим, није била много успешна.
Шиптари су „одоцнела нација“, како каже далеко најбољи историчар кога смо имали част да имамо, Милорад Екмеџић, и њихова борба за уједињење траје не зато што су Шиптари нација, а што свакако јесу, већ зато што је нестало Отоманског царства и Аустроугарске као кључног креатора пројекта, најпре, јединствене албанске нације, а онда и територијалног уједињења свих Шиптара, како је хладно и проницљиво писала прерано преминула бугарска историчарка Теодора Толева у свом тестаментарном делу „Утицај Аустроугрске империје на стварање албанске нације 1896-1908“.
Много је различитих имена и објашњења дато за српске устанке и петиције, а само је један прави циљ и повод и име сваког од њих, уједињење Срба. Када није било државе то је радила црква, зато је и сада тако опасна јер је то једина институција у српском народу и држави која се бави, па и у свом свету влада Србима без обзира на државни оквир у коме живе.
Да је укинута српска црква у Црној Гори, то би био почетак краја и свођења цркве не на православну цркву која окупља све православне Србе, већ најпре на федерацију а онда и конфедерацију цркава док променом имена не постану сасвим различите и одметнуте једна од друге.
Брзо би у том случају митрополије биле признате за патријаршије, а са њима би и српски народ прошао кроз још једно губљење идентитета, овај пут можда и коначно. Није та идеја још увек напуштена, само гледајте шта раде Шиптари на Космету. Отуда је Вучићева борба за очување Српске православне цркве на КиМ толико важна и одсудна, важнија и од Трепче и од Газивода.
* Зашто не сачекати да Србија постане члан ЕУ, и тако и сви Срби постану део исте државе?
Као што је НАТО продужена рука САД, а ОДКБ наставак политике Русије, тако је ЕУ савез под вођством и вољом Немачке. Затупљени добрим животом Европљани су престали да се плаше, да сумњају или бар да питају, и зато сада о ЕУ одлучује уједињена Немачка.
Ако бих тражио аналогију у историји, онда би данашња ЕУ била најближа устројству Светог римског царства немачке народности.
Када год се покрене питање уједињења Срба и решавања нашег националног питања, огласе се у претећем лавежу моћни странци и сасвим немоћни случајни Срби задужени да изговоре до глупости понављану реченицу да ћемо сви једном живети у ЕУ, и да тада нације и националне границе неће бити важне. Није ЕУ прва која је тако уједињавала Србе. Исту амбицију је имало и Османско царство, а и Хабзбуршка монархија је након успешних и крвавих ратова током неколико деценија чак и успела да под својим жезлом окупи све Србе од Печуја до косовске равнице.
Живети у истој државној организација и имати своју државу то није исто.
ЕУ се заклиње у друштво без граница све док се не појави неколико милиона миграната, а онда се свако ушанчи иза својих националних међа и узме бусију са које нема повлачења.
Први пут од пада Берлинског зида, европски савезници су на своје границе пред мигрантима истурили не полицију, како је у ЕУ ред, већ војску, а да ли је то само због миграната и да ли ће је повући ако азијска река људи пресуши, остаје да се види.
Милорад Екмечић
Ни удари вируса корона нису учинили да границе изгубе на значају, пре ће бити да су се у тренутку невоље Европљани одрекли либералних прича о безобалној слободи и да се свако умудрио и сакрио тамо где му је заклон сигуран, у својим границама и својој нацији.
ЕУ је уморна од проширења. Потреба за свежом и јефтином радном снагом постоји, али не постоји и потреба за државама одакле радна снага долази. Ваљају српски бауштелци али не ваља Србија из које долазе. Добро су дошли и лекари и физикалци из Србије, али Србија није добродошла у ЕУ.
Држава благостања може да постоји само уколико неко ради више за мање новца а не користи све добробити друштва високе социјалне свести и заштите.
ЕУ у постојећем облику не може да опстане, мантра о равноправности држава без обзира на њихову величину и богатство престала је да се понавља у првим данима грчке дужничке кризе а бајка о европској солидарности је престала да се чита и деци након мигрантске кризе 2015. и епидемије Ковида.
Легитимно је право чланица ЕУ да прихвате да одлуке о њима доноси Немачка, али то никада није изашло на добро.
* Ако нећете са ЕУ, хоћете ли са Русијом?
Није то питање, нити постоји организациони нити логични политички облик који би Русија понудила Србији, нити Русија покушава да од Србије направи део своје империје.
Русија јесте природни савезник Србије, као што је кроз историју увек и била савезник сваке словенске земље све док је та земља тако хтела, а често и још коју годину дуже, и не ређе на своју штету.
Када год је Русија јачала, ни Србија није слабила. Гади ми се да слушам како нам Руси нису кроз историју довољно помагали. Ти који то говоре никада не кажу од кога су све Руси требали да нас бране и против кога помажу. Руска кривица је што нису спречили НАТО агресију, али су зато агресори невини.
Руси су криви јер су оставили Карађорђеве устанике Турцима, јурећи да стигну на Бородинско брдо пред Наполеонову армију, али нису заслужни што су Милошеви устаници млатили и поткупљивали турске паше док је Османлијама везане руке на леђима држала руска војска на Дунаву.
* Да није било тако као што јесте било, да ли би наставак српске револуције био тако брз и успешан?
Можда је пука случајност, али, када год су руске армије избијале на Дунав, султанова ордија или немачки Вермахт нису показивали исту силу према Србима као када су обале Дунава биле пусте. Умели су и Руси да направе санстефанску Бугарску против Србије, али и да пресуде против Бугара у корист српског краља, па и да на своју несагледиву штету зарате са целим светом јер Аустроугарска објављује рат Србији.
Занимљиво да, оцењујући руску улогу у нашој историји, ретко објективно сагледамо како смо се ми односили према њој.
У Радовањском лугу 25. јула 1817. убијен је отац модерне Србије, вожд Карађорђе, и то сваки Србин зна, али мало Срба зна да је, док је брука и ништак Никола Новаковић Карађорђу одсецао главу, крв вождова облила униформу руског генерал лајтнанта у којој је на веру куму Вујици Вулићевићу вожд дошао да буде издан и да умре. Неки би рекли да га нису убили у руској униформи већ да су га убили због руске униформе.
Карађорђево убиство није осудио нико до Русије, а историја, ма колико била слушкиња победника, није баш успела да Карађорђеву смрт упише куму Милошу као храбар и државнички чин. Срби су убили свог оца у Радовањском лугу, и то што је Црног Ђорђа на клање, уз несебичну аустријску помоћ, одвео британски агент грчког порекла Николаус Галатис, касније стрељан од својих Грка, није оправдање за Вождову смрт.
Кнез и потоњи краљ Милан Обреновић је потписао тајну конвенцију са Аустроугарском којом се обавезује да ни један спољнополитички потез неће повући без сагласности монархије. Руски добровољци генерала Черњајева, изгинули за самосталност Србије на Сувобору, Маљену, Алексинцу, па ни славна жртва пуковника Рајевског, нису будућег краља Срба много импресионирали.
Потпис на документ у коме се одриче самосталности за коју су се борили његови преци ставио је 28. јуна 1881, на Видовдан, а на који други дан Срби могу да ураде нешто што их узвиси или унизи.
