Вулин: Српско уједињење мора бити мирно, па нека буде и споро – не смемо се бранити од „Велике Србије“
„ТЕСТАМЕНТАРНИ РАЗГОВОР“ МИНИСТРА ОДБРАНЕ ЗА НЕДЕЉНИК „ПЕЧАТ“ (крај)
* Слободана Милошевића су Срби могли и да затворе и да ослободе и да убију и за све би могло да се нађе неко оправдање, а урадили су оно што једино нису смели и за шта нема оправдања, предали су га странцима да суде Србији
* Од Милана до Броза, од Милошевића па до данас, свака генерација је имала свој обрачун са Русијом и своју прилику да буде руски савезник. На жалост Срба или можда Руса, ни једна генерација Срба није пропустила прилику да Русима каже историјско не, а свака генерација Срба је доживела да јој живот зависи од руског да
* Народ који има искуство подметнутих Маркала и Рачка морао би да буде много опрезнији у оценама и осудама када чује да је Русија отровала Наваљног или Скрипаља. Чудан је тај отров Новичок, личи на корону у последњем стадијуму, сви се њиме отрују а од њега нико не умре
* Ако се нећемо ујединити у оквиру ЕУ, нити с Русијом, шта је потребно да се оствари уједињење Срба? Срби морају најпре да постану јединствен политички народ. Када се успостави политичко јединство онда је све друго само стрпљиво чекање да дешавање прерасте у процес
* НАТО агресија, која је требало да заувек поништи Србију и сведе је на нешто проширене границе Београдског пашалука, заправо је покренула процес обједињавања Срба. Не кажу залуд Срби да је ноћ најгушћа пред зору... Само Срби могу да спрече своје уједињење
* Први предуслов политичког, а из њега и сваког другог уједињења, јесте постојање моћне масовне политичке организације која ће окупити све Србе. Александар Вучић и његов СНС су последња нада да ће у наредних 50 година неко моћи да нас окупи и обједини
* Срби имају право да траже да се њихово национално питање реши и не смеју да ћутке прихвате да је њихово право на решење мање од свих других балканских народа, а посебне не мање од Шиптара
_________________________________________________________________________
ИСПОРУЧЕЊЕ председника Србије Слободана Милошевића на Видовдан остаће забележено као велика гадост малих људи и још један доказ да они који воде свет чврсто верују у магију бројева и обнављање магијских радњи.
Слободана Милошевића су Срби могли и да затворе и да ослободе и да убију и за све би могло да се нађе неко оправдање, а урадили су оно што једино нису смели и за шта нема оправдања, предали су га странцима да суде Србији. Историјска је срећа што му је смрт дошла пре пресуде па је у правној науци, у којој је форма суштина, Слободан Милошевић отишао са земље као невин човек, суђен а непресуђен.
Остаје нам да будемо захвални и на тој случајној малој правди за његов невини народ.
Од Милана до Броза, од Милошевића па до данас, свака генерација је имала свој обрачун са Русијом и своју прилику да буде руски савезник. На жалост Срба или можда Руса, ни једна генерација Срба није пропустила прилику да Русима каже историјско не, а свака генерација Срба је доживела да јој живот зависи од руског да.
Ако је за утеху, Срби су такве одлуке тешко доносили, не без личне муке и унутрашњег сукоба. Једини коме то није било превише тешко је био Броз. Он је, истина, имао неких благих идеолошких проблема због напуштања Коминтерне, али Јосип Броз, рецидивни Хрват, није имао проблем да раскине са Русима, и у томе није видео неко зло.
Није Броз пропустио прилику да казни све који су Русију волели, а посебно је страсно и методично такве налазио међу Србима; други југословенски народи су на Голи оток ишли само када би их облагали за љубав према Русији, Срби за тај грех јесу били криви. Тако се у то време у пола гласа причала шала, када се хоће рећи да нечега нема, „има га к’о Словенаца на Голом отоку“.
Срби се лако наљуте на цео свет када их, не кријући презир и мржњу, вређа и о њима лаже, али прилично равнодушно се односе када то слушају о Русима. Народ који има искуство подметнутих Маркала и Рачка морао би да буде много опрезнији у оценама и осудама када чује да је Русија отровала Наваљног или Скрипаља. Чудан је тај отров Новичок, личи на корону у последњем стадијуму, сви се њиме отрују а од њега нико не умре.
Или је руска служба најнеспособнија на свету па не може да нађе ни један инвентиван начин да елиминише мету, или у њено име а за свој рачун то ипак уради нека друга служба која таквом праксом пали и гаси светло узбуђених западних влада и посланика. Иза гласних моралних осуда обично се сакрије звук протицања гаса кроз гасовод и пумпање нафте.
„Северни ток“ некако мора да буде заустављен, а људска права су већ деценијама најбољи начин да се кажњавају људи и земље, а посебно оне слободне. Срби знају шта је србофобија, али упорно заборављају да је србофобија само утишани одјек громогласне русофобије.
Русија као и свака велика нација, велесила, уме да буде и бахата и неосетљива, уме да нас повреди потцењивањем или неразумевањем, уме да своје интересе стави испред свих осталих па и наших, али увек у оним битним и кључним тренуцима у којима се прави разлика између нестанка и опстанка нације, Русија стане уз Србе, и сама чињеница њеног снажног постојања у међународној политици даје наду.
Једном приликом сам мом другу Сергеју Шојгуу поклонио реплику Карађорђеве војводске заставе где је извезена реченица „Русија је заштитник православних Срба“. Под тим знамењем су устаници ишли да ослободе Београд или да изгину, ваљда је лакше када си свестан своје величине а знаш да тамо негде има неко ко је довољно велик да бар „пожали ка да би помога“ како је говорио Његош.
Када се нема чиме другим ударити на Русију онда се помене рудна рента, НИС или неки крадљиви директор, као да се рудна рента у истој висини не наплаћује и Канађанима и Кинезима, и као да смо ми НИС водили успешније од „Газпрома“ а наши директори нити краду нити греше.
Неће се историја писати по томе да ли је овај или онај директор НИС-а прекршио неку одредбу уговора и да ли је неки лажљиви руски бизнисмен изварао наше сељаке у откупу вишања, историја ће записати да је Путин спречио у СБ УН да Срби буду проглашени за једини геноцидан народ у историји цивилизације и да је са Вучићем развио најбоље односе у историји. О историји може да суди и роб и слободан човек и бубашваба, и свако је у праву из перспективе места са кога посматра свет. Нека свако изабере које стање му је најближе.
* Ако се нећемо ујединити у оквиру ЕУ, нити с Русијом, шта је потребно да се оствари уједињење Срба?
Срби морају најпре да постану јединствен политички народ. Када се успостави политичко јединство онда је све друго само стрпљиво чекање да дешавање прерасте у процес. Наше уједињење мора бити изведено мирним путем, па нека буде и споро. Није мудро престизати историју. Историја има своје законе а један од њих је да се ништа не деси ако није требало да се деси и када треба да се деси. Како је певао Бранко Миљковић, „ако смо пали, били смо паду склони“.
Српске земље после
смрти цара Душана
Након толиких векова, време више није одлучујући фактор, квалитет нашег дела ће се мерити не брзином којом је постигнуто већ трајношћу дела.
Не сме се поновити жалосно стање унутар Срба у годинама пред слом краљевине, где је Србија разочарана прекодринским Србима а Срби Србијом толико да се помиње јачање „Врбаског национализма“.
Често се у нашем јавном животу Срби деле на Србијанце и на све друге. Када сте то чули од Хрвата или Бошњака, Шиптари не дају ни да их зовемо по имену које су сами себи дали у свом језику, па мене туже и повлаче пред судовима јер их са поштовањем ословим по њиховом имену и језику. Тужбу аргументују тврдњом да је реч Шиптар увредљива када је изговори Србин.
Нема то везе ни са увредама ни са лингвистиком, реч Шиптар их подсећа да нису сви део јединственог политичког простора, и да имају разлике бар у географији, а Албанац је јасна одредница и позив на окупљање. Могли би и ми Срби понешто да научимо од млађих народа.
Историјским процесима се може управљати али се они, једном покренути, не могу зауставити. Време проведено у обе Југославије, а потом и грађански ратови у СФРЈ, зауставили су рад на уједињењу Срба. Историја уме да буде осветољубива према онима који је праве, и зато ће остати записано да је процес уједињења Срба обновљен баш агресијом НАТО на СР Југославију и признавањем Косова као државе од стране већине наших ратних савезника, појачаних пораженом Немачком, Италијом и Јапаном.
НАТО агресија, која је требало да заувек поништи Србију и сведе је на нешто проширене границе Београдског пашалука, заправо је покренула процес обједињавања Срба. Не кажу залуд Срби да је ноћ најгушћа пред зору.
Власт петооктобарских пучиста прилично је успешно радила на раздвајању Срба и умањивању Србије, али њиховим политичким нестанком, нестало је и највеће препреке српском обједињавању. Само Срби могу да спрече уједињење.
Да је Вучић само успео да сруши ДОС, и тако учини да Срби поново смеју да мисле о себи као јединственој нацији, било би довољно да уђе у историју, а није урадио само то.
У обе Југославије Срби су, за разлику од Словенаца и Хрвата, били остављени без јединственог политичког вођства.
Словенци су имали хришћанске социјалисте, настале под утицајем немачке партије антисемитског градоначелника Беча. У свој програм словеначки хришћански социјалисти уводе бројне антисемитске елементе и тако Словенце чини посве изузетним, да они постају једини народ на свету који је имао антисемитски покрет али није имао Јевреје.
Хрвати се окупљају у Хрватској сељачкој странци. Њено име не треба да завара, ХСС је окупљала све слојеве хрватског друштва, а име је изабрано само по најбројнијем делу нације коју је требало окупити око традиционалних вредности. Стјепан Радић до своје смрти напада и државу и краља, али и постиже бројне компромисе са краљем никада не заборављајући да је циљ самостална хрватска држава.
Радић неће дочекати да види формирање НДХ – убио га је Пуниша Рачић, случајно или не Србин из Црне Горе, уз још двојицу посланика ХСС, након што је у Скупштини Стјепан Радић бацио у лице Срба питање „колико коштају те ваше солунске ране да их платимо“ – али је Радић учинио више од Павелића да се НДХ и створи.
Српске земље издељене и границама бановина
Хрвати у ХСС имају јединствено политичко вођство и партију која може да мобилише и масе и елиту.
Муслимани ће лутати кроз неколико организација, често и искрено југословенских, све док се пред сам Други светски рат коначно не определе да постану „хрватско цвијеће“ и да своје политичке ставове формулишу у савезу са Хрватима.
Признање Бакира Изетбеговића да је хрватског члана Председништва БиХ Жељка Комшића изабрао бошњачким гласовима, и претња да ће исто урадити са свим местима резервисаним за Хрвате на свим нивоима у Федерацији БиХ, није доказ да су Бошњаци ушли у сукоб са Хрватима, пре ће бити да је то беговска љутња што Хрвати у БиХ имају све боље политичке односе са Србима.
Није тешко закључити откуд, да се послужим језиком Хладног рата, српско-хрватски детант; ни Срби ни Хрвати не виде себе у оваквој БиХ и зато у оним другима препознају природне савезнике у борби за другачију Босну. Не би било поштено не рећи да ни Бошњаци нису задовољни постојећом државом, и тако је БиХ постала једина држава на свету која је састављена од три народа а да ни један од носилаца суверенитета није задовољан земљом у којој живи.
Лакше је Хрватима Алијин мали опростио што је ХВО у долини Лашве и око Травника, Бусоваче и Витеза побио онолике Бошњаке, него што ће им опростити сарадњу са Србима.
Срби су у Краљевину Југославију ушли, у политичком смислу, обезглављени и раздељени. Радикална странка, која је у различитим формама водила Србију све до уједињења, изгубиће водећу улогу међу Србима баш у часу када се уједињење и остварило. Срби тог времена једноставно немају политичку организацију која ће да их поведе и формулише заједничке ставове без обзира где живе.
Да ли би Хрвати икада постигли своје националне циљеве да пред, и у току грађанског рата у СФРЈ, нису имали монолитни и политички неспорни ХДЗ, а да ли би Бошњаци икада имали Федерацију да им није било СДА? Да није било партије Ибрахима Ругове, ко би окупио Шиптаре и учинио да се понашају и држе као један у сукобу са Србијом и Србима?
Мило Ђукановић је отцепио Црну Гору најпре у ДПС, после је све ишло лако.
Срби у Републици Српској без снажног и водећег СДС не би имали ни јединствен став ни пут који их је на крају, како тако, уз огромну помоћ Србије али на правом месту у страшној и херојској борби Срба за опстанак, довео до Дејтона и Републике Српске.
Атентат на Стјепана Радића
Док је СПС био доминантан у српском политичком животу и док је пресудно утицао на ставове Срба на обалама свих река крај којих живе, Срби су водили успешну или бар мање неуспешну борбу. Слабљењем СПС губи се и јединство народа и нестаје препознатљива политика, која се све више разлива и губи. Тако слаб СПС и уводи санкције прекодринским Србима и све слабији стиже до петооктобарског пуча.
|
* Већ дуго радите са Вучићем, шта можете о њему да кажете? - Вучић и ја смо саборци. Имао сам част да заједно радимо када сам био у Канцеларији за КиМ, да се боримо са другима и са собом док смо радили на Бриселском споразуму, заједно смо носили осуде и неразумевање због Закона о раду и реформе ПИО фонда који нас је на крају спасао пропасти, провели смо пуно тешких тренутака током мигрантске кризе, када смо дизали војску и спуштали је према југу да пошаљемо поруку целом свету да се не играју српским животима, заједно смо се борили за јачу војску и војно неутралну Србију која сме да каже да је заштита Срба њен став од кога неће одступити. Током борбе са Ковидом, стрепели смо због људских живота и радовали се малим победама када му око 5.30 сати у редовном извештају јавим да ни један војник није на респиратору. Одличан је стратег али воли и да се бави тактиком. Никада не заборавља ко је, одакле долази и куда иде. Пријатељима теже опрашта него непријтељима, а посебно када су пријатељи и непријатељи прави и искрени. Највећа мана му је што допушта да га увлаче у своје ратове и што допушта да свачији проблем постане део његовог бремена, а на крају дана обично проблем остане само његов и он се носи и са решењем и са последицама. Од Слободана Милошевића до данас, Вучић је једини из наше генерације политичара који је постао историјска личност. Ђинђић је уписан својом смрћу а не својим животом, Коштуница је изабрао да се измести из историје а о Тадићу је смешно и говорити. Вучић је изабрао да буде део историје, или је историја изабрала њега. Шта је тачно, то ће он морати да вам каже.
|
Први предуслов политичког, а из њега и сваког другог уједињења, јесте постојање моћне масовне политичке организације која ће окупити све Србе. Александар Вучић и његов СНС су последња нада да ће у наредних 50 година неко моћи да нас окупи и обједини. Вучић је израстао у државника кога Срби слушају и када се на прво читање не слажу са њим па и када га не воле, а што је доказ зрелости нације али и доказ да Вучић јесте државник.
Политичаре слушају само они који их воле, а државнике послушају и сви остали. СНС је неспорно постао најмасовнија партија у Србији, и само од воље њеног председника зависи да ли ће постати и најмасовнија партија у свим земљама у којима Срби живе.
Вучић не сме да напусти СНС и да понови грешку краља Александра, који се издигао изнад партија и правио се да су му све подједнако блиске. Његово напуштање СНС-а било би страшан ударац нади да ћемо постати јединствен политички народ.
То, наравно, знају и они који више воле да Срба нема него да их има, и који активно раде на умањивању Вучићевог ауторитета и на оспоравању легитимне потребе да Срби о кључним националним питањима морају да заузимају јединствен став и да тај став мора да се пресудно формулише у Београду.
Довлачење Бориса Милошевића на прославу протеривања Срба у „Олуји“ чита се кроз више слојева а један од најважнијих је да се покаже да „хрватски Срби“ нису део јединственог српског политичког простора, па чак ни у темама какве су убијање и протеривање Срба у „Олуји“. Милошевића су показали на Книнској тврђави не да га виде Хрвати, већ да га виде Срби, а посебно да га види Вучић.
Много шта у будућности зависи од Вучићеве одлуке да ли ће остати на челу СНС. Следећа нужна претпоставка је економски јака матица. Србија која може да улаже као што Вучић улаже у Републику Српску. Ако Орбан може да финансира мађарске предузетнике у читавом региону или Аустрија која у Тиролу школује и плаћа припаднике немачке, односно аустријске мањине, зашто Србија не би могла да ствара широк слој успешних Срба који живе ван њених граница. Таква Србија је привлачна и онима који живе крај Срба или са Србима.
И немојте да нам то буде невероватно, па још мање је било вероватно да ће нестати Срба католика и Срба муслимана па се и то десило.
Ако негде успевам да пронађем оправдање за везу са ЕУ онда је то у Вучићевој спретности у привлачењу капитала, који има своју логику профита али и добар део зарађеног остави код нас.
Економска помоћ Републици Српској стиже из све пунијег буџета Србије, а то без Вучића и његовог стрпљења у односима са Западом и Истоком не би било могуће.
Економски успешна Србија мора сачувати политичку стабилност и, ето, враћамо се на први услов, снажна политичка партија која окупља огромну већину Срба и тако успоставља и чува политички мир и јединствен правац који се не мања често и брзо.
Било да оде из СНС или да остане на њеном челу, Вучић ће бити суочен са активним радом страних служби да, већ при формирању следеће владе, изазову протесте који би требало да прерасту у сукобе. А како време буде пролазило а он наставио да одбија да призна Косово као државу биће му све теже, и свако његово одбијање ће гледати да му скупље наплате.
Србија мора да буде војнички моћна. Војна неутралност заувек отклања могућност сукоба или неспоразума са Русијом и Кином, али исто тако не даје ни повода НАТО-у да нас доживљава као претњу и опасност.
Србија има обавезу да штити Србе где год да живе, а то је неоствариво без моћне војске. Војнички снажна Србија је превенција сваком игрању ватром. Посебно је потребан „мали рад“, како су га назвали вршњаци Гаврила Принципа. Свакодневни рад на објашњавању српских циљева, и себи и другима.
Шиптари су потрошили пуно пара да њихова прича о Великој Албанији буде саслушана, а још више пара - да буде и послушана. Примаоци шиптарских донација нису показали велику радозналост за порекло новца који међу косоварском сиротињом обично праве само нарко дилери.
Срби морају престати да одговарају на наметнута питања, већ морају да отварају теме, да их први износе. Нужно је престати бранити се од Велике Србије. Термин који су противници српског јединства изједначили са Трећим рајхом не треба да нас ограничава и увлачи у дефанзиву. Срби имају право да траже да се њихово национално питање реши, и не смеју да ћутке прихвате да је њихово право на решење мање од свих других балканских народа, а посебне не мање од Шиптара.
Велика Албанија може бити заустављена само уједињеним Србима. Уједињење Срба неће изазвати рат, пре ће изазвати потребу за историјским договором Срба и Шиптара. Насупрот томе, неспутана Велика Албанија би лако могла да доведе до озбиљног сукоба.
Спремност некадашње Македоније да уђе у НАТО, и до беспризорности прозападна оријентација која их је водила све до признања Тајвана, није спречила Шиптаре да подигну устанак, разлупају македонску војску и државу, и да рат заврше преузимањем половине власти у земљи у којој их нема ни трећина. Македонске партије у Северној Македонији омогућиле су, због свог доласка на власт, партији ДУИ, увођење шиптарског језика као равноправног са македонским, а након последњих избора и место премијера ће први пут бити попуњено представником Шиптара.
Нека се за коју годину припреми и председник Северне Македоније.
* Жеља Срба да живе заједно је сасвим легитимна, тим више што су исте жеље остварене у већини народа на свету, па зашто онда не смеју да се остваре Србима?
Доста смо се правдали, нека се сада други правдају нама, доста смо ми водили рачуна о другима нека сада други воде рачуна о нама или нека бар воде рачуна о себи. То значи да нам треба јединствен наступ према свету и стрпљење док не променимо слику и свест о нама. Држава Србија мора да буде матица која окупља, саветује, помаже, али која се и слуша. Док не постанемо једно, можемо бити бар један политички народ. Република Српска мора да буде чувана, али и она више него до сада мора да чува Србе и у федерацији али и у Хрватској.
Место окупљања за Србе из Хрватске и Федерације БиХ, њихов природни ослонац, место помоћи и материјалне и политичке, мора да буде учвршћено у Бањалуци па онда у Београду. Јединствени уџбеници, неговање језика и писма, мора да крене из Србије.
Захваљујући глупости због које се уџбеници купују на тржишту, деца у Србији негде уче нешто мало, а негде ни мало о Јасеновцу, али зато могу да прочитају да је Сребреница геноцид и да су геноцид починили Срби. Можда на тржишту и могу да се купе уџбеници биологије и физике, ту ко год да пише не може да омаши у опису опрашивања биљака или природних закона, али историја и књижевност морају бити написани од стране државе, без недоумица и без различитих тумачења наше историје.
Други су нам довољно дуго писали историју, да смо и ми заборавили шта нас је водило и чему смо корачали када смо били усправни и свесни себе као народа.
* На крају, да се вратимо на почетак разговора. Због чега бисте пре могли остати ван владе, због идеје о уједињењу или због свог става према ЕУ?
- Још једном вам кажем, о томе ћемо одлучити Вучић и ја, не амбасадори. И какву год одлуку да донесемо, то ће бити наша, српска одлука, ничија друга.
http://www.pecat.co.rs/2020/09/aleksandar-vulin-ministar-odbrane-srbije-...
